Исихија, Тиховање, Безмолвије

Krst maliНастојаћемо да разматрање ο бестрашћу буде прилично кратко јер оно, што смо претходно говорили, већ показује како се задобија то блажено стање.

ИСИХИЈА [ТИХОВАЊЕ, БЕЗМОЛВИЈЕ] КАО МЕТОД ИСЦЕЉЕЊА


Један од основних начина за исцељење душе је исихија [тиховање, безмолвије] у пуном значењу те речи. Верујем да је то јасно из онога што је претходно речено. Савремени човек тражи исцељење у погледу основних животних питања, а посебно у погледу свог унутрашњег стања, управо зато што је превише напет. Због тога је једна од порука које Православље може да понуди савременом свету, уморном, разочараном и несигурном, порука тиховања [исихије]. Сматрам да је допринос православног предања у овој области огроман. Зато ћу у овом поглављу покушати да још више објасним вредност исихије и исихазма за исцељење душе, ума, срца и интелекта. Имамо утисак да су исихија и исихазам међу најважнијим лековима за стицање унутрашњег здравља. Будући да је недостатак тиховања [исихије, безмолвија] оно што изазива проблеме, потиштеност, немир и несигурност, као и психолошке, психичке и физичке болести, настојаћемо да сагледамо њихове узроке, који представљају антиисихазам. Свуда је завладао антиисихастички ветар који дува и све распламсава, представљајући уједно и главни разлог ове изопачене ситуације. Због тога у наставку говоримо о иси:х:ији [тиховању] као методу исцелења душе, али и о антиисихазму као узрочнику телесне и душевне болести.

1. Исихија

Пре него што дамо дефиницију исихије или безмолвија, осврнимо се на њену велику вредност за исцелење душе. Свети Оци, који су у потпуности доживели сву ширину православног предања, наглашавали су велику важност православног безмолвија. Свети Григорије Богослов (а Црква га није случајно назвала Богословом) је сматрао да безмолвије [тиховање] има суштински значај за задобијање заједнице са Богом. "Мора се најпре тиховати да би се разговетно беседило са Богом и ум постепено вратио са својих лутања" (P.G. 95, 1245). Безмолвијем човек очишћује своја чула и своје срце и тако познаје Бога. Ово богопознање значи његово спасење.

Овом усмерењу у потпуности припада и свети Таласије који се сажето изразио: "Безмолвије и молитва су најмоћнија оружја врлине, јер очишћују ум и чине га проницљивим" ("Добротољубље", 2. том, стр. 208). Безмолвијем се човеков ум очишћује и постаје пријемчиво оруђе за созерцавање Бога. Као што смо већ дознали из светоотачких учења, ум је једно, а интелект нешто друго. Када је ум сакривен страстима, он престаје да созерцава тајне Божије (ум је тада мртав), али када се избави од страсти он постаје проницљив и види Бога као светлост, што за човека значи живот. Као што смо написали, до очишћења ума долази безмолвијем [тиховањем, исихијом].

Онима, који су се бавили изучавањем светоотачких дела и покушавали да живе у безмолвију, добро је познато да се у тим списима прави разлика између безмолвија тела и безмолвија душе. Телесно
безмолвије се односи на спољашње, а душевно на унутрашње ствари. Телесно безмолвије се углавном односи на подвизавање на пустим местима и на покушај да се, колико год је могуће, смањи додир са спољашњим представама, тј. призорима које чула прихватају и затим уносе у душу. Душевно безмолвије подразумева да ум задобије способност и могућност неприхватања било каквог искушења да одлута. Када се нађе у таквом стању, човеков ум је обузет трезвеношћу и умилењем и усредсређен је у срцу. Ум је, као дејство [ή ενέργεια], сабран у месту срца, односно суштине [ouala] и сједињен са њом, чиме задобија делимично или веће богопознање.

Телесно безмолвије подразумева ограничавање [спутавање] тела. "Почетак безмолвија је божански починак [ σχολή] (св. Григорије Синаит, "Добротољубље", 4. том, стр. 51). Човек се уздржава од сваког делања. Последица оваквог "мировања" је "просветљујућа сила и созерцање, а његов крај екстаза [иступљење] и усхићење ["отимање", αρπαγή] ума према Богу" (исто). Свети Јован Лествичник је, размишљајући о спољашњем, телесном безмолвију, рекао: "Онај ко је заволео безмолвије затворио је уста" ("Лествица", 11. поука, стр. 92).

Такозвани трезвеноумни [ νηπτικοί] Оци нису једини који спомињу и описују свештену атмосферу безмолвија, јер о њој пишу и они тзв. "дружевни", "општитељни" [κοινωνικοί]. Користимо израз "такозвани", јер у православном предању не постоји дијалектичка супротност између созерцања и делања, односно теорије и праксе, нити између трезвеноумних и "општитељних", дружевних отаца. Трезвеноумни су превасходно дружевни, док су дружевни неизрециво трезвеноумни.

Желео бих да као један пример свештеног безмолвија наведем светог Василија Великог. У посланици пријатељу, св. Григорију, он ο безмолвију пише као ο почетку очишћења душе, а исто тако и ο телесном безмолвију, које подразумева спутавање [ограничавање] језика, гледања, слушања и речи. Карактеристичне су његове речи: „Безмолвије је сам почетак очишћења душе, када се језику не допушта да говори ο људским стварима, очима да гледају ружичаста и складна тела, ушима да им музика, створена једино ради насладе, ослаби звук душе нити да то учине речи досетљивих и духовитих људи, које изнад свега настоје да утихну овај глас".

Ове речи изражавају блажено стање безмолвија у којем се овај свети Отац налазио боравећи у пустињи где је, након похађања световних школа и стицања световног образовања, настојао да у „пустињ-
ском универзитету" задобије богопознање. Овај свети Отац, „светлост Кападокије", у наставку предочава један класичан одломак, из којег се види да је поседовао најузвишеније познавање безмолвија. Кадаум не бива расплинут спољашњим стварима и када чулима не бива расејан по свету око нас, повлачи се у самога себе и кроз самога себе приступа Богу, озарује се нествореном светлошћубожанства и „вазноси до богопознања. Будући озарен овим величанством и изнутра и споља, он заборавља и на своју сопствену природу, а како душу не повлаче на доле ни брига ο храни ни брига ο одевању, она се наслађује ослобађањем од овоземаљског и сву своју ревност управља ка стицању вечних добара" (Сабрана дела, Е.П.Е, 1. том, стр. 64).

Телесно безмолвије помаже човеку да задобије унутрашње безмолвије душе, такозвано умно, духовно безмолвије. Патристички текстови показују да ово прво, иако није сасвим неопходно, ипак има вели-
ки значај за живот по Богу. „Безмолвије тела је познавање и уређење нарави и чула" („Лествица", 27. поука, стр. 181). Када св. Јован Лествичник на другом месту говори ο безмолвију, превасходно има у виду „подвизавање на пустим местима" (21. поука, стр. 124).

Сигурно је да, као што смо већ рекли, пустиња и опште телесно безмолвије потпомажу задобијању унутрашњег, духовног безмолвија. Свети Оци, међутим, не схватају исихазам „нити као затворништво,
нити као отшелништво у пустињу, него као постојано пребивање у Богу" (архим. Софроније, „Старац Силуан", стр. 127. у срп. издању). Иако пустиња има велику вредност, будући да помаже да се ограниче слике и представе које потичу из спољашњег света, та вредност ипак није апсолутна. Карактеристично је оно што ο томе каже Никита Ститат.

Он износи да се врлина не ограничава на једно посебно место и да се човеков циљ - а то је „васпостављање душевних сила" и „сабирање општих врлина да би дејствовале сагласно са природом" - не извршава споља, него да је са нама „најтешње сједињен још од стварања", а затим закључује: „Пустиња није неопходна ако у Царство небеско ступамо без ње, кроз покајање и очување свих Божијих  заповести" („Добротољубље", 3. том, стр. 290). Карактеристично је да Никита Ститат, формулишући проблем ο којем су многи расправљали тврдећи да се постојано стање врлине не може постићи без отшелништва и бекства у пустињу, пише: „Изненађен сам тиме што уче да се безгранично може ограничи ти на једно место" (исто, стр. 289).

У сваком случају, пустиња и безмолвије тела помажу да се достигне духовно безмолвије, и сада ћемо говорити ο тој свештеној теми. Свети Јован Лествичник у свом чувеном делу сажето пише да је
„безмолвије душе познавање помисли и неукрадљива мисао. Љубитељ безмолвија поседује некакву јуначку и строгу помисао, која будно стоји на вратима срца, и мисли што наваљују са стране убија или одбија" (27. поука, стр. 181-182).

Свети Симеон Нови Богослов, говорећи ο унутрашњем, духовном тиховању, и описујући његову свештену атмосферу, каже: „Безмолвије је непомућено стање ума, спокојство слободне и радосне душе, непоколебиви и непокретни темељ срца, созерцање светла, познање тајни Божијих, реч мудрости, бездан расуђивања ο Богу, усхићење ума, чиста беседа са Богом, недремано око, умно-срдачна молитва, сједињење и привезаност за Бога, савршено обожење и починак од труда у великим напорима подвижништва" (5С 51, стр. 115).

И други Свети Оци говоре ο овом свештеном стању душе, будући да живот у Христу представља заједничко искуство свих светитеља. Према св. Григорију Синајском, „безмолвије значи одсецање свих помисли, осим оних најбожанственијих, које потичу од Светог Духа, да не бисмо, прихватајући их као добре, изгубили оно што је веће" („Добротољубље", 4. том, стр. 76).

Одсецање [одбијање] помисли спада у човекове напоре да очисти разумни део душе. Подвижник духовног живота се бори да одстрани помисли које је засејао злобник, са јединим циљем да разори унутрашње јединство душевних сила и да човеково срце учини болесним. Чињеница је, да је Православље иецелитељска наука. Читајући светоотачка дела која се баве овом темом, јасно видимо да хришћанство исцељује оболелу душу и да међу исцелитељским поступцима прво место заузима чување ума, сузбијање помисли и напор да их одбијемо пре него што приступе дверима срца.

„Шта је безмолвије, ако не уздржавање срца од давања и узимања, од удовољавања људима и сл? Када је Господ казивао законику ο човеку који је допао међу разбојнике и упитао ко је његов ближњи,
одговорио је: 'Онај, ко је према њему био милосрдан', док на другом месту каже: 'Милости хоћу, а не прилоге'. Уколико си милостив, онда је то више од приношења жртве и зато управи своје срце према
милосрђу, јер изговарање безмолвијем води високоумљу уколико човек претходно није задобио себе, односно постао безгрешан; тада је безмолвије ношење крста. Ако састрадаваш, наћи ћеш помоћ.

Ако се уздржаваш јер тобоже избегаваш да пређеш меру, научи да губиш чак и оно што имаш. Немој ни улазити ни излазити него иди напред, будући свестан Божије воље, јер су дани рђави" (Никодим Светогорац, „Књига ο Варсануфију...", стр. 176).

Да је безмолвије превасходно чување ума и стражарење над помислима, показује и св. Таласије дајући следећи савет: „Запечати своја чула безмолвијем и буди судија помислима које нападају твоје срце" („Добротољубље", 2. гом, стр. 206).

Као што ћемо касније видети, свети Григорија Палама је највећи бранитељ безмолвија. Он се, благодаћу Божијом, борио за заштиту овог метода очишћења срца и помисли, који је суштинска претпоставка знања и заједнице са Богом. У својој беседи на Ваведење Пресвете Богородице говори ο животу у безмолвију. Карактеристично је да овај атонски светитељ, говорећи на основу сопственог опита, представља Пресвету Богородицу као образац умно-срдачне [духовне] молитве, јер је у Светињи над светињама кроз безмолвије ступила у заједницу са Тројединим Богом. Он пише да, све док се не очистимо, док не напустимо чула и чулне ствари, док се не уздигнемо над помислима, силогизмима, људским знањем и целокупним умовањем, не можемо задобити Бога, нити можемо ступити у заједницу са Њим. Управо је то учинила Пресвета Богородица. Стремећи ка заједници са Богом, „Пресвета Богородица је нашла руководитеља у светом безмолвију; безмолвије је мировање ума и света, заборав доњег [овоземаљског] и посвећење у горње [небеске] тајне, одлагање помисли због онога што је боље. Ово је истинско делање, наступање иетинског созерцања или, боље речено, боговиђења, тог јединог истинског показатеља здраве душе". Светитељ у наставку описује врлине као лекове за исцелење душе и за исцелење од страсти, док је „созерцање плод оздрављења, чији је крај и израз обожење [тј. уподобљење Богу]". Другим речима, душа се исцељује врлинама, а када је исцељена сједињује се са Богом кроз созерцање, до којег се долази упражњавањем безмолвија. „Путем овог созерцања, човек се обожује [уподобљује Богу] и не достиже то путем разумске аналогије, на основу речи или видљивих ствари... него упражњавањем безмолвија" (53. беседа, „Господе, просветли таму моју - сабране беседе", Београд 2005, с. 445).

Овим методом и поступком православног безмолвија ми се исцељујемо, „ослобађамо доњег [земаљског] и окрећемо према Богу". Непрестаним мољењем и молитвом „ми на неки начин додирујемо ову недодирљиву и блажену Природу. Они, што су на тај начин очистили срце свештеним безмолвијем, након што је са њим сједињења неизрецива светлост која превазилази чула и ум, у себи, као у огледалу, созерцавају Бога" (исто, с. 445).

Најкарактеристичнија места у овој беседи светогорског светитеља су она, која показују да се православним методом, а то је у суштини метод умног тиховања, очишћују наше срце и ум и да се на тај начин сједињујемо са Богом. То је једини начин да дотакнемо Бога и да се сјединимо са Њим.

Овакво стање душе Свети Оци називају и суботњим починком [„суботовањем, прослављањем суботе"]. Човеков ум, очишћен методом и поступком свештеног безмолвија, прославља суботу, отпочива
у Богу. Свети Григорије Палама, говорећи ο божанском починку, ο починку Бога, „који је отпочинуо од свих дела Својих", и ο починку Христовом, приликом силаска Његове душе и Његовог божанства у
ад, ο почивању Његовог тела и Његовог божанства у гробу, пише да и ми треба да стремимо овом божанском починку, односно, да треба да усредсредимо свој ум уз изоштрену пажњу и непрестану молитву. Тај божански починак, божанско празновање суботе, јесте умно тиховање. „Када удаљиш свој ум од сваког расуђивања, макар оно било и добро, и када га васцелог сабереш у њему самоме, достигавши то путем упорне усредсређености [пажње] и непрестане молитве, тада ћеш, на тај начин, и ти ући у божански починак и задобићеш благослов седмог дана, обитавајући у самосозерцању и кроз самосозерцање се узносећи ка богозрењу [боговиђењу] (17. беседа, исто, с. 148-149). Значајно је да светитељ ο томе говори својој пастви у солунекој епархији. То значи да сви, у различитим степенима, могу задобити опит божанског починка. Верујем да је то учење које се у наше време изгубило. Из онога што смо до сада рекли ο умном тиховању [исихији], јасно је због чега се онај, ко га упражњава, назива безмолвником, односно исихастом. Исихаста [безмолвник, тиховатељ] је онај ко следи пут безмолвија, исихије, а то је уистину пут православног предања. Његов циљ је да нас приведе Богу и сједини са Њим. Можемо се сетити св. Јована Лествичника: „Безмолвник је човек који се труди да у телу води једну врсту бестелесног живота, ма колико то изгледало бесмислено...

Безмолвник је слика земаљског анђела који је на хартији богочежње словима ревности ослободио своју молитву од лености и немара. Безмолвник је онај који из дубине срца свом снагом вапије: Готово је срце моје, Боже (Пс. 56,8). Безмолвник је онај који је рекао: Ја спавам, α срце моје бди (Песма,5,2)" (27. поука, стр. 182).

И заиста, као што је већ наглашено, безмолвије је најпогоднији метод за самосабрање, за узлажење душе ка Богу и сједињење са Њим.

Оно је нужно за заједништво са Богом. Након опширног излагања ο то ме да се човеков ум [енергија] мора вратити у срце и да се он налази у срцу као „келији разумне силе душе и првом разумном телесном органу" у којем обитава благодат Божија, св. Григорије Палама пише: „Зар онда не видиш да је за оне, који су одлучили да у безмолвију стражаре над својим умом, нужно да ум врате и затворе у тело, посебно у оно унутрашње 'тело тела' које ми називамо срцем" („Тријаде", 1,2,3).

Морамо, међутим, нагласити и подвући да се подвиг безмолвија не састоји искључиво у човековом напору да ум врати у самога себе и да га сједини са срцем, а исто тако и да овај подвиг није само технички метод, него стање надахнуто Светим Духом. Подвиг безмолвија је, дакле, надахнут и вођен Светим Духом, а изражава се покајањем и плачем. То није искључиво технички метод, који се у извесном степену може пронаћи и у антропоцентричним системима: „Умно тиховање православног монаха органски израста из дубоког покајања и тежње за испуњавањем Христових заповести. Оно никако није неки извештачени додатак духовном животу ареопагитског богословља. Богословске поставке 'Ареопагита' не противурече резултатима безмолвија. Оне се на неки начин узајамно додирују и подударају. Међутим, сматрамо неопходним да укажемо на веома битан моменат, наиме, да суштина умног тиховања [безмолвија] није у апстрактној философији апофатичког богословља, већ у покајању и борби са законом Греховним (Рим. 7,23) који дејствује у нама" („Старац Силуан", стр. 299).

Сви Свети Оци доводе у везу умно тиховање и покајање. Свети Григорије Синајски пише: „Немогуће је поднети врелину безмолвија без непрестаног плача". „Свако, ко плаче због онога што претходи смр
ти и што за њом следи, задобиће трпељивост и смиреноумље, а то су два темеља безмолвија. Без покајања и ова два темеља, безмолвника ће обузети немар и надмено мњење" („Добротољубље", 4. том, стр. 50).

Мора се, дакле, нагласити да је метод практиковања безмолвија повезан са покајањем, сузама, плачем и умилењем. Уколико га они не прате, безмолвије је лажно и стога не може бити од помоћи, јер је циљ безмолвија очишћење срца и ума. То се не може разумети без суза и плача. Из тог разлога су за подвижника умног безмолвија сузе начин живота. Усредсређивањем ума у срце он постаје свестан своје недоличности и истог тренутка његове очи, као и његово срце, изливају сузе покајања. Како нараста покајање, тако се и човек очишћује и задобија богопознање.

Безмолвије је, исто тако, тесно повезано и са очувањем Божијих заповести. Најмоћније оружје човека који стрпљиво обитава у безмолвију су „уздржање, љубав, пажња и (духовно) читање" (св. Таласије, „Добротољубље", 4. том, стр. 211). Према светом Григорију Синајском? „онај, ко практикује безмолвије, мора за темељ имати врлине молчанија, уздржања, бдења, смиреноумља и дуготрпељивости".

Он, осим тога, мора упражњавати и три богоугодна дела, а то су „псалмопојање, молитва са читањем и рукоделије" (исто, стр. 47). Исти светитељ у другом контексту наглашава да „безмолвије превасходно захтева веру и трпељивост, као и љубав и наду које се осећају свим срцем, снагом и силом" (исто, стр. 47). На другом месту поново наглашава друге врлине, као што су уздржање, молчаније и самоосуђивање, а то је смиреноумље. Оне подржавају и штите једна другу; из њих се рађа молитва а затим ова непрестано нараста (исто, стр. 87). Разуме се да безмолвник мора обратити
пажњу и на исхрану, да би у свему био уздржљив и како храна не би замаглила ум: „Онај ко упражњава безмолвије, мора се оскудно хранити и не сме се преједати, јер ако се на тај начин преоптерети стомак и замагли ум, човек се не може молити непомућено и чисто". „Обиље хране изазива сан, и ум испуњавају безбројне маштарије" (исто, стр. 84).

Наведени цитати показују да безмолвије претпоставља очување Христових заповести, јер се кроз те заповести рађају врлине. Ни врлине, дакле, нису независне од безмолвија, али ни безмолвије није независно од очувања заповести Божијих, „оправдања" Божијих. Напротив, непридржавање ових заповести и постојање страсти не сачињавају православно безмолвије, и ако оно почне да се испоља-
ва, истог часа бива поништено и ишчезава. „Ништа нема већу моћ да помути стање безмолвија и да га лиши Божије помоћи, него страсти самопоуздања, стомакоугађања, многоговорљивости, непотребне бриге, надмености и господарице свих страсти - мњења" (св. Григорије Синаит, Добротољубље, 4. том, стр. 49).

Све ово показује да је свето умно тиховање неопходно ради очувања душе чисте од страсти и ради заједништва са Богом. Безмолвије не представља луксуз у човековом животу, то није пракса коју може да примени само неколицина људи или метод какав могу да усвоје само монаси - оно је намењено свима. Безмолвије има суштински значај да би се достигло созерцавање Бога и обожење, што и јесте човеков циљ. Постоје, међутим, различити степени умног тиховања.

На многим местима у Јеванђељима видимо да Господ учи ο очишћењу срца од страсти, ο унутрашњој (умно-срдачној) молитви, ο избављењу од силе помисли, итд. Сам Христос је Својим ученицима
показао вредност пустиње. Она човеку помаже да победи непријатеља. Свети апостоли, дакле, у своја учења укључују многе, тзв. „трезвеноумне" поставке.

Не можемо овде да развијамо све те теме, али бисмо желели да поменемо неколицину. Знамо да је Господа, након Крштења, Дух одвео у пустињу да Га куша ђаво (Мт. 4,1). Господ јеу пустињи победио ђаволаКоји мујеприступио са три добро позната искушења. Видимо да се Господ често повлачио у пустињу да би отпочинуо, али и да би апостоле поучио вредности пустиње. Ичувши Исус (за погубљење св. Крститеља) отиде оданде лађом на пусто место насамо (Мт. 14,13); након чуда умножавања пет хлебова, отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. Α наста вече и бијаше онде сам (Мт. 14,23).

Када су се апостоли сабрали око Исуса ијавили Му све, и штоучинише и шта људе научише, Господ каже: Пођите на усамљено место и отпочините мало (Мк. 6,30-31). Господ је читаве ноћи проводио у молитви, ο чему нас обавештава јеванђелиста Лука: Α догоди сеу дане оне да изиђе на Гору да се моли; и проведе сву ноћ у молитви Богу (Лк. 6,12).

Христос је у Свом учењу наглашавао вредност умног тиховања и избављења од страсти које су у нама. Поучавајући истинској молитви, Христос каже: Α ти када се молиш, уђи у клијет (келију) своју, и
затворивши врата своја, помоли се Оцу своме Који је у тајности, и Отац твој Који види тајно, узвратиће тебијавно (Мт. 6,6). Тумачећи ове речи Господње, св. Григорије Палама пише: „Клијет (келија) срца је тело, а наша врата - пет телесних чула. Душа улази у келију онда, када ум не лута унаоколо, када не тумара по овоземаљским стварима, него остаје унутра, у нашем срцу. Наша чула су затворена и остају затворена онда, када не допустимо да их дотакну спољашње, чулне ствари. На тај начин наш ум остаје слободан од сваког додира са светом и сједињује се са Богом - Оцем у тајној духовној молитви. Α Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно, додаје Господ. Бог види све што је скривено, види твоју духовну молитву и отворено узвраћа великим даровима. То је истинска и савршена молитва која испуњава душу божанском благодаћу и духовним даровима. И као што миро чини да бочица у којој се чува јаче мирише уколико је чвршће затворена, тако и молитва, уколико је чвршће затворена у тело, утолико више обилује божанском даровима" („Добротољубље", 5. том, стр. 111).

Господ је Својим ученицима, уснулим у Гетсиманском врту, рекао: Бдите и молите седа не паднетеу напаст (Мт. 26,41). Он нас у наставку саветује да свој ум, а посебно своје срце, чувамо од страсти и различитих помисли: Α разумевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: Шта помишљате у срцима својим? (Лк. 5,22).

Оптужујући књижевнике и фарисеје, Господ је рекао: Фарисеју слепи, очисти најпре изнутра чашу и зделу да буду и споља чисте (Мт. 23,26). Апостолске посланице такође указују на велику вредност пустиње, умног тиховања, унутрашњег очишћења и трезвености. Хтео бих да овде наведем неколико значајних одломака. Након свог прихватања Христа, апостол Павле је отпутовао у
Арапску пустињу, где се покајао због свог ранијег понашања (Гал. 1,17).

Будући упознат са унутрашњим умним тиховањем, овај апостол је дао много савета својим ученицима. Осећајући да хришћанин који се сјединио са Христом има и ум Христов, пише: Ми имамо ум Хри-
стов (ι.Κορ. 2,16). На другом месту наглашава: Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи (Кол. 3,5). Апостол је благодаћу Божијом видео да се други закон у његовим удовима бори са законом ума (в. Рим. 7,23).

У учењу овог апостола придаје се велика важност трезвености, односно духовној будности која не допушта да човеков ум зароби спољашња зла сила: Зато немојмо спавати као и остали, него бдијмо и будимо трезни... Ми који смо синови дана будимо трезни (1.Сол. 5,6-8). Он подстиче апостола Тимотеја: Α ти буди трезвену свему (2.Тим. 4,5).

Апостол је јасан и по питању молитве. У срцу хришћана треба да постоји непрестана молитва. У молитви будите истрајни; бдите у њој са захваљивањем (Кол. 4,2).

Апостол Петар даје исте заповести, показујући тиме да чланови Цркве Христове живе заједничким животом: Будите трезвени и бди те, јер супарник ваш ђаво као лавричући ходи и тражи κοгα да прожде-
ре (1. Петр- 5,8).

Све ово показује да сваки хришћанин може задобити безмолвије, па према томе и созерцавање Бога. По том питању су Свети Оци такође категорични и недвосмислени.

Свети Петар Дамаскин пише: „Сви ми људи имамо потребу за таквим починком, било делимично или у потпуности, пошто без њега није могуће доћи до духовног познања и смиреноумља" („Подсетник...", стр. 99).

Неопходно је да у овој поуци св. Петра Дамаскина нагласимо речи „сви ми људи имамо потребу". Ако се претпоставља да је то потребно свим људима, онда је много више потребно монасима. Незамисливо је да постоји монах који не практикује овај „починак у Богу" или безмолвије. Ово кажемо стога што су увек постојале различите идеје у неколицини кругова, посебно међу онима који, сусревши монахе који се подвизавају да задобију овај „починак у Богу", тврде да су прелешћени. Из тог разлога искористићемо прилику да ο томе нешто кажемо у следећем одељку. Друго место које треба истаћи су речи „без њега није могуће доћи до духовног познања и смиреноумља". То је, сагласно учењу св. Григорија Паламе, једини метод и једини начин богопознања, ο чему смо раније већ говорили.

Неколицина тврди да је безмолвије [тиховање], онакво каквим су га описали Свети Оци, неделање [пасивност], а не делање [активност].

Истина је, међутим, сасвим супротна. Безмопвије представља велико делање у тишини и тајности. Човек мирује и безмолвствује да би разговарао са Богом, да би себи допустио слободу и примио Самог Бога. Ако размотримо чињеницу да су највећи проблеми који нас муче унутрашњи и психички, и ако узмемо у обзир да већина болести (психолошких и телесних) проистиче од деловања помисли, морамо схватити велику вредност умног тиховања. То је, дакле, делање и живот. Безмолвије човеку даје нужне претпоставке за бестрасну љубав према брату, за задобијање несебичне и бестрасне љубави. „Тиховање истински воли онај који је непристрастан према било чему светском; и све људе воли онај који не воли ништа што је људско" (св. Максим, „400 глава..." стр. 91). Како неко може задобити бестрасну љубав, која је један од циљева духовног живота, ако је обузет страстима? Исихастички живот је, дакле, делатност, и то истинска и добра делатност. „Безмолвије светих се не сме разматрати као њихова пасивност, него као један вид снажне активности. Осим тога, Бог се у Свом односу према људима открива на сличан начин. Кретање Бога према људима није само кретање пројављиЕања, него и кретање прикривања. То није само откривење речи, него и израз безмолвија. Због тога се човек, у свом приближавању Богу, не може задовољити само примањем Његових откривених енергија, него мора напредовати и у тишини прихватити тајну Његове несазнајности; човеку није довољно да слуша само Његову реч и потребно је да напредује и према ослушкивању Његовог безмолвија. Ово друго води савршенству, али исто тако и претпоставља оно прво. И заиста, како је запазио Игњатије Богоносац, 'само онај ко је уистину задобио реч Исусову, може да чује и Његово тиховање, да би постао савршен'. Као последица, покрет човека према Богу не треба да буде само покрет делања, активности, него и покрет ограничења; он не би требало да сведочи само ο исповедању, него И ο тиховању И безмолвију" (Г. Манзаридис, „Паламика", стр. 15 - на грчком).

Свети Оци стога говоре ο „плодоносном безмолвију". Када се упражњава на одговарајући начин, оно доноси велику помоћ човеку, пресаздава његову личност, обнавља његово биће, сједињује га са Богом и тако васпоставља њихову заједницу. Када је човек богољубив, сигурно је да ће бити и човекољубив.