Бестрашће [απάθεια]

Krst maliНастојаћемо да разматрање ο бестрашћу буде прилично кратко јер оно, што смо претходно говорили, већ показује како се задобија то блажено стање.

Бестрашће има велику вредност за духовни живот. Човек који га је задобио сасвим се приближио Богу и сјединио са Њим, будући да заједница са Богом указује на постојање бестрашћа. Бестрашће је, према учењу Светих Отаца, „здравље душе" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 211). Ако су страсти болест душе, онда бестрашће представља њено здраво стање. Бестрашће је „васкрсење душе пре васкрсења тела" („Лествица", 27. поука, стр. 200). „Бестрасним се... назива човек који је тело начинио непропадљивим, који је ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио Господу" (исто). Бестрашће је, дакле „улазак у Обећану земљу" (Илија Презвитер, „Добротољубље", 2. том, стр. 300). „Дух излива своју светлост на онога ко је достигао границу бестрашћа и уздигао се, сразмерно свом очишћењу, изнад лепоте створења до Створитеља" (Никита Ститат, „Добротољубље", 3. том, стр. 295). Другим речима, бестрашће има велику вредност и Свети Оци га величају, будући да оно значи ослобађање ума. Ако страсти поробљују и потчињавају ум, бестрашће га ослобађа и приводи познању бића и богопознању. „Бестрашће ума води ка познању бића" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. гом, стр. 224). „Бестрашће је пут за (духовно) знање" (св. Максим, „400 глава..." стр. 117). Исход оваквог знања је задобијање великог благодатног дара расуђивања. Човек у благодати може разликовати добро од зла, створене енергије од нестворених, сатанске енергије [дејства] од енергија [дејстава] Божијих. „Бестрашће рађа расуђивање" (исто, стр. 64).

Наши савременици много говоре ο заједничкој својини и сиромаштву. Већина њих, међутим, греши ограничавајући сиромаштво на материјална добра и заборављајући да постоји и нешто више од њих.

Када се човеков ум ослободи од свега створеног, престане да робује створеним стварима и уздигне се ка Богу, доживљава и истинско сиромаштво. То истинско сиромаштво духом задобија бестрасник: „Сиромаштво духом је савршено бестрашће и када га ум задобије, напушта све (овоземаљско)" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 215).

Сада, међутим, треба да одредимо шта је бестрашће. Још од древних времена, стоици су говорили да је бестрашће умртвљавање страственог дела душе. Већ смо нагласили да страствени део душе образују њен вољни и жељни део и када се они умртве, тада, по древним тумачењима, задобијамо бестрашће. Међутим, када Свети Оци говоре ο бестрашћу, они не мисле на умртвљавање страственог дела (душе) него на његов преображај. Будући да се након (човековог) пада душевне силе налазе у неприродном стању, то значи да бестрашће, односно, ослобађање од страсти, представља њихово природно стање.

Према светоотачком учењу, бестрашће је некретање душе према злу, а то се не може постићи без милости Божије (исто, стр. 207). Према св. Максиму, „бестрашће је мирно стање душе, у којем она постаје тешко покретна за зло" („400 глава...", стр. 42). То значи да она остаје бестрасна „и у помислима ο стварима" (исто, стр. 91). Другачије речено, душа је слободна од помисли које се покрећу чулима, а исто тако и од самих ствари. „Као што је у древна времена жбун горео у огњу а није сагорео, тако и бестрастан човек, ма колико његово тело било тромо или загрејано, ни телесно ни духовно не трпи штету од те топлоте, нити га она узнемирује", јер у таквом случају „глас Господњи зауставља природне пламенове" (св. Јован Карпатски, „Добротољубље", 1. том, стр. 276). Ум бестрасника је слободан и неузнемираван овоземаљским стварима или телесном топлотом. И заиста, та ослобођеност ума од свих телесних кретања и од свих мисаоних представа ствари несхватљива је свима који нису доживели стање бестрашћа него су, напротив, изложени деловању страсти. Оно, што свет назива природним, за човека Божијег је неприродно, док оно, што називају натприродним, он доживљава као природно. Суочен са приговорима да човеку није могуће да доживи та натприродна стања, св. Симеон Нови Богослов је написао да онај, ко није бестрастан, не може ни да зна шта је бестрашће, „нити може да поверује да би га неко на земљи могао поседовати" (5С 51, стр. 66). То је на неки начин природно, будући да „сваки појединац расуђује ο делима ближњег као ο добрим или лошим на основу сопственог стања" (исто). Свако суди сагласно садржају сопственог живота и начину на који живи. У сваком случају, сигурно је да за оне који имају то искуство, карактеристично обележје бестрашћа представља то, што у свему „остају спокојни и неустрашиви", јер им је „од Бога дато да све могу учинити" (св. Петар Дамаскин, „Добротољубље", 3. том, стр. 63).

Желели бисмо да, уз помоћ свега овога, истакнемо како је бестрашће сасвим природно стање, да представља преображај страсног дела душе и повратак природном животу. Ο овој теми је у XIV веку вођена велика расправа између св. Григорија Паламе и философа Варлаама. Критикујући начин молитве какву су онда и сада практиковали исихасти, Варлаам је тврдио да бестрашће представља умртвљавање страсног дела душе. Свети Григорије Палама је, поседујући лични опит и изражавајући целокупно искуство Цркве, побио ово гледиште. „Ми, философе, нисмо учили да је бестрашће умртвљавање страсног дела душе, него његова промена од лошег ка добром, управљање његове енергије ка божанским стварима и његово потпуно одвраћање од рђавог и обраћање према добром" („Тријаде", 2, 2, 19). Бестрасник је онај, ко се „одликује врлинама, као што се и острашћени одликује својим ружним насладама". Острашћени потчињавају своју разумну силу страстима, док бестрасник потчињава страствени део душе, тј. њен вољни и жељни део, „познајној, расуђујућој и разумној способности душе" (исто). „Он ће помоћу разумног дела душе и кроз познање постојећег [створених ствари] задобити богопознање, а страственим делом (душе) ће творити одговарајуће врлине: силу жеље (тј. жељног дела душе) преобратиће у љубав, док ће силом воље задобити трпљење" (исто). Бестрашће је, дакле, „преображај страственог дела душе и његово потчињавање уму, који природно поседује првенство и кретање према Богу кроз непрестано сећање на Бога, и на тај начин задобија божанску наклоност и најузвишеније стање, а то је љубав према Богу" (исто).

Ми, дакле, схватамо да се страствени део душе не умртвљује, него да задобија велику силу и живот. Свети Григорије Палама на другом месту учи да „распети тело са страстима и жељама" не значи да треба да умртвимо свако телесно дејство и сваку душевну силу, тј. да починимо самоубиство, него да се удаљимо од нечистих жеља и дела и „да покажемо да смо их се неповратно одрекли", односно да им се нећемо враћати, да постанемо људи духовних жеља и да одважно кренемо напред по праобразу Лота који је изашао из Содоме. Укратко, можемо рећи да, према св. Григорију Палами, бестрасник не умртвљује страствени део своје душе него да „има живот и дела за најбоље" („Тријаде", 2, 2, 24).

Бестрашће се, дакле, везује за љубав и оно представља живот и кретање. Према св. Јовану Синајском, три врлине, односно љубав, бестрашће и богоусиновљење треба схватити као „светлост, огањ и пламен који се стичу у једном дејству". „Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се између себе само и једино по називу" („Лествица", 30. поука, стр. 204).

Када кажемо „бестрашће", ми, наравно, не мислимо да човек престаје да се бори са ђаволом. Непријатељ нашег живота наставља да узнемирује и бестрасног човека, јер је посредством три искушења кушао и Самог Господа у пустињи. Бестрашће, напротив, значи „остати непобеђен у (демонским) нападима" (св. Дијадох Фотички, „Гностички стослови", стр. 227).

Постоје многи степени и стадијуми бестрашћа које желимо да споменемо, наводећи учења Светих Отаца. Свети Максим наводи четири степена бестрашћа. Прво бестрашће се може приметити код почетника и представља „уздржавање од извршавања греха". На овом степену човек не чини спољашње [видљиве] грехе. Друго бестрашће, које се показује у врлинском човеку, јесте потпуно одбијање мисленог саглашавања са страсним помислима.

Треће бестрашће, које означава потпуну непокретност жеља у односу на страсти, примећује се код обожених, док је четврто бестрашће, које представља савршену чистоту чак и у погледу простих уобразиља [представа и слика], одлика савршених (Р.G. 90,1281). Из овог одломка видимо да се на сваком степену човековог очишћења пројављује и од говарајуће бестрашће.

Свети Симеон Нови Богослов дели бестрашће на две категорије. Првој припада бестрашће душе, а другој бестрашће тела. „Душевно бестрашће освећује и тело својим блистањем и изливањем светлости Духа, док бестрашће тела, уколико не постоји бестрашће душе, не може бити од користи ономе, ко га поседује" (5С 51,66). „Чак и у случају да упражњава све делатне врлине, човек не може тврдити да је задобио бестрашће" (св. Теогност, „Доброгољубље", 2. том, стр. 165).

Свети Јован Лествичник, налазећи се унутар црквеног предања, пише да „има бестрасних људи, но има и од бестрасних бестраснијих. На пример, један човек мрзи зло, други се, међутим, незасито богати у добру" (29. поука, стр. 200). То показује да бестрашће није само негативан, него и позитиван процес. Оно представља задобијање врлина, које је плод Светог Духа.

Свети Никита Ститат такође дели бестрашће на две категорије.„Прво бестрашће наступа након што се подвижници усаврше у практичној философији, односно након одговарајућег подвизавања, када се умртве страсти и стремљења тела остану неделатна, при чему се силе душе крећу ка природном. Друго и савршеније бестрашће за подвижника наступа са почетком природног созерцања. Ово савршено бестрашће проистиче из умног тиховања помисли и води ка спокојном стању ума, чинећи га (ум)  проницљивим и прозорљивим. Ум бестрасника постаје проницљив за божанско, за виђења и откривења тајниБожијих, а прозорљив за човечанско, када на даљини види људе којиће га п о с е т и т и " („Добротољубље", 3. том, стр. 294).

 Свети Оци уопштено саветују да се поклони велика пажња бестрашћу, јер је немогуће да нас страсти узнемирују онда, када су објекти који их изазивају далеко; када су, међутим, ти објекти присутни, тада и страсти помућују ум.  То је „извесно (делимично, непотпуно)бестрашће" (св. Максим, „400 глава..." стр. 116). Бестрашће има различитестепене а човек, који се подвизава да га задобије, не сме се никадазауставити и мора наставити да се подвизава, јер је савршенетво бесконачно. Уопштено говорећи, морамо нагласити да је отпуштање грехова једно, а бестрашће нешто друго. Свети Јован Лествичник пише:„Многи су одмах примили опроштај грехова. Али, бестрашће никоније стекао одмах. За ово је потребно и много времена, и много труда, и милост Божија" (26. поука, стр. 179).

Због тога смо на другом месту нагласили да није довољна само исповест и да је, исто тако, потребнои исцелење душе, односно стицање извесног (делимичног), па чак и потпуног бестрашћа.

  Из свега што је до сада речено јасно је да постоје извесни елементи на основу којих се може разликовати истинско од лажног бестрашћа. Свети Јован Лествичник, који је познавао унутрашњи живот душе и поседовао дар расуђивања, пише да демони и страсти напуштају душу, било за извесно време било за стално. Мало је, међутим, оних којима су познати начини и разлози њиховог одступања. Страсти се, као прво, повлаче због божанског огња. Благодат Божија сажиже страсти као огањ и очишћује душу. Као друго, „демони се плански повлаче да би нас учинили необазривима те изненада напали и уграбили душу". Као треће, повлаче се и онда, „када се душа коначно навикне на грех... тако да сама себи зло снује и саму себе напада", односно, када душа постане сопствени издајник и непријатељ. Она се тада понаша слично као деца која, „навикнута на дојење и одбијена од сисе, сисају своје прсте". Постоји, најзад, и бестрашће које потиче од „велике простодушности и похвалне невиности" („Лествица", 26. поука, стр. 160).

Разлика између истинског и лажног бестрашћа показује се и у ставу који имамо према људима. Бестрашће се везује за љубав, због чега став, какав заузимамо према браћи, показује или истинско, или лажно бестрашће. Није задобио бестрашће онај, ко „у часу искушења није у стању да превиди ману [грешку] пријатеља". Када се у души узбуркају страсти, оне заслепљују разум и „не дозвољавају му да види светлост истине, нити да разликује боље од горега" (св. Максим, „400 глава...", стр. 124). Крајње и непомућено бестрашће обитава само у ономе ко је достигао савршену љубав и „узнео се непрестаним созерцањем изнад чула, а смиреноумљем изнад тела" (св. Теогност, „Добротољубље", 2. том, стр. 260). Онај, ко се приближио граници бестрашћа, према свим људима показује благонаклоно поштовање, „увек и ο свакоме мисли добро, свакога сматра светим и чистим, и доноси исправан суд и ο божанским и ο људским стварима". Ум бестраснога је ослобођен свега вештаственог, јер је „потпуно обузет духовним добрима Божијим и созерцава лепоту Божију. Он на неки начин постаје достојан Бога и у неизрецивом тиховању и радости обитава на божанским местима блажене славе Божије. Имајући преображена чула, он невештаствено општи са људима, као анђео у вештаственом телу" (Никита Ститат, „Добротољубље", 3. том, стр. 295). Када бестрастан говори ο гресима свог брата, он то чини из једног од два разлога - или да би њега исправио, или да би другима користио. Ако пак неко говори ο сагрешењима свог брата „да би га ружио или исмевао", неће избећи „остављеност од Бога, него ће сигурно упасти (поново) било у исти, било у друти грех, и будући од других изобличен и наружен, посрамиће се" (св. Максим, „400 глава..." стр. 98-99).

Савршено бестрашће постоји онда, када човека не покрене ни појава предмета ни сећање на њега. „Дуговремена врлина умртвљује страсти, а ако се она занемари, оне (страсти) поново устају" (исто, стр. 116). Због тога није бестрастан онај човек, којег понекад узнемирују страсти, а понекад је спокојан и смирен, него онај, ко непрестано ужива у бестрашћу и којег не покрећу узроци што изазивају страсти" (св. Теогност, „Добротољубље", 2. том, стр. 259). Још један знак постојања савршеног бестрашћа је и ако „твоме уму у време молитве не досађује никаква светска помисао" („400 глава...", стр. 54).

Свети Јован Лествичник каже да се „већина гордих људи све до смрти заварава уверењем да су бестрасни. Тек тада они увиде колика је њихова беда" (23. поука, стр. 133).

„Обележје бестрашћа је и истинско расуђивање" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 207).

Раније смо већ истакли да је љубав знак којим се прави разлика између истинског и лажног бестрашћа. Желели бисмо да сада опширније размотримо ту разлику. Према светом Максиму Исповеднику, „онај који је савршен у љубави и који је достигао врхунац бестрашћа, не познаје разлику између себе и другога, између својег и туђег, или међу верним и неверним, или између роба и слободњака, или чак између мушког пола и женског". „Гледајући на једну човечанску природу, све подједнако види и према свима је подједнако расположен". На другом месту, овај светитељ каже: „Као што Бог, будући по природи добар и бестрастан, све подједнако љуби као своја створења, но врлинског прославља као блиског Себи по духу, а порочног милује по Својој доброти и обраћа кажњавајући га у овом свету, тако и човек који је по свом настројењу добар и бестрастан све људе подједнако љуби: врлинског због природе и за добро расположење воље, а порочног због природе и састрадања" („400 глава...", стр. 40). Бестрастан је, осим тога, онај ко „не злопамти на онога који му је причинио штету и рђаво говорио ο њему" (исто, стр. 113). „Бестрастан човек воли све људе и не разликује побожне од безбожних" (Никита Ститат, „Добротољубље", 3. том, стр. 308).

Бестрастан, дакле, пати због својих ближњих и моли се за њих. „Не говори да онај ко нема страсти не може туговати. Јер ако не тугује за самим собом, дужан је да тугује за својим ближњим" (Св. Марко Подвижник, „Добротољубље", 1. том, стр. 397. у срп. издању).

„Онај ко стреми бестрашћу и Богу сматра изгубљеним сваки онај дан у који га нико не би грдио" („Лествица", 4. поука, стр. 57). Другачије речено, не само да се не узнемирава када га понижавају и вређају, него је, напротив, забринут када га не грде. То показује да је његово срце очишћено од страсти, чак и оних скривених.

Бестрастан човек је, уопштено говорећи, испуњен благодатним даровима Светог Духа, односно он је дрво које обилује изврсним плодовима, а то су плодови Светог Духа или врлине. Када Свети Оци говоре ο врлинама, не разматрају их као појединачна морална дела, него онтолошки. Другачије речено, врлине нису добра дела или апстрактне вредности, него је то личност иако, наравно, нису индивидуализоване у смислу поседовања самобитности. Љубав је заједница са истинском Љубављу, а то је Христос. Мир није нека апстрактна вредност, него сам Христос. Исто се може рећи и за праведност, итд. Како бестрастан човек ступа у заједницу са Христом, природно је да Христове врлине постану и његове. Не желимо да се бавимо темом врлина.

Кажемо само то да, као што постоје природне и неприродне страсти, постоје и природне и неприродне врлине. И као што постоје степени и стадијуми страсти, постоје и и степени и стадијуми врлина. Као што међу страстима постоје мајке и кћери, тако постоје и међу врлинама. Не мислимо да је неопходно да их овде набрајамо. Читаоце ћемо упутити на следеће Свете Оце: када су у питању душевне и телесне врлине, на светог Јована Дамаскина („Добротољубље", 2. том, стр. 232), а у погледу
врлина које су саобразне са три степена духовног узрастања, односно које одговарају почетницима, напреднима (средњима) и савршенима (учитељима) - на светог Јована Лествичника (в. 26. поуку, стр. 154-155).

Када човека више не узнемирују страсти, када у његовом срцу нараста богочежњивост, када се не плаши смрти и сматра је за сан, тада добија залог свог спасења и „носећи у себи Царство небеско, радује се неизрецивом радошћу" (св. Теогност, „Добротољубље", 2. том, стр. 257).

Благодатни дар бестрашћа не може се задобити случајно. Неопходан је интензиван напор и велика борба. Због тога ћемо сада видети како се задобија бестрашће. Оно, што смо у претходном поглављу говорили ο борби да се исцеле страсти, показује и начин задобијања бестрашћа. Желели бисмо, међутим, да укратко набројимо путеве који воде у Обећану земљу, односно у земљу бестрашћа. Неопходно је да у сажетом облику наведемо светоотачке текстове.

„Од послушности - смирење, од смирења - бестрашће" („Лествица", 4. поука, стр. 47). Смирење које проистиче из послушности доноси бестрашће. „Уколико човек крене неким другим путем, неће пронаћи оно за ч и м чезне" (св. Теогност, „Добротољубље", 2. том, стр. 364). „Бестрашће се не може задобити без љубави" (исто, стр. 367). Будући да постоје различити степени љубави, да постоји узајамно прожимање врлина и да духовни живот представља јединство и органску повезаност, доживљај љубави доноси бестрашће и бестрашће је тесно повезано са љубављу. „Љубав и уздржање држе ум бестрастан и према стварима и према помислима ο њима" („400 глава..." стр. 91). Бестрашће је „награда за уздржање" (исто, стр. 64). Пост, бдење и молитва много помажу у стицању бестрашћа: „Разуман пост, бдење, богомислије и молитва брзо доводе до границе бестрашћа, чинећи да душа буде обузета смирењем и сузама и да пламти од љубави према Богу" (Никита Ститат, „Добротољубље", 3. том, стр. 318). „Сува и умерена исхрана, здружена са љубављу, брзо доводи монаха у пристаниште бестрашћа" (авва Евагрије, „Старечник", стр. 34). „Када човек дела са стрпљењем, у свему будући уздржан и усрдно се молећи док, истовремено, самопрекоревањем и највећим смиреноумљем чува све што је стекао, онда ће, након тога, у право време примити благодат бестрашћа" (св. Теогност, „Добротољубље", 2. том, стр. 261). Свети Јован Синајски каже да „бестрашће тела стечено подвигом безмолвија, са честим одласком у свет, не остаје непоколебиво, а оно бестрашће, које долази од послушноети, свудаје поуздано и непоколебиво" (15. поука, стр. 106). „Чистота која происходи из очувања заповести Божијих рађа бестрашће" (в. „400 глава..." стр. 124).

Отуда видимо да чување заповести Божијих има велику вредност: „Чување заповести Божијих рађа бестрашће" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 212).

Уколико упражњавају искључиво телесне подвиге без вере, људи неће моћи да ступе у починак бестрашћа и у савршенство (духовног) знања (Никита Ститат, „Добротољубље", 3. том, стр. 346). Свети Теогност такође јасно каже да се човек, „задобивши делатну врлину, не може приближити бестрашћу све док духовна созерцања не предају уму просветљујуће знање и разумевање створених бића" („Добротољубље", 2. том, стр. 264). Овај одломак је изузетно важан, јер и данас постоје они који тврде да до бестрашћа можемо доспети делатном врлином. Свети Теогност то не прихвата. Делатна врлина нужно мора бити повезана са духовним созерцањем, покајањем и молитвом, особито са такозваном умно-срдачном молитвом.

Досезању бестрашћа значајно помаже и плач по Богу. Према светом Јовану Синајском, „код многих је плач претеча блаженог бестрашћа који мете и украшава унапред душу и одстрањује из ње смеће греха" (7. поука, стр. 78). Плач је, дакле, начин живота. Он чисти душу, очишћује ум и чини га спремним да прими божанску утеху. Овај плач се везује за покајање, а истинско покајање се везује за човекову мржњу према самоме себи. Господ је говорио како треба да омрзнемо своју душу (тј. свој живот) да бисмо били следбеници Христови и ушли у Царство небеско. Који воли живот свој изГубиће ϊα, α ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће ϊα за живот вечни (Јн. 12,25) и Ако неко дође Мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити Мој ученик (Лк. 14,26). Свети Григорије Палама пише да и „они, који живе у свету, треба да присиле
себе да ствари (овога света) користе сагласно заповестима Божијим.

Ово присиљавање, које ће се временом укоренити као навика, олакшаће нам прихватање заповести Божијих и променити наше колебљиво расположење у постојано стање. То стање дарује души непоколебиву мржњу према рђавим особинама и стањима, а плод те мржње је бестрашће" („Тријаде", 2, 2, 20). На тај начин мржња према злу и нашем изопаченом јаству [себству] постаје извор бестрашћа. „Када човек задобије бестрашће, грех више не влада њиме и он може да отпочине у слободи И закону Духа" (Никита Ститат, „Добротољубље", 3. том, стр. 347).

Када приметимо да постоје извесни људи који су врло истакнути у духовном животу, али да ипак имају неке сасвим лаке страсти, не треба да се саблажњавамо, јер Бог промислитељски оставља у њима ове безазлене страсти „како би били незадовољни собом и стекли непропадљиво благо смиреноумља" („Лествица", 26. поука, стр. 161).

То је велико благо бестрашћа. Оно је повезано са свим врлинама и духовним животом. Због тога треба да се молимо да задобијемо блажено бестрашће. Свети Јован Лествичник подстиче све нас, обузете страстима и каже: „Молимо се истрајно Господу, ο грешни људи! Сви бестрасници, пре но што су доспели до бестрашћа, били су најпре страсни" (28. поука, стр. 196). За бестрашћем не треба да трагамо покренути гордошћу и егоизмом, како бисмо задобили велике и натприродне дарове: могуће је да човек овај дар добије и од ђавола, који жели да га на тај начин прелести таштином. Свети Теогност саветује: „Немој тражити да задобијеш бестрашће, јер си недостојан таквог дара, али зато непрестано преклињи за спасење, па ћеш тако задобити и бестрашће" („Добротољубље", 2. том, стр. 261).

Упркос нашој молитви и великој борби, могуће је да нам Бог неће допустити да се ослободимо неке страсти, тако да бестрашће можемо окусити или делимично, или у потпуности. То се дешава или стога, што од Бога нешто тражимо преурањено, или недостојно, или сујетно, или, пак, зато што би добијање тога, за шта молимо, учинило или да се погордимо, или да постанемо немарни. Не треба, дакле, да тугујемо „ако наше молитве Господу за извесно време нису услишене. Господ хоће да сви људи у једном тренутку постану бестрасни, али Његов промисао, као што смо већ рекли, зна шта је на нашу корист" (в. „Лествицу", 26. поуку, стр. 159-160). Поред тога, у историји Цркве су познати примери људи КОЈИ су задобили бестрашће, али су затим молили Бога  да им одузме тај благослов, како би се поново могли борити са непријатељем. Када је свети Јефрем благодаћу Божијом надвладао све душевне и телесне страсти, „молио је да му тај дар буде одузет", да се не би олењио и био осуђен јер се више није борио са непријатељем (св. Петар Дамаскин, „Подсетник...", стр. 68).

Делимично или потпуно бестрашће указује на исцелење душе. Душа се исцељује и васкрсава из своје умртвљености. Душа задобија здравље. Ум, који је био умртвљен страстима заскрсава и буди се. „Блажено бестрашће узноси бедни ум људски са земље на небо и са ђубришта отрасти подиже га, сиротог! Α свеопевана љубав чини му да седне са кнежевима и светим анђелима, са кнежевима народа Господњег" („Лествица", 29. поука, стр. 203).