Исцелење страсти

Krst mali     (Стр. књиге 190)  

Сада, када смо постали свесни великог разарања које страсти изазивају у целокупном нашем бићу, у наставку треба да говоримо ο теми исцелења. То је главни део овог поглавља. Многи од нас схватају да су болесни и осећају се духовно оболелима, али смо само делимично упознати са начином исцелења или нам је он чак и потпуно непознат. Мислим да Православље, будући исцелитељска наука, треба да развије ове теме, јер су сасвим актуелне. Уверени смо да је порука, коју Православље треба да пренесе савременом посрнулом свету, порука ο његовој болести и истовремено, порука ο његовом исцелењу. Тим питањима ћемо се бавити у ономе што следи.

Најпре морамо објаснити неколико ствари. Као прво, исцелење страсти превасходно подразумева њихов преображај, што смо претходно већ описали. Будући да су бестрасне тј. природне, непорочне страсти изопачене, природно је да оне, прихватањем исцелитељског поступка, буду преображене. У томе се углавном и састоји исцелење страсти. Авва Пимен је рекао авви Исаку: „Ми нисмо научени да убијамо тело, него даубијамо страсти" („Старешик", стр.101). „Убијање страсти" треба најпре схватити у смислу њиховог преображаја. Као друто, треба приметити да Свети Оци у својим делима указују на многе терапијске поступке. Свако, ко буде читао стослове [„главе"] ο љубави св. Максима Исповедника, видеће да се у њима налази мноштво исцелитељског „материјала". Морам признати да сам, у време када сам желео да читам ово дело, очекивао да овде пронађем неколицину правила везаних за љубав и опис њене вредности. Одмах сам, међутим, запазио да св. Максим много већу пажњу поклања изучавању помисли, страсти и исцелењу страсти. Снажно је наглашено човеково исцелење, јер се „љубав према Богу и човеку рађа у бестрашћу". Срце којим су овладале страсти није способно да воли. Као следеће запажање наводимо чињеницу да Свети Оци, говорећи ο човековом исцелењу, износе његова основна начела. Другачије речено, они имају у виду човека уопште и дају различита правила или начине за његово исцелење. Ми ћемо их споменути у тексту који следи, али морамо нагласити да сваки човек захтева сопствени исцелитељски метод. Ономе, ко приступи и затражи са смирењем, послушношћу и жељом за исцелењем, тај метод даје опитан исцелитељ, обдарен расуђивањем. Због тога ћемо овде навести општа правила исцелитељског поступка. Сваки појединац мора применити властиту терапију под духовним руковођењем савремених „живих личности".

Исцелење болести наше душе, а то су страсти, нужно је и има суштински значај. То смо претходно већ размотрили. Указали смо на извитоперено стање какво су страсти створиле у нама. Многи одломци из Светог Писма говоре управо ο томе.

Апостол Павле даје следећи савет Колошанима: Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, штоје идолопоклонство... Α сад одбаците и ви све ово: шев, љутину, пакост, хуљење, срамотне речи из уста својих. Не лажите један друШа, јер свукосте старог човека са делима његовим. И обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога, Који ϊα је саздао (Кол. 3,5-10).

Према светом Максиму, апостол је овде телесно мудровање назвао „земљом", а „блудом" грех учињен делом. Сагласност која извршава (грех) и постаје грех назива се грехом учињеним на делу. Нечистота је пристанак воље на грех, тј. саглашавање са грехом. Страшћу је назвао страсну помисао. Злом жељом назива се „просто примање похотне мисли (у уму)", а лакомошћу материју [ствар] која рађа и увећава страст. „Све ово, дакле, као удове телесног мудровања, заповедио јебожанствени Апостол да умртвимо" („400 глава...", стр. 53).

Када све то умртвимо (а касније ћемо видети на који начин) и преобразимо, односно принесемо Богу, тада одбацујемо старог човека са његовим делима и жељама и облачимо се у новог (човека), који постаје образ и подобије Божије, другачије речено, постаје личност.

У другој посланици духоносни апостол даје исту поуку: Α блуд и свака нечистота и лакомство да се не спомиње међу вама, као шшо и доликује светима; ни срамотне ни луде речи или шале, што год је непристојно, него радије захваљивање (Еф. 5,3-4), док у Посланици Галатима пише: Не будимо сујетни, изазивајући једни дру!е, завидећиједни друшма (Гал. 5,26).

Све ово указује на неопходност исцелења. Хришћани, који су обитавалиште Тројединог Бога, не смеју бити нечисти, и да би постали храм Светог Духа и обитавалиште Божије, најпре морају да се духовно очисте, а када већ постану храм Светог Духа, треба и да остану чисти.

То указује и на циљ терапије. Ми се не трудимо да бисмо једноставно постали добри људи, прилагођени друштву. Другачије речено, циљ терапије није да човека учини бољим у друштвеном погледу нити да удовољи антропоцентричном начину живота, него да доведе до заједнице са Богом и да то виђење не буде огањ који ће спалити, него светлост која ће просветлити. Свети Оци су сасвим свесни циља овог терапијског поступка, али исто су тако свесни и различитости циљева које људи (себи) постављају. Свети Максим каже да „неки људи избегавају страсти из страха од других људи", неки „по уздржању", а неки „сеослобађају (страсти) по судовима Божијим" („400 глава..." стр. 63). Авва Доротеј истиче као правило да човек не треба да жели ослобађање од страсти зато да би избегао муке, него зато што их уистину мрзи и каже: „У потпуности их мрзим" (нав. дело, стр. 646). Светитељи врло добро знају да неки људи желе да се ослободе страсти зато што изазивају много бола. То није истински диљ православне терапије; наш основни циљ је ступање у заједницу са Богом. Ми смо, истина, свесни да унутар Цркве постоје различити духовни узрасти и стања. Према учењу Светих Отаца, неки се придржавају речи Божије страхујући од пакла, други у жељи да задобију рај, а неки пак због љубави према Христу. Први су слуте, други најамници, а трећи чеда Божија. Ми прихватамо сваки од ових духовних узраста, али наглашавамо да стремимо достизању треће категорије. Захтева се непрестано исцелење, чак и у погледу самог циља овог поступка.

Неопходно је истаћи да исцелење страсти не зависи нити искључиво од човека, нити искључиво од Бога, и да је неопходна синергија [садејство] и једног и другог, односно и Бога и човека. У нашој Цркви је све богочовечанско. Најпре се мора дати благодат Божија. Човеково очишћење, односно исцелење, извршава се Христовим дејствовањем [енергијом], које се дарује целокупним духовним животом, каквим хришћанин живи унутар Цркве. Апостол Павле у својим Посланицама често наглашава ту чињеницу: Кад бијасмо у телу, страсти ϊρεχοβ- не кроз закон дејствоваху у нашим удима да се смрти плод доноси. Α сад се ослободисмо од закона умревши ономе што нас држаше, да служимо Богу у новоме духу α не по староме слову (Рим. 7,5-6).

Једино су људи Христови, који живе у Христу, избављени од тела и телесних жеља, које сачињавају свет греха: Α који су Христови, распеше тело са страстима и жељама. Ако Духом живимо, по Духу и да ходимо (Гал. 5,24-25). Када човек „ходи по Духу", односно, када је обдарен благодаћу Тројединог Бога, исцељен је изнутра: По Духу ходите, и похоту телесну нећете чинити. Јер тело жели против Духа, α Дух против тела; α ово се противиједно другоме, да чините оно што не бисте хтели. Ако сте пак Духом вођени, нисте под законом (Гал. 5,16-18). Ми, пак, врло добро знамо да су телесна, плотска дела страсти, на шта смо претходно већ указали (в. Гал. 5,19-21).

На нама је да водимо рат против страсти и греха, „да се супротставимо, да се боримо и узвратимо стреле", док је „искорењивање" страсти и њихов суштински преображај дело Божије. „Као што човек без очију не може да види, без језика не може да говори, без ушију не може да чује, без ногу не може да хода и без руку не може да ради, тако ни без Исуса не може бити спасен нити ући у Царство небеско" (св. Макарије Египатски, „Духовне беседе", у делу митрополита Дионисија „Источно - православно монашгво", стр. 371-на грчком).„Душа се може супротставити греху, али без Бога није у стању да победи и искорени зло" (исто, стр. 372).

Осећање љубави Божије као заједница са благодаћу Божијом, и наша љубав према Богу као плод Светог Духа, управо и јесу оно што преображава и исцељује страсти. Умртвљавање страственог дела душе не значи да ћемо га „затворити и у самима себи учинити неделатним и непокретним", него да ћемо га „од његове привезаности за грех окренути љубави Божијој" (св. Григорије Палама, „Тријаде", 2, 2, 23). То Окретање према љубави Божијој не извршава се без опита љубави. У сваком случају, када се у човеку распламса љубав према Богу, а то је божанско надахнуће, преображава се васцели унутрашњи свет, греје га благодат Божија и он се освећује. „Љубав Божија, овладавши умом, дреши га од окова, убеђујући га да презире не само чулне ствари, него и сами овај наш привремениживот" (св. Максим Исповедник, „400 глава..." стр. 57). Отуда је јасно да се исцелење од страсти дешава онда, када делује божанска благодат, љубав Божија. Због тога се благодат Божија дарује кроз Свете Тајне. Ми, исто тако, желимо да нагласимо и чињеницу да су свето Причешће и заједница са Телом и Крвљу Христовом делотворна помоћ у човековом подвигу очишћења душе. Свето Причешће је лекза бесмртност.

Сили Христовој, која има улогу од највећег значаја, мора садејствовати и човекова воља. Уколико то не постоји, човекује готово немогуће да победи страсти, да надвлада демонску суштину, јер „ко је победио страсти, убио је демоне" („Лествица", 26. поука, стр. 170) и „човек ће прогнати демона (оне) страсти коју је победио" („Старечник", стр. 104). У наставку ћемо покушати да се осврнемо на то садејство [синергију] човекове воље.

Од нас се најпре захтева самопознање. Од великог је значаја да будемо свесни свог духовног стања. Незнање ο болести ће учинити да останемо неисцељени. Свети јеванђелиста Јован пише: Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине немаунама (1.Јн. 1,8).
Описујући осам духовних созерцања од којих седам припада овом, а осмо будућем веку, свети Петар Дамаскин за друго познање сматра „познање наших сагрешења и доброчинстава Божијих" („Подсетник пустињског трезвеноумља", стр. 38. у срп. издању).Друтачије речено, самопознање као свест ο сопственој грешности и страстима значи созерцавање Бога.

Будући да се охолост преплиће са одважношћу, „наша стална дужност мора да буде: не помислити ни на часак да поседујемо било какву врлину" („Лествица", 26. поука, стр. 173), односно да секлонимо и најмање помисли да смо задобили неко добро. Захваљујући свом огромном духовном искуству, Свети Оци су свесни да се „обележја" страсти не могу лако са сигурношћу препознати, будући да смо болесни и да су она сједињена са нашом природом. „Непрестано испитуј и обележјастрасти, па ћеш тада схватити да у себи имаш пуно страсти" (исто).Што се тиче страсти и врлина, а особито страсти, неопходно је да „никада не престанемо испитивати где се налазимо у односу на све страсти и врлине: у почетку, у средини или на крају" („Лествица", 26. поука,стр. 161). Од суштинскогје значаја да се то учини, јер духовни живот представља бесконачно путовање, а исцелење се никада не окончава. Непрестано се очишћујемо да бисмо задобили заједницу са Богом. То је од суштинског значаја, јер нас на нашем духовном путовању непрестано вребају стагнација и самозадовољство.

Самопознање је неопходно и стога што у човеку постоје три стања: „Постоји покретање страсти, њихово обуздавање и њихово искорењивање" (авва Доротеј,нав. дело, стр. 460). Другачије речено, није довољно да користимо различите исцелитељске поступке како бисмо прекратили деловање страсти. Потребно је, исто тако, и да их преобразимо у љубав према Богу и људима. Да бисмо стекли поуздано самопознање, неопходно је спољашње безмолвије. Неопходно је да прекратимо извршавање греха на делу. Све дотле док наша чула дејствују телесно, не можемо доћи до самопознања. „Треба, дакле, пазити на ум у односу према стварима да би се сазнало према којој он има страст" (св. Максим, „400 глава...", стр. 100).

Самопознање наших страсти је најтешње повезано са покајањем и исповешћу. Познање сопствених грехова и оболелости душе је, осим тога, и први степен покајања, док је његов спољашњи израз исповедање, тј. признање сопствене грешности. Овде дакле говоримо ο Светој Тајни Исповести.

Најпре морамо истаћи да у библијским и светоотачким текстовима постоје два вида исповести. Првајеунутрашња [духовна исповест, коју кроз молитву приносимо Богу, а друга исповест коју казујемо духовном лекару, који је уједно и наш исцелитељ. Говорећи ο умилењу и дефинишући његов смисао, свети Јован Лествичник каже: „Умилење је непрестано мучење савести које унутрашњим исповедањем расхлађује ватру срца" („Лествица", 7. поука, стр. 72). Унутрашња [духовна] исповест изазива умилење, а умилење даје утеху човековом срцу; осим тога, исповест подразумева дубоко покајање и збива се у атмосфери покајања. То је бол срца, који доводи до „самозаборава природе". „Покајање је самозаборав природе, као што неко заборави да једе хлеб свој" (исто).Према светом Дијадоху Фотичком, Господу морамо понудити дубоко и непрекидно покајање чак и због својих невољних сагрешења и не треба да се заустављамо „све док се наша савест кроз сузе љубави не увери да нам је опроштено" („Гностички стослов", стр.230, Солун 1977 - на грчком). Осим тога, светитељ нас опомиње да будемо врло пажљиви како наша савест „не би заваравала саму себе погрешним уверењем да је исповест коју је понудила Богу довољна" (исто, стр.231). Светитељ ово пише стога што ми, када се молимо Богу и исповедамо своје грехове, то често чинимо на неодговарајући начин и живимо у самозадовољном уверењу да смо своје грехове исповедили. То је самообмањивање.

Потребно је, дакле, да увек будемо спремни, а уколико се не исповедамо како би требало, „у часу нашег исхођења обузеће нас страховање од неизвесности" (исто, стр.231).

Исповедање Богу кроз молитву не може заменити исповедање грехова духовном оцу, као што ни исповедање духовном исцелитељу не може заменити исповедање кроз молитву. Од суштинског је значаја да се повежу ова два облика исповедања. У сваком случају, неопходно је да се након исповедања кроз молитву посети духовни отац. Бог им је дао право да опраштају грехе: Примите Дух Свети! Којима опростите Грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20,22-23). Овај одломак јасно показује „какве је части Дух Свети удостојио свештенство" (свети Јован Златоусти, „О свештенству", Р.С. 48, 643). Свештеницима је, према речима св. Златоуста, „иако живе на земљи, поверено служење небеском", јер „Бог на небу одобрава оно, што свештеник дела на земљи. Господар потврђује одлуке својих слугу" (исто, стр. 643). Потребно је, дакле, да у циљу свог исцељења притекнемо духовном лекару. „Пре свега, исповедимо се свом добром судији". Ако нам добри судија саветује да се исповедимо пред свим људима, ми то морамо и учинити, јер је основно начело да су ране, које су откривене, исцељене. „Ране које се открију не само да се не погоршавају, него се и лече" („Лествица", 4. поука,стр. 34). Сигурно је да за успешно исцелење суштински значај има добар лекар, исцелитељ. Сви свештеници могу да врше Свету Тајну Исповести, али не могу сви да исцељују, односно, не поседују сви благодат духовног свештенства, ο чему смо већ говорили у посебном поглављу.

„Уколико је дијагноза телесне болести непоуздана и само у неким случајевима позната, онда се то још више односи на духовне болести". „Дијагноза за болест душе је непоузданија и много слабија". „Поред тога, страсти душе се много теже разумевају" (Никита Ститат, „Добротољубље", 3. том, стр. 301). „Када селекар изговори неспособношћу да нас излечи морамо отићи другоме, јер без лекара се ретко ко излечио" („Лествица", 4. поука, стр. 47).

Вредност исповести истицали су и многи савремени психијатри. За човека је од највеће важности да се отвори, уместо да се затвара у самога себе. Говорећи језиком Цркве, када човек зна како да се, кроз духовног оца, отвори Богу, може да избегне многе душевне болести, па и само лудило. Вредност исповести осећамо и на делу. Другачије речено, постојање греха нас и телесно исцрпљује и ми га доживљавамо чак и као телесну слабост. Када одлучимо да се исповедимо, тада започиње и духовно исцелење. Спокојство преплављује и душу и тело, али је, наравно, неопходно да се уистину исповедимо.

Будући да је ђаволу позната вредност исповести, „демони често имају обичај да нам саветују или да се уопште не исповедамо или да то чинимо у трећем лицу, или да кривицу за свој сопствени грех пребацујемо на друге" (исто, стр. 47). Од човека се, међутим, захтева духовна одважност да би своју озледу открио духовном лекару. Свети Јован Лествичник саветује: „Покажи слободно своју озледу лекару". Упоредо са откривањем болести, „преузми и сву кривицу на себе, скрушено говорећи: Моја је то рана, оче. Мој је то ожиљак. Нико га друти није направио него моја сопствена лакоумност. Нико други није крив - ни човек, ни дух, ни тело, нити шта друго - већ једино мој немар" (исто, стр. 46). Не треба се стидети или, боље речено, треба превазићи стид због греха и показати га. Када своје унутрашње ране откривамо духовном оцу, морамо се понашати и размишљати као осуђеници, ο чему говори и свети Јован Лествичник: „Ником поникни и ако је мо~ гуће ороси сузама ноге судије и лекара као да су Христове" (исто, стр. 46). Исти светитељ потврђује да је видео како осуђеници „држањем које изазива сажаљење, одрешитим признањем и молбом на коленима ублажавају строгост судије и гнев његов преображавају у милосрђе" (исто, стр. 47).

Природно је да човек осети стид када треба да исповеди своју озледу, али је неопходно да се тај стид превазиђе. „Не скривај своју бруку" (исто, 22. поука, стр. 13). Непосредно након тога, након показивања те озледе, појављује се унутрашње спокојство. Постоји прича ο ревносном монаху, мученом хулним помислима, који је око двадесет година исцрпљивао своје тело постом и бдењем, па ипак није осетио никакво олакшање. Међутим, када је одлучио да ту помисао исповеди духовном лекару и да је запише на папир, истог часа је био исцељен. „Још ни из келије старчеве није био изашао, а страст је већ била ишчезла" (исто, 23. поука, стр. 136). Овај пример показује истину да исповест не подразумева само људски напор него, исто тако, и деловање силе Божије. Душа се исцељује благодаћу Божијом. Ни пост ни бдење неће бити од велике користи, уколико нису сједињени са исповешћу.

Духовни лекари обично бивају нападнути од оних које исповедају, уколико се ови други нису исповедили са смирењем и самопознањем. Током Свете Тајне Исповести извршава се духовна операција и болесник показује отпор. Зато је савет који упућују Св'ети Оци јасан: „Немој се гневити на човека који те и нехотице оперише као хирург. Боље је да погледаш на гнусобу коју је уклонио и, прекоревајући себе, благосиљај га јер ти је по домостроју [промислу] Божијем на тај начин био ОДкористи" (Илија Презвитер, „Добротољубље", 2. том, стр. 292). Исповест уклања сву нечистоту из душе и зато нас, с једне стране, мора подстаћи да прекоримо себе, а са друте да захвалимо свом духовном исцелитељу. „Ко не трпи прекоре, испољава страст. Α ко их прима, ослобађа се ланца којим је био свезан" („Лествица", 2.3. поука, стр. 132).

Неопходно је нагласити да покајање, сједињено са Светом Тајном Исповести, лечи човекову рану. Покајање, које је надахнуто Утешитељем, распламсава срце и тамо, где постоји жаљење, бивају исцељене све ране. Човек који је у том стању задобија велико благо девствености.

Свети Никита Ститат саветује: „Немој у свом срцу говорити како је немогуће да поново задобијеш чистоту девствености, јер си на различите начине пао у оскрнављење и телесне страсти". Чак и ако је изгубио своју девственост, човек је може обновити сузама другог крштења, а то је покајање, и зато исти светитељ у наставку каже: „Тамо, где бол покајања надвладава душу страдањем и топлином и где у умилењу теку реке суза, руши се свака тврђава и гаси сваки пламен страсти, а настањивањем Утешитеља збива се вишње препорођење и душа поново постаје палата чистоте и девствености" (Никита Ститат, „Добротољубље", 3. том, стр. 310).

До човековог препорођења не може доћи без његовог потчињавања духовном оцу који ће га исцелити у Христу. „Ако се човек не потчини духовном оцу, подражавајући Христа Који се Свом Оцу потчинио до крсне смрти, то значи да неће ни бити рођен одозго, јер до овог рођења долази потчињавањем духовном оцу" (исто, стр.311).

Често се, међутим, дешава да подле душевне страсти не буду исцељене непосредно након исповести. Потребна је упорна борба и велико подвижништво да би се душа ослободила ових страсти. Опраштање грехова у суштини и није формална исповест, која може бити учињена и под великим психолошким притисцима, него ослобађање од страсти. Онај ко се није ослободио од страсти благодаћу Христовом, „још није добио опроштај" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 210). „Као што човек који болује од неке дутотрајне болести не може у једном тренутку постати здрав, тако се ни страсти, макар и само једна страст, не могу одједанпут савладати" („Лествица", 26. поука, стр. 179).

Потребно је дуго и истрајно подвижништво јер се страсти „учињене на делу, делима и лече" (Никита Ститат, „Добротољубље", 3. том, стр. 281). „Бестрашће доносе обуздавање и уздржање, труд и духовна борба" (исто).

У наставку ћемо покушати да опишемо како се лече три дела душе, телесне и душевне страсти, шта томе претходи, и шта за тим следи. Овде ћемо описати само опште начине исцељења страсти.

У једном од претходних поглавља истакли смо да св. Григорије Палама разликује у души три дела - разумни, вољни и жељни - и каже да свака душевна сила, па самим тим и душа у целини, бива болесна када се човек удаљи од Бога. Тада је неопходно исцелење. Исцелење се садржи у духовном сиромаштву, које је Господ назвао блаженим: „Стекнимо и ми сиромаштво смиривши се духом и подвизавајући се телом, ослободивши се земаљских блага, да би Божије царство постало наше" (св. Григорије Палама, „О страстима и врлинама...", стр. 45, Београд 1977). Смиреноумљем ћемо исцелити разумни део (душе), у којем бесни страст славољубља; жељни део, у којем бесне страсти користољубља и среброљубља, исцелићемо некористољубљем [нестјажатељношћу, одсуством љубави према богатству], док ће подвижништво и уздржање исцелити вољни део (душе) у којем бесне телесне страсти. Веома је карактеристично да св. Григорије Палама у начине за исцелење страсти славољубља укључује и отшелништво и умно тиховање [безмолвије]. „Лечењу ових страсти (гордости и сујете) у многоме помаже и усамљено живљење, било у осами било у својој келији" (исто, сгр. 42). Телесне страсти „ништа друго није у стању да излечи изузев телесног труда и молитве која дејствује из смиреног срца, тј. осим сиромаштва духа" (исто, стр. 44).

Опит тројаког сиромаштва рађа плач по Богу, одакле следи и одговарајућа утеха. Овај плач рађа сузе. Плач по Богу има велику вредност за очишћење човековог ума. Телесно сиромаштво води скрушености срца. „Да би срце постало скрушено и смерно, потребно је тројако уздржање: од сна, хране и телесног уживања. Када се душа преко ове скрушености ослободи злобе и горчине, тада задобија духовну радост" (исто, стр. 47). Самопрекоревање, које игра важну улогу у човековом духовном животу, рађа се из овог смиреноумља и телесног плача.

Материјално сиромаштво, изражено некористољубљем и сједињено са духовним сиромаштвом, очишћује ум. „Кад се ум одвоји од свега што је чулно, уздигне изнад растрзаности мноштвом брига и утледа унутрашњег човека, први му је труд да спере плачем одвратну маску, коју је стекао од приземних страсних лутања и заблуда" (исто, стр. 48). Ум на тај начин задобија чистоту и мировање помисли. „Када ум почне да се храни добротом Пресветог Духа... он тада по благодати као да почиње да слика на ономе што је по образуБожијем, оно што је по подобију" (исто, сгр. 51). Човек тада постаје личност, јер нас доживљавање подобија чини личностима.

Плач је у почетку болан јер је повезан са страхом Божијим, али он доноси велику корист. Како време пролази, рађа се љубав према Богу, а са њом и подобије. Када се доживи дубина бола, плач „задобија слатку и свету утеху тиме што се онај који је плачем преображен храни добротом Утешитеља" (исто, стр. 54). Почетак плача по Богу личи „на тражење венчања с Богом, које изгледа скоро немогуће. Стога они који плачу и тугују од жудње за неприступним Жеником, обраћају му се као неким предбрачним речима... Α крај таквога плача је чудно младеначко савршено сједињење душе са Богом" (исто, стр. 54).
Према светом Григорију Палами, исцелење тројаке душе се, дакле, постиже одговарајућим тројаким сиромаштвом. Покајање рађа плач који се изражава на много начина, све док човека не доведе до заједнице са Богом. Плач представља очишћење ума и срца.

Као што смо већ видели, и свети Јован Дамаскин разликује у души три силе: разумну, вољну и жељну. Исцелење и оздрављење ра~ зумног дела је „непоколебива вера у Бога и истинити, незаблудни и православни догмати побожности; непрестано поучавање исказивању [изражавању] духа; чиста и непрекидна молитва и благодарност Богу". Исцелење и оздрављење вољног дела душе садржи се у „човекољубљу, љубави, кроткости, братољубљу, састрадању, трпељивости и доброти", док су исцелење и оздрављење жељног дела душе „пост, уздржање, (телесни) труд, некористољубље, давање иметка сиромасима, стремљење ка будућим бесмртним добрима и Царству Божијем и жудња за (божанским) усиновљењем" („Добротољубље", 2. том, стр. 2,34-235).

Свети Јован Лествичник даје сажету формулацију: „Уз помоћ Пресвете Тројице, наоружајмо се против три страсти трима врлинама, односно, наоружајмо се уздржањем, љубављу и смирењем насупрот сластољубљу, среброљубљу и славољубљу" („Лествица", 26. поука, стр. 157).
Већ смо споменули да се, према Светим Оцима, вољни и жељни део једним именом називају страсним делом душе. Душа, дакле, поседује разумни и страсни део. „Разумни део се очишћује (духовним) читањем имолитвом, а страсни - љубављу и уздржањем" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 215).
Као што смо видели, свети Марко Подвижник сматра да су заборавност, незнање и лењост три велика дива страсти. Он нас подстиче да заборавност исцелимо „изврсним сећањем на Бога", да погубну таму незнања уништимо „просвећеним небеским познањем" и да безбожну лењост одагнамо „најживљом ревношћу" („Добротољубље", 1. том, сгр. 351. у срп. изд).

Постоји такође и разлика између душевних и телесних страсти. Ове страсти исцељују се одговарајућим духовним делањем. Телесне жеље и захтеви тела прекидају се уздржањем, постом и духовном борбом. Пламенови душе и „надменост срца расхлађују се читањем Божанског Писма, смиреном и непрестаном молитвом, а све ово ублажава се јелејем умилења" (Никита Ститат, „Добротољубље", 3. том, стр. 315).

У свом подвигу исцелења, Свети Оци представљају и поредак према којем би се требало борити са страстима. Основне страсти су, према св. Никити Ститату, сластољубље, среброљубље и славољубље и њима одговарају три дела душе. Будући да постоје три опште страсти, постоје и три начина за борбу са њима: почетни, средњи и завршни. „Почетник,који је ступио у битку за побожност, бори се против духа сластољубља. Он своје тело смирује постом, спавањем на земљи, бдењем и ноћним молитвама, а душу сећањем на паклене муке и размишљањем ο смрти". Онај, ко се налази у средини битке, односно, онај ко се очистио од страсти сластољубља, „подиже своје оружје против безбожног демона среброљубља". „А онај, ко је прошао средину уз помоћ созерцања и бестрашћа, ко је ступиоу [божанствени] примрак богословља, бори се против духа славољубља" (исто,стр. 282-283). Најпре се, дакле, треба борити са сластољубљем, затим са среброљубљем и на крају са славољубљем. Такав је поредак исцелења.

Досад смо навели исцелитељске поступке које би требало да применимо на различите силе душе, односно на њена три дела, телесне и душевне страсти, три дива међу страстима, итд. Сада треба да испитамо опште исцелитељске поступке који се могу применити на све страсти.

Човек, пре свега, не треба да буде збуњен у овој духовној борби. Збуњеност узрокује велико зло у души која се бори. Када нам почне досађивати нека страст, не треба да се збуњујемо. „Пометња због досађивања страсти значи незнање и гордост, јер такав човек није свестан свог стања и клони се труда". Потребно је да будемо стрпљиви, да се боримо и призивамо Бога (авва Доротеј, нав. дело, стр. 522-524).

Од суштинског је значаја и одсуство самопоуздања, јер ћемо се на тај начин обратити Богу. „Будући острашћени, не смемо веровати свом срцу, јер искривљено равнало чини искривљеним чак и оно што јеправо" (исто, стр. 644).

Други начин да се изборимо са страстима јесте да са њима поведемо борбу док су још у зачетку. „Док је грех још у зачетку, ишчупај га пре него што се разграна и продре". Ако је човек немаран на почетку, касније ће сусрести „нечовечног господара" док ће онај, ко се од почетка бори „брзо потчинити страст" (св. Исак Сиријски, Подвижничка слова, стр.20, нагрчком). Очигледно је, наиме, да је „једна ствар ишчупати младо дрво, а сасвим друга искоренити старо стабло" (авва Доротеј, нав. дело, стр.424). Искорењивање страсти је на почетку лако и захтева мали напор. Међутим, уколико оне нарасту, уколико протекне много времена, „онда захтевају и много више труда" (исто, стр.474). Што су (страсти) млађе, то је и лакше борити се са њима.

Неопходно је да одсечемо и све оно, што изазива и узрокује страсти. Претходно смо већ описали како се помисао претвара у страст. Када надзиремо страсти и одбацујемо демонске наговоре, избећи ћемо рађање и распламсавање страсти. Када неко одбије овакав демонски наговор, „тиме одсеца и све што након њега следи" (св. Јован Дамаскин, „Добротољубље", 2. том, стр. 235). Када се човеков ум дуго задржава на чулном предмету, природно је да се у њему зачне или распламса страст и тада постаје неопходно да ум презре ствар која га је заробила. Уколико је ум не презре, „не може се ослободити аналогне страсти" (св. Максим Исповедник, „400 глава..." стр. 57). У тој духовној борби морамо се удаљити од рђавих жеља и дела „и показати да смо их се неповратно одрекли" (св. Григорије Палама, „Тријаде", 2,2,24).

Сви Свети Оци говоре ο одсецању узрока и подстицаја греха. Исцелитељ душа и тела, Бог, не саветује „да прекинемо општење са људима, него да одсечемо узроке зла у себи" (св. Касијан Римљанин, „Добротољубље", 1. том, стр. 75). „Ко мрзи страсти, одсеца и њихове узроке" (св. Марко Подвижник, „Добротољубље", 1. том, стр. 396. у срп. издању).Уколико се подвижник духовног живота супротстави помисли, „страст тада слаби и постаје немоћна да се са њим бори и да га мучи" тако да он, „мало по мало, борећи се и уз помоћ Божију, побеђује и саму страст" (авва Доротеј, нав. дело, стр. 624-626). Да бисмо укратко изложили тему одсецања узрока и подстицаја страсти, треба рећи како сви Свети Оци саветују да „неодложно одсечемо страст чим се она појави" („Старечник", стр. 113).

Неопходна је напорна биткада бисмо ослабилистрасти, а затим и духовна будност„да се не умноже", као и много борбеда бисе задобилеврлине, и трезвеноумља „да бисе (врлине) сачувале" (св. Максим, „400 глава...", стр. 59-60). Сви наши напори налазиће се,дакле, између борбе и трезвености.

Ово је изузетно велика борба: није нимало лако преобразити самога себе, очистити се од страсти и испунити се врлинама, јер је очишћење и позитиван и негативан процес. Према Светим Оцима, духовна борба се извршава очувањем заповести Христових и добро знамо да човек, борећи се да тело потчини души а душу Богу, задобија телесне и душевне врлине. Тело палог човека се храни вештаством и вештаственим стварима, а душа телом. Треба, међутим учинити супротно. Неопходно је да се избавимо од тог неприродног стања. Душа мора да научи да се храни благодаћу Божијом, а тело да се храни облагодаћеном душом; тада ће се у нашем организму успоставити равнотежа. То ћемо постићи трудом на задобијању врлина, као што су смирење, љубав, пост, подвиг, молитва, послушање, итд. Желели бисмо да овде истакнемо неколицину врлина које су од суштинског значаја за наш преображај.

Настојање да се живи у љубави одстрањује све страсти: „Потруди се да сваког човека подједнако волиш, па ћеш истовремено протерати Исве своје страсти" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 213).
Непрестана молитва, „непрестано призивање Имена Божијег је лек, не само за све страсти, него и за њихово деловање". „Као што лекар ставља лек на озледу страдалника и он затим делује иако болесник не познаје начин деловања, тако и призивање Имена Божијег уклања све страсти, иако ми не знамо како" (Никодим Светогорац, „Књига ο Варсануфију и Јовану", стр. 216-217, Солун 1974, на грчком).

Свети Јован Лествичник каже да је смиреноумље лек за сваку страст. „Они, који су ту врлину стекли, победили су све страсти" (26. поука, стр. 158). Цар и пророк Давид, говорећи ο зверима у шуми, у 103. псалму каже: Кад се сунце роди, сакупљају се, и одлазе да лешу у оборе своје(ст. 22) а св. Јован Лествичник, тумачећи ове стихове, каже да се у нашој души „из тамне дубине смирења" поново рађа сунце и да се звери „повлаче у своју шуму и скривају у своја легала, тј. у сластољубива срца, а не у нас" (исто, стр. 173). Из смиреноумља се рађа сунце правде и изгони све звери страсти.
„Сједињење душевних сила са врлинама ослободиће нас тираније страсти" (св Таласије, „Добротољубље", 2. гом, стр. 208).
„Покорност духовном оцу, сједињена са уздржањем, потчињава дивљу звер страсти" („Старечник", стр. 5).

Хришћанин се бори да своја чула обузда једноличном храном, а свој ум „молитвом од једне реченице", тј. молитвом Исусовом и „будући тако невезан за страсти, током молитве бива узнесен ка Богу" (Илија Презвитер, „Добротољубље", 2. том, стр. ,306).
„Онај, ко жели да се избави од сваке страсти, треба да прихвати уздржање, љубав Имолитву" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 210). Постоје извесна подвижничка средства која заустављају страсти и не дозвољавају им да узрастају, а постоје и средства која их „умањују и воде у ишчезнуће". Тако, на пример пост, (телесни) труд и бдење не допуштају да се жеља развије, док је отшелништво, созерцање, молитва и богочежњивост „умањују и воде уништењу". Дутотрпљење, незлопамћење и кроткост заустављају страст гнева и не допуштају јој да се развије, док је „љубав, милостиња, благост и човекољубље воде у ишчезнуће" (св. Максим, „400 глава..." стр. 70). „Који се ИСТИНСКИ одрекао светских ствари и нелицемерно љубављу служи ближњем, брзо се ослобађа сваке страсти и постаје заједничар божанске љубави и божанског знања" (исто, стр. 40).

Трезвеност, одбијање (демонских наговора) и молитва одвраћају изазове искушења и она остају неделатна, односно изазов не постаје сагласност и страст: „Ако је ум пажљив и трезвен, ако се успротиви и призове Господа Исуса, сузбиће нарастање изазова и све његове последице ће бити неделатне" (Исихије Презвитер, „Добротољубље", 1. том, стр. 148-149).

Бог је човеку дао два велика благодатна дара којима се може спасти и „ослободити свих страсти старог (необлагодаћеног) човека: то с:у смиреноумље и послушање" (Никодим Светогорац, „Књига ο Варсануфију.. „", стр. 262).

У очишћењу и ослобађању од страсти велику помоћ представља и реч Божија. Говорећи ο духовном свеоружју какво треба да поседује сваки хришћанин, апостол Павле мисли на реч Божију: Узмите мач Духа, којијереч Божија (Еф„ 6,17). Реч Божија мора непрестано бити пред нашим очима: „Непрестано буди посвећен речима Божијим, и када се око њих потрудиш, уништићеш страсти" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том,стр. 224). Исти светитељ саветује нам и да стремимо испуњењу заповести „да бисмо се ослободили страсти" (исто, стр. 212). Заповести Божије се односе на троделну човекову душу. Заповести Христове „постављају законе за троделну душу и чини се да је исцељују оним што прописују. И не само да се чини да је тако, оне је и уистину исцељују" (св. Филотеј, „Добротољубље", 2. том, стр. 279). Свети Филотеј у наставку наводи неколико примера да би το објаснио. Тако се на вољни део душе односе речи Сваки који се шеви на брата својега биће крив суду (Мт. 5,22); на жељни део Сваки који пошеда на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5,28), а на разумни Ко се не одрекне свега Менеради, није Мене достојан (в. Мт. 10,37-38). Христос је, према мишљењу овог светитеља, заповестима прописао законе за сваки од три дела душе. Како се ђаво бори са сва три дела душе, то значи да се бори са заповестима Христовим (исто, стр. 279-280). Уколико испунимо заповести Христове, очишћујемо се од страсти, које означавају „рђаве склоности нашег унутрашњег човека" (авва Доротеј, исто, стр. 266).

Раније смо већ споменули да плач, покајање и исповест спадају у најделотворнија оружја (у борби) против страсти. „Опијени вином често се трезне водом. Опијени страстима трезне се сузама" („Лествица", 26. поука, стр. 173).

Покајање употпуњују и разнолика искушења и пробе, односно случајеви који нам се дешавају и противно нашој вољи. Вирус зла је моћан и захтева да кроз сузе принесемо очишћујући огањ покајања. Од греховних оскрнављења очишћујемо се или добровољним трудом подвижништва или невољним искушењима. Уколико добровољни труд покајања буде претходио, за њим неће уследити невољна страдања, тј. велика искушења. Када добровољни подвиг не доведе до очишћења онда ће, по Божијој икономији, невољни догађаји „снажније делати на васпостављању нашег прволика" (Никита Ститат, „Добротољубље",3. том, стр. 300). То значи да нам се бројна искушења, са којима се сусрећемо током живота, дешавају зато што се нисмо својевољно покајали. Хотимично и својевољно прихватање крста покајања има, као своју последицу, избављење од невољног и нехотичног крста искушења и проба.

Једно од најмоћнијих оружја за очишћење од страсти јесте и исихија - тиховање [безмолвије], и то превасходно умно тиховање, ο којем ћемо говорити у следећем поглављу. Апостол Павле уверава да се ниједан војник не уплиће у послове обичног живота, да би угодио војводи (2,Тим. 2,4). Свети Марко Подвижник каже да онај „ко хоће да се излечи од страсти уплитањем у светско, личи на човека који сламом хоће да угаси ватру" („Добротољубље", 1. том, стр. 382. у срп. издању). Уистину, тема тиховања [исихије] и отшелништва је веома обимна и деликатна. Отшелништво [подвизавање у усамљеништву] није добро за свакога. Уколико постоји скривена душевна страст, она се не може исцелити у пустињи, јер не постоји објекат који би је изазвао. Свети Јован Лествичник каже да онај, „ко болује од душевне страсти, а упушта се у подвиг безмолвија, личи на човека који је на сред пучине скочио с брода и мисли да на једној јединој дасци без опасности доспе на копно" („Лествица", 27. поука, стр. 182).

Савети Отаца у погледу тиховања нису контрадикторни. Тиховање је „постојаност у Богу" и „чистота ума" и назива се умним тиховањем. Труд на редуковању чулних подстицаја и преданост молитви потпомажу ослобађање од страсти. Уколико се човек без посебне припреме и посебног благослова духовног оца, обдареног даром расуђивања, удаљи од људи и оде у пустињу, постоји могућност да не буде исцељен. Пустиња ће, у случају човека који се тамо упути без неопходних припрема, прикрити страсти уместо да их исцели („Добротољубље", 1. том, стр. 72).

До сада смо говорили ο различитим начинима за исцељење страсти уопште. Сада желимо да представимо и неколицину посебних исцелитељских поступака за исцелење посебних страсти.

Према св. Јовану Касијану Римљанину, постоји осам рђавих помисли, а то су стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, туга, униније [чамотиња], славољубље и гордост („Добротољубље", 1. том, стр. 72). Како исцелити тих осам помисли, којима одговара осам страсти?
Стомакоугађање се исцељује уздржавањем у погледу хране, „избегавашем преједања и пуњења желуца, свакодневним постом, и недопуштањем да нас привуче наслађивање грла" (исто, стр. 61-62).
Блуд се исцељује чувањем ума од „нечистих помисли". Може се исцелити скрушеношћу срца, „непрестаном молитвом против тог нечистог духа, дугим и разборитим размишљањем ο Светом Писму, трудом и рукоделијем..." а превасходно „душевним смирењем, без којега се неможе победити ниједан порок" (исто, стр. 63).
„Среброљубље се исцељује самоодрицањем и некористољубљем [нестјажатељством], ο чему учи и Свето Писмо и божански Оци" (исто, стр. 68).

Гнев, који заслепљује очи срца, можемо исцелити дуготрпљењем у односу на ближње. Унутрашњи мир, који је супротност гневу, „не можемо задобити трпељивошћу какву други показују према нама, него сопственим дуготрпљењем у односу на друге". „Није довољно да свој гнев обуздавамо једино када су у питању људи него и онда, када су у питању животиње, па чак и неживи предмети". Осим тога, „ова страст се не може исцелити само уклањањем спољашњег изражавања гнева, јер га мора пратити и уклањање гневних помисли". „Није довољно да, у време искушења, владамо својим речима, потребно је да и своје срце очистимо од злопамћења и да своје рђаве помисли не управљамо према брату". „Савршено исцелење (од ове страсти) задобићемо онда, када схватимо да се ни због каквог разлога не смемо разгневити, нити праведног, нити неправедног" (исто, стр. 72-74).

Туга се исцељује борбом управљеном према страстима које су унутар нас. „Морамо се борити са демоном туге који баца душу у очајање и морамо га истерати из свог срца". „Негујмо само ону тугу која прати кајање због сагрешења и нека она буде сједињена са уздањем у Бога". Другачије речено, туга се уклања и исцељује једино благодаћу Божијом и одважношћу којом је преображавамо у духовну жалост, у жалост покајања. Ова жалост по Богу чини нас. спремнима и послушнима за свако добро дело, „приступачнима, смиренима, кроткима, дуготрпељивима у свим патњама и искушењима које би нам Бог могао послати" (исто, стр. 75-76).

Униније [чамотиња] се не може исцелити ничим осим „молитвом, избегавањем празнословља, изучавањем речи Божије и трпељивошћу у искушењима". Потребан је и телесни труд. „Египатски Свети Оци не допуштају монасима да у било које доба буду беспослени. Они раде и обезбеђују храну не само за себе, него и за све оне којима је то потребно. Ови монаси не раде, дакле, само за себе него и за путнике, за сиромахе и за утамничене, верујући да ће таквим доброчинством принети богоутодну жртву" (исто, стр. 76-78).

Славољубље има много облика и веома је препредено. Када је у питању ова страст, неопходна је велика пажња. Од човека се захтева да на сваки начин победи ову „многолику звер". Он не треба ништа да чини имајући у виду похвале других људи и да, „постојано одбијајући помисли које приступају срцу и похваљују га, себе сматра сасвим ништавним пред Богом" (исто, стр. 78-79).

Најзад, гордост је борба „погубнија и свирепија од свих претходних. Исцељује се смиреноумљем које долази са вером и страхом Божијим, кроткошћу и некористољубљем. Тиме ћемо задобити савршену љубав" (стр. 79-80).

Међутим, непријатељ нашег спасења, ђаво, изузетно је довитљив. Због тога хришћанин, који води ову борбу, и сам мора бити довитљив. Човекова проницљивост испољава се у начинима које користи да би преварио ђавола. У светоотачким списима налазимо бројне случајеве „досетљивости", када је ђаво био протеран, а душа исцељена.

Страсти се углавном „лако враћају" („Лествица", 3. поука, стр. 28). Када се учини да су исцељене или да су ишчезле, убрзо се врате, и то још снажније него што су биле. Добро су познате речи Господње ο нечистом духу: Α кад нечисти дух изиђе из човека, иде кроз безводна места тражећи покоја, и не налази. Онда каже: да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши нађе празан, пометен иукрашен. 'Гада отиде и узме са собом седам друшх духова горих од себе, и ушавши борави онде; и буде потоње горе човеку ономе од првога (Мт. 12,43-45).

Желимо да у ономе што следи наведемо неколико методаи савета Светих Отаца. Битку превасходно треба повести против главне страсти. „Ако се та страст не савлада, ништа нам неће користити победа над осталим страстима" („Лествица", 15. поука, стр. 106).

Када се истовремено боримо против две страсти, требало би да дамо предност потчињавању слабијој (страсти), како се не би догодило да нас надвлада јача страст. Свети Јован Лествичник наводи два примера. Понекад се деси да нам браћа дођу у посету када се молимо. Тада морамо да учинимо једну од ове две ствари: или да због браће прекинемо молитву или да увредимо браћу. Требало би да дамо предност прекидању молитве, јер је „љубав већа од молитве". Други пут се догодило да светитељ, док је још био млад, дође у неки град. Тамо су га, док је седео за трпезом, у истом тренутку спопале две помисли: помисао стомакоугађања и помисао славољубља... Дозволио је да га победи славољубље (односно да буде уздржан и да буде похваљен што пости), јер се више плашио стомакоутађања: „Знао сам наиме да код младих људи демон славољубља често побеђује демона стомакоутађања" (26. поука, стр. 161).

Авва Јосиф учи да је понекад боље да допустимо да страсти уђу у нас и да се ту боримо са њима, а понекад пак да их одсечемо у самом почетку. Због тога је једном брату, када га је упитао ο томе, одговорио: „Допусти им да дођу и бори се са њима", и рекао да је тако боље. Када му, међутим, друти брат поставља исто питање, односно, да ли да допусти страстима да приступе или да их одсече, каже: „Никако немој допустити страстима да приступе него их одмах одсеци" („Старечник", стр. 53). Ово показује да је духовни исцелитељ неко ко ће нам одредити облик борбе и битке, исто као и метод, јер је сваки човек другачији и сваки случај посебан.

Свети Јован Лествичник помиње начине којима човек може победити демона. Они нам могу изгледати као крајња средства и мора се нагласити да их не може применити свако, него искључиво „они што су победили страсти". Другачије речено, они који су чистог срца имају много начина да позледе демоне.

Неки брат је, претрпевши увреду, остао миран, јер је практиковао умну молитву. Након тога је, међутим, почео да плаче и да се жали због увреде, прикривајући овом страшћу своје бестрашће. Други брат се претварао да жуди за првенством, иако га уопште није желео. Неки од браће, који се одликовао особитом чистотом, отишао је у јавну кућу, што је изгледало као решеност да почини грех, али је он, заправо, једну блудницу привео подвижништву. Једном подвижнику су пак донели грозд. Када су браћа која су донела грозд отишла, отшелник „навали на грозд и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку" (в. 26. поуку, стр. 170).

Овакве ствари чинили су „Христа ради јуродиви", како би обманули демона и на разне начине користили браћи. То, међутим, захтева посебну чистоту, посебан благослов и благодат Божију. Због тога је св. Јован Лествичник, имајући у виду ове околности, написао: „Таквим подвижницима потребна је велика предострожност како не би, у намери да се наругају демонима, били и сами изложени њиховом подсмеху" (исто,с.тр. 170).

Након дуге борбе, човек може, благодаћу Божијом, да исцели страсти, болове своје душе, и да постане цар. Подвижник духовне борбе често добија такве дарове и може да понови речи авве Јосифа: „Данас сам цар, јер сам се зацарио над страстима" („Старечник",стр. 54). Он задобија живот у Христу јер онај „ко је умртвио своје страсти и надвладао незнање прелази из живота у живот" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том,стр. 226).

Међутим, све док смо у овом животу и у себи носимо пропадљивост и смртност, непрестано морамо да се боримо. Чак и онда, када човек савлада „готово све страсти", преостају два демона која се боре са човеком Божијим. Један од њих се бори са душом „одвраћајући је од њеног великог богољубља према непримереној ревности, тако да не жели да неко други, осим ње саме, удовољи Богу" (св. Дијадох Фотички, „Гностички стослови", стр. 228). Другачије речено, он је наводи на непримерену ревност да досегне савршенство и да ниједна друга душа не буде угодна Богу осим ње саме. Други демон, по допуштењу Божијем, распламсава телесну похоту. Господ допушта да овакво искушење дође ономе ко је иначе преиспуњен врлинама, „како би подвижник себе сматрао нижим од оних у свету" и на тај начин, кроз смиреноумље и самоосуђивање, задобио спасење. „Са првим од ових искушења треба се борити смиреноумљем и љубављу, а са другим уздржањем, безгневљем и непрестаним сећањем на смрт" (исто, стр.228).

Неки од браће пожалио се авви Пимену: „Моје тело постаје болесно, али моје страсти не бивају ништа слабије" („Старечник", стр.99). Упркос свему овоме, човек, у свом напору да се очисти, доживљава блажено стање бестрашћа. Због тога ћемо сада проучити благословени живот у бестрашћу.