Шта је хришћанство

   Покушаћемо такође да опишемо и шта је терапија и како се спроводи. Тумачећи карактер хришћанства, многи га формулишу као једну од бројних философија и религија познатих из античког периода. Извесно је да хришћанство није философија у смислу какав данас преовладава. Философија формулише мисаони систем који у већини случајева није повезан са животом. Основна разлика између хришћанства и философије налази се у чињеници да ова друга представља људско умовање, док је хришћанство откривење Божије. Оно није човечије откриће, него откривење које је сам Бог дао човеку. За људску логику било је немогуће да пронађе хришћанске истине: међутим, где је човечанска реч [грч. λόγος] немоћна, појављује се богочовечански Логос односно Христос Богочовек, Логос Божији. Ово Божије откривење формулисано је философским терминима тог времена, али опет би требало нагласити да оно није философија. Одежде богочовечанског Логоса су преузете од философије тога доба.

   Тумачећи први стих 3. главе у књизи пророка Исаије (Гле, Господ, Господ над војскама, узеће потпору Јерусалиму и Јуди...  јунака и војника, судију и пророка и мудраца),св. Јован Златоусти запажа: ,Чини се да он овде мудрацем назива човека способног да предвиди будућност посредством дубоког промишљања и искуства са стварима". „Мудрост и пророштво су две заиста различите ствари: остављајући самога себе по страни, пророк говори под утицајем божанског надахнућа; мудрац, са своје стране, полази од онога што се већ догодило, а затим, дубоко промишљајући, предвиђа многе будуће догађаје, као што један мисаон човек обично и чини. Међу њима, међутим, постоји велика разлика: то је растојање које дели људско умовање од божанске благодати".

   Умовање [или философија] је, дакле, једно, а пророштво, реч пророка који богословствује, нешто друго. Ова прва је људска делатност, док је друга откривење Божије.
   У светоотачким делима, а посебно у списима светог Максима Исповедника, ο философији се говори као ο почетку духовног живота. Треба, међутим, приметити да изразом „практична [делатна] философија" светитељ означава очишћење срца од страсти, што уистину и јесте први степен у кретању душе према Богу.

   Исто тако, хришћанство се не може сматрати ни религијом, или бар не онако како се религија данас представља. Обично се замишља да Бог обитава на небесима и отуда управља људском историјом: Он је врло захтеван и тражи задовољење од човека који је у својој болести и слабости пао на земљу. Између Бога и човека постоји зид који их раздваја. Човек мора да га савлада, а религија му у томе успешно помаже. Том циљу служе разни верски обреди.

   У складу са другим становиштем, човек се осећа немоћним у свемиру и има потребу за Створитељем, за моћним Богом који ће му помоћи у његовој слабости. Са тог становишта не ствара Бог човека него човек Бога. Религија се исто тако сматра за човекову везу са Апсолутним Богом, друтачије речено, као веза између „ја" и „Апсолутног Ти". Постоје и мишљења да је религија начин којим су људи обманути да своје наде пројектују на будући живот. На тај начин, моћне силе помоћу религије врше притисак на народ.

  Хришћанство је, међутим, нешто узвишеније од ових тумачења и теорија; оно не може бити обухваћено уобичајеним одређењем религије, какво се даје такозваним „природним религијама". Бог није Апсолутно Ти, него жива Личност која је у органској заједници са човеком. Осим тога, за хришћанство се не може рећи да проблем једноставно преноси у будућност или да ишчекује наслађивање Царством небеским након историје и након свршетка времена. У хришћанству се будућност доживљава у садашњости, а Царство Божије почиње још у овом животу. Према светоотачком тумачењу, Царство Божије је благодат Тројединог Бога, виђење нестворене Светлости.

  Ми, православни, не ишчекујемо крај историје и свршетак света него, живећи у Христу, журимо у сус:рет крају историје и тако већ живимо живот какав ће уследити након Друтог доласка. Свети Симеон Нови Богослов каже да онај, ко је видео нестворену светлост и сјединио се са Богом, не ишчекује Други долазак Господњи, него да га живи. За хришћанско учење не постоји праволинијско, него кружно и крстолико одређење времена. Вечност нас на тај начин обухвата у сваком временском тренутку. Према томе, прошлост, садашњост и будућност се, у суштини, живе у једном непрекинутом јединству. То је тзв. згуснуто, сконцентрисано време.

   Православље се, дакле, не може окарактерисати као „опијум за народ", управо због тога што не одлаже проблем. Оно нуди живот, преображава биолошки живот, посвећује и преображава заједнице. Када се Православље живи на истински начин и у Духу Светом, оно бива заједница човека и Бога, небеског и земаљског, живих и упокојених. У таквој заједници су уистину разрешени сви проблеми који се испољавају у нашем животу.
   Како се међу члановима Цркве налазе и болесне особе и почетници у духовном животу, можемо очекивати и да неки од њих хришћанство схватају као религију у поменутом смислу. Осим тога, духовни живот представља динамично кретање. Он започиње крштењем, које означава очишћење „образа" [лика, είκών], а наставља се подвижничким животом чији је циљ задобијање „подобија", односно заједнице са Богом. У сваком случају, треба да буде јасно да, чак и када говоримо ο хришћанству као религији, онда то морамо учинити уз извесне претпоставке.

  Ми, као прво, треба да знамо да је хришћанство углавном Црква. „Црква" значи „Тело Христово". Постоји много места у Новом Завету где се хришћанство назива Црквом. Поменућемо само Христове речи: Ти си Петар, и на овом камену сазидаћу Цркву Своју(Мт. 16,18), као и речи апостола Павлаупућене Колошанима: Онје ϊηαβα тела, Цркве(ι, 18) и његовом ученику Тимотеју: да знаш како се треба владати у дому Божијему, којије Црква БоШ живоШ, стуб и тврђава истине(1.Тим. з, 15). То значи да Христос не обитава једноставно на небесима, одакле управља историјом и људским животима, него и да је сједињен са нама. Он преузима на Себе људску природу и обожује је; тако се људска природа, обожена у Христу, налази са десне стране Оца. Христос је на тај начин наш живот а ми смо „удови Христови".

   Као другу претпоставку, морамо имати у виду циљ хришћанина да достигне блажено стање обожења. Обожење је истоветно са „подобијем". Да би човек задобио подобије и достигао боговиђење, превасходно му је потребно очишћење; оно је неопходно и стога што ће у противном боговиђење, ριεοτο да буде животворна светлост, бити сажижући огањ. То очишћење и исцелење јесте дело Цркве. Када хришћанин учествује у богослужењима а да претходно није прошао кроз живототворно очишћење (а богослужења за циљ имају и човеково очишћење), онда он не живи истински унутар Цркве. Хришћанство без очишћења је утопија. Када смо очишћени и када се старамо ο исцелењу, онда можемо говорити и ο религији, сагласно речима св. Јакова, брата Господњег: Ако ко од вас мисли даје побожан, α не зауздава језика својега него вара срце своје, његоваје побожност узалуд. Побожност чиста и непорочна пред Богом и Оцем јесте ова: посећивати сироте и удовице у невољи њиховој, и чувати себе неопогањена од света (Јак. 1,26-27). Овај цитат јасно показује да је побожан онај ко зауздава свој језик, не обмањује своје срце, брине ο несрећнима и чува се да га не опогани овај свет. Онај, дакле, ко се стара ο својој чистоти, јесте побожан и обитава у побожности.

   Уздржање на које се указује даје нам право на тврдњу да хришћанство није ни философија ни религија у оном смислу у коме се схватају „природне" религије, него да је, у највећој мери, терапија, исцелење. Оно подразумева исцелење човекових страсти како би могао задобити јединство и заједницу са Богом.
   У причи ο милосрдном Самарјанину Господ нам је указао на неколико истина. Чим је Самарјанин видео човека који је допао међу разбојнике и којега су ови ранили и оставили полумртвог, сажали се и приступивши зави му ране и залиуљем и вином; и посадивши ϊα на своје кљусе одведе хау Њстионицу и постара се око њега (Лк. 10,33-34). Христос се побринуо за рањеног човека и довео га у гостионицу тј. у болницу, а то је Црква. Овде се Христос приказује као лекар који исцељује болесника, а Црква као болница.
   Веома је карактеристично да свети Јован Златоусти, анализирајући ову параболу, представља истине које смо управо нагласили. Човек је из Небеског царства сишао у царство ђаволских обмана. „И западе међу разбојнике, а то је ђаво и силе противне човеку". Ране којима је он изложен јесу различити грехови, као што каже Давид: Усмрдише се и затојише ране моје од лица безумља мога (Пс, 37,6), јер „сваки грех наноси модрице и ране". Самарјанин је Сам Христос, Који је са неба сишао на земљу да би исцелио рањеног човека. За ране је користио вино и уље, другачије речено, „помешао је Светог Духа са Својом Крвљу и оживотворио човека". Према другом тумачењу, „уље доноси утешну реч, а вино, које представља балзам за скупљање рана, поуку која сабира расејан ум". Посадио га је на Своју сопствену животињуг„Примивши тело на своја сопствена божанска рамена, уздигао га је ка Оцу на небесима". На њој је милосрдни Самарјанин, Христос, одвео човека у велику, чудесну и пространу гостионицу, односно у ову саборну Цркву. Предао га је гостионичару, а то је апостол Павле, а кроз Павла и архијерејима, учитељима и служитељима сваке цркве, говорећи: „Побрини се за народ што долази из незнабожаца и који ти предадох у Цркви. Како су људи болесни и рањени грехом, исцели их стављајући им лековите облоге, а то су пророчке изреке и јеванђелска учења, учинивши да оздраве помоћу савета и опомена Старог и Новог Завета". Према светом Јовану Златоустом, Павле подржава цркве Божије и „исцељује све људе духовним саветима, делећи свима просфору" (Р.С. 62, стр. 755-757).

  Из начина на који св. Јован Златоусти тумачи ову причу очигледно је да је Црква болница која исцељује оболеле од греха, док су епископи и свештеници исто као апостол Павле исцелитељи народа Божијег.

   Те истине се појављују и на многим местима у Новом Завету. Господ каже: Не требају здрави лекара ивго болесни (Мт. 9,12). Исто тако Христос је, као исцелитеш душе и тела,исцељивао сваку болест и сваку немоћ у народу... и приведоше му све болеснике, разним болестима и мукама обузете, и бесомучне, и месечаре, и одузете, и исцели их (Мт, 4,23-24). Апостол Павле добро зна да је људска савест слаба, посебно код оних простодушних:Грешећи се ο браћу и рањавајући њихову слабу савест, ο Христа се Грешите (ΐ,Κορ. 8,12). У Књизи Откривења се каже да је Јован Јеванђелиста видео реку живота како истиче од престола Божијег и од Јагњета:са обе странереке Дрво живота... илишће од дрвета беше за лечење народа (Отк. 22,1-2).

   Дело Цркве је, дакле, превасходно исцелитељско. Она тежи да исцели болести које муче људе, и то углавном болести душе. То је основно учење Новог Завета и Отаца Цркве. У ономе што следи у овом поглављу, као и у другим поглављима и одломцима из текстова Светих Отаца, износи се управо ова истина.

   Овде поново желим да нагласим неопходност Цркве. Веома сам захвалан свештенику и професору Јовану Романидису јер је у својим радовима истакао управо ову истину. Показало се да је она у наше доба запостављена. Уверен сам да су незаборавном професору добро познати подвижнички списи, посебно они садржани у „Добротољубљу", и да је стога добро схватио истински смисао хришћанства. Верујем да је у томе његов велики допринос јер је у овој епохи, када се хришћанство представља као философија или као неплодна спекулација, као интелектуално богословље, култура или народно предање (као обичај или начин понашања, као лаичка побожност) представио ова учења као исцелитељску, терапијску науку и поступак.
   Он, конкретно, каже: „Вероватиу Христа а не доживети исцелење у Христу значи не веровати уопште. Овде налазимо исту контрадикторност као и у случају болесника који, имајући велико поверење у лекара, не прихвата поступак какав он прописује. Да су се пророчки јудаизам и његов наследник, хришћанство, по први пут појавили у XX веку, највероватније их не би окарактерисали као религије, него као медицинске науке сродне психијатрији и имале би великог утицаја на друштво захваљујући успеху у постизању различитих степена исцелења делимично функционалних личности. Ни на који начин се пророчки јудаизам и хришћанство не би могли тумачити као религије које користе разне магијске методе и веровање да би обећале бекство из наводног света материје и зла или из света лицемерја у наводни свет сигурности Иуспеха (Јован Романидис, „Исус Христос, живот света", сгр. 28-29, на грчком).
   У свом друтом делу исти професор каже: „Светоотачко предање није нити социјална философија, нити етички систем, нити пак верски догматизам; оно је исцелитељски поступак. У том погледу оно у великој мери подсећа на медицину, и то углавном на психијатрију. Умна [мислена, ноетичка] енергија душе која се умно и непрекидно моли у срцу јесте физиолошки орган који свако поседује и он захтева исцелење. Нити философија, нити било која позитивна или друштвена наука нису у стању да исцеле тај орган. Једино трезвеноумно и подвижничко руковођење Светих Отаца води ка исцелењу тог органа. Неисцељени, дакле, нису чак ни свесни постојања тог органа" („Ромејиили ромејски Оци Цркве", Солун, 1984,1. том, стр. 22-23, на грчком, у даљем тексту РР).

   У цркви смо, дакле, подељени на болесне, на оне који се лече и оне, тј. светитеље, који су већ излечени. „Свети Оци не одређују људе као добре или лоше, као моралне и неморалне на основу моралних закона. Таква подела је површна. Човечанство се у дубини дели на оне са болесном душом, излечене и оне који се лече. Сви, који нису у стању просветљења, имају болесну душу. Православним не чини само добра воља, добра одлука, морални поступци или оданост православном предању него, исто тако, и очишћење, просветљење и обожење. Ти степени исцелења су сврха светотајинског живота Цркве, ο чему сведоче и литургијски текстови" (исто, стр. 27).