Подела страсти и њихов развој

Krst mali     (Стр. књиге 179)  Сада, када смо видели шта су страсти, у наставку ћемо испитати њихову поделу и развој. Истовремено ћемо покушати и да их набројимо, јер верујемо да ће то помоћи хришћанима који се подвизавају добрим подвигом. Ако треба да се исцелимо од страсти, неопходно је да најпре поставимо њихову дијагнозу.
На самом почетку треба истаћи да се учење ο страстима не налази само у светоотачким списима него и у Светом Писму. Апостол Павле говори ο телу. Добро је познато да апостол телесним човеком назива оног, ко је лишен дејстава [енергија] Светог Духа: Јер тело жели против Духа, α Дух против тела; α ово се противи једно другоме (Гал. 5,17). Апостол у наставку наводи телесна дела, а то су телесне страсти: Α позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност. Идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима зα која вамунапред казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наследити Царства Божијега (Гал. 5,19-21).

Апостол Павле и у Посланици Римљанима набраја грешна дела, страсти које узнемирују читаво наше биће. Говорећи ο онима који су напустили Бога и клањају се идолима, пише: Како не маришеда познају Бош, предаде их Богу покварен ум да чине штоје неприлично. Њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности; дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима; неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви (Рим. 1,28-31).

У Посланици ученику Тимотеју, апостол описује стање људи „у последње дане": Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, Гордељиви, хулници, непослушниродитељима, неблшодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богоњубиви, који имају изглед побожности, α силе њезине су се одрекли (2.Тим. 3,1-5).

Три наведена одломка у целини указују на стање у каквом се налази човек удаљен од Бога. То је истински „психограм" и изванредна рендгеноскопија човекове душе којом владају страсти. У наставку ћемо анализирати светоотачка дела.

Према св. Максиму Исповеднику, главна страст из које проистичу и рађају се све остале страсти јесте самољубље. Самољубив је човек који прекомерно воли себе и од себе чини сопственог идола. Када се човекова пажња удаљи од Бога и када човек не мари за сједињење са Њим и извршавање Његове свете воље, неминовно се окреће самоме себи и жели да увек удовољи себи. ,Нувај себе мајке свих зала, себељубља", каже св. Максим. Дефинишући самољубље, св. Максим каже да је оно „неразумна љубав према телу". Од ове страсти рађају се и три „прве страсне и најоштрије помисли, односно стомакоугађање, среброљубље и сујета. Α из ових се рађа целокупан списак зала" (нав. дело, стр. 72-72).

На другом месту, представљајући страшне последице самољубља, назива га мајком од које проистичу многобројне кћери. „Многоговорљивост и сладокусност [уживање у добрим јелима] узрок су раскалашности, а среброљубље и сујета мржње према ближњем, док је њихова мајка, самољубље, узрок и једног и друтог (тј. и раскалашности и Мржње)" (нав. дело, стр. 84).

У спису „Таласију", св. Максим набраја васцело „потомство" самољубља, које сврстава у две категорије. Једну категорију чине страсти које воде (чулном) наслађивању, а другу страсти које удаљују од бола. Првој категорији припадају следеће страсти: „стомакоугађање, гордост, сујета, надменост, среброљубље, лакомство, тиранија, разметљивост, хвалисање, безумље, махнитост, уображеност, надменост, презир, дрскост, нечистота, шегачење, разврат, раскалашност, охолост, плиткоумност, глупост, насиље, подругљивост, многоговорљивост, неумесно говорење, псовке и све томе слично. Друга категорија укључује следеће страсти: гнев, завист, мржњу, непријатељство, злопамћење, злобу, клеветање, сплеткарење, жалост, безнађе, очајање, ниподаштавање промисла (тј. негодовање на свој удео), немар, равнодушност, потиштеност, мрзовољу, малодушност, неправовремену жалост, сузе, меланхолију, јадиковање, љубомору, прижељкивање туђег, пркос и свако друго расположење које не даје прилику за задовољство" (јеромонах Артемије Радосављевић, „Тајна спасења по св. Максиму Исповеднику", стр. 131, на грчком).

Свети Григорије Палама даје друту поделу. У претходном поглављу нагласили смо да се душа рашчлањује на три дела, разумни, вољни и жељни. Прва зла творевина жељног дела душе је користољубље, а друга среброљубље. Зла творевина разумног дела душе је славољубље, док је за вољни део душе карактеристично стомакоугађање, „из којег проистиче свака телесна нечистота" („Добротољубље", 4. том, стр. 100-104). Друтим речима, из самољубља, мајке и господарице свих страсти, настају три главне страсти, а то су славољубље, среброљубље и сластољубље. Од ове три велике страсти потичу све остале, које скрнаве Човекову душу и тело.

Свети Марко Подвижник, покушавајући да процени страсти и да открије ону, која је мајка свих осталих, пише да „постоје три силна и крепка дива". „Уколико они буду оборени и убијени, занемоћаће сва сила лукавих демона". „Та три дива су (духовно) незнање, које је мајка свих зала, заборавност, њена сестра, сарадница и помоћница, и ле~ њост, која од мрачне вуне души шије тамну одећу и покров". Незнање, заборавност и лењост „снаже и увеличавају темеље свих осталих страсти" („Добротољубље", 1. том, стр. 350-351. у срп. издању).

Разлика која постоји између ова три Света Оца није суштинска. Самољубље, заборавност, лењост и незнање Бога представљају најповољнију климу за развој страсти славољубља, среброљубља и сластољубља. Сваки од Отаца је, аналогно својој личној борби и теми коју је желео да нагласи, истицао другу страст. Осим тога, Свети Оци нису стварали философију, нити су анализирали сваку душу када су наводили ове страсти. Они су, осим тога, увек говорили на основу личног искуства. Мора се, најзад, нагласити да је самољубље најтешње повезано са незнањем, заборавношћу и лењошћу: када човек пажњу усмери на себе, то неминовно доводи до заборавности и незнања Бога, одакле происходи рађање свих других грехова страсти.

Према светом Јовану Дамаскину, душа се рашчлањује на три дела: разумни, вољни и жељни. Грехови разумног дела су неверје, јереси, неразборитост, хула, незахвалност и „саглашавање са греховима који потичу из страственог дела душе". Грехови вољног дела су неосетљивост, мржња, одсуство саосећајности, злопамћење, завист, убиство и „непрестано задржавање на њима". Грехови жељног дела су стомакоутађање, похлепа, пијанчење, блуд, прељуба, нечистота, бесрамност, користољубље, жудња за празном славом, богатством и телесним наслађивањем. Овај исти светитељ наводи и осам помисли, које у себи садрже свако зло и оне су, природно, повезане са одговарајућим страстима, будући да од помисли настају грехови, који се даље развијају у страсти. Тих осам помисли су „помисли стомакоугађања, блуда, среброљубља, гнева, туге, унинија [чамотиње], сујете и гордости" („Добротољубље", 4. том, стр. 234-235).

И док је подела страсти коју смо до сада испитивали аналогна подели душе, потребно је да сада размотримо још једну поделу, каква се такође среће у светоотачким текстовима. У складу са њом, страсти се деле на телесне и душевне. Постоје, дакле, страсти које припадају души, као и страсти које припадају телу.

Познато нам је учење са којим се сусрећемо у светоотачким текстовима и према којем је, пре пада, човекова душа била отворена за Бога и била храњена Божијом благодаћу. Истина, човек је морао да се бори како би задобио потпуну заједницу и сједињење са Богом, али је он, чак и у то време, окушао Божију благодат. Душа се, дакле, хранила нествореном благодаћу, а тело „облагодаћеном душом". Васцели човек је окушао дарове Божије. Душа, која се након пада одвојила од

Бога, истинског извора живота, „тражи храну од тела. Тако су настале природне страсти... Са своје стране, тело се, не налазећи живот у души, окреће спољашњим стварима и потчињава вештаству, као да је то нешто природно, и бива затворено у кружни ток распадања. Тако се појављују сластољубиве телесне страсти, док човек настоји да из материјалних ствари извуче живот и радост" (Панајотис Нелас, „Обожењеу Христу"Атина, 1979, стр. 203-204). То је смрт тела, а посебно душе. Напротив, подвижништвом и животом у Христу, улажемо напор да душу окренемо ка Богу да би се Њиме хранила, и да би се тело хранило „облагодаћеном душом", чиме се освећује васцели човек. То видимо у светитељима Цркве, чије су телесне функције често заустављене.

Према светом Максиму, неке страсти су телесне, а неке душевне. „Телесне имају поводе од тела, а душевне од спољашњих предмета" („400 глава..." стр. 48). Исто учење ο разликовању страсти сусрећемо и код Илије Презвитера који каже: „Једно су телесне, а друго душевне страсти" („Добротољубље", 2. том, стр. 311).

Свети Јован Дамаскин је прихватио да наведе телесне и душевне страсти. Душевне страсти су заборавност, лењост и незнање, којима се помрачује око душе и душом тада овладавају и све друте страсти, а то су безбожништво, лажна учења, односно свака јерес, богохуљење, гнев, јарост, суровост, напраситост, мизантропија, злопамћење, клеветање, осуђивање, неразумна тута, страх, бојажљивост, свађа, љубомора, завист, сујета, гордост, лицемерје, лажљивост, безверје, лакомство, љубав према вештаственом, пристрашће, привезаност за земне ствари, униније, малодушност, неблагодарност, роптање, надменост, уображеност, умишљеност, хвалисавост, властољубље, човекоугађање, препреденост, дрскост, безосећајност, ласкање, подмуклост, притворност, сумњичавост, „саглашавање са греховима који потичу из страственог дела душе и непрестано задржавање на њима". Исто тако, то су и лутање мисли, и самољубље, корен и извор сваког зла „а то је среброљубље, подмуклост и злоћа".

Телесне страсти су, према св. Јовану Дамаскину, „стомакоугађање, похлепа, преједање, пијанчење, тајноједење, разнолика сластољубља, блуд, прељуба, бестидносг, нечистота, родоскрнављење [„крвосмешење"], мужелоштво, зверство, зле жеље и све срамне и противприродне страсти: лоповлук, светотатство [крађа свештених предмета], разбојништво, убиство, све врсте телесних удобности и удовољавања телесним прохтевима када је тело здраво. Телесне страсти су и прорицања, чаробњаштво, посматрање знамења и предсказања, склоност према украшавашу, хвалисање, глупост, дотеривање, бојење лица, беспосличење, сањарење, превара и свака страсна злоупотреба пријатности овога света. Телесна страст је дакле плотољубиви живот „који огрубљује ум и чини га земним и зверским, и никада му не допушта да се уздигне ка Богу или упражњавању врлина" („Добротољубље", 2. том, стр. 233).

Свети Григорије Синаит сажето износи целокупно учење Светих Отаца ο телесним и душевним страстима. Он пише: „Страсти имају различите називе, и деле се на телесне и душевне. Телесне страсти се даље могу поделити на страсти патње и грешне, док се страсти патње деле на страсти болести и страсти казне [васпитне]. Душевне се опет деле на вољне, жељне и разумске [словесне], а разумске на мислене страсти и страсти уобразиље. Све оне су хотимичне, када се чине кроз злоупотребу или пак нехотичне, када се чине услед нужности; ове друге назване су урођеним [природним, непорочним] страстима, и њих су Свети Оци описали као страсти које се појављују или последично (услед околности) или због природних особина. Једно су страсти душе, а друго страсти тела; страсти жељног дела разликују се (од страсти) вољног или разумног дела, док су опет нешто сасвим друго страсти умне и мислене. Све оне сједињују се једна са друтом и једна другој садејствују. Тако се страсти жељног дела сједињују са телесним, страсти душе са страстима вољног дела, а затим и страсти разумног дела са умним, а умне пак са мисленим страстима и страстима сећања" (Р.С. 150,1260-1261).

Упркос поделама и набрајању страсти, морамо приметити да оне међусобно нису строго раздвојене. Једна је тесно повезана са друтом, и на тај начин је човек у целини оскрнављен и умртвљен. Душа услед страсти бива болесна, а ум умртвљен. Човек, дакле, постаје идолопоклоник и није у стању да наследи небеско Царство. Апостол Павле је јасан и категоричан: Јер знајте ово да ниједан блудник, или нечист, или пакомац, који је идолопоклоник, нема наслеђа у Царству Христа и Εοϊα (Εφ. 5,5).

Постоји још једна подела страсти, тј подела на страсти монаха и страсти мирјана. Будући да се начин живота мирјана разликује од начина живота монаха који се подвизавају у манастиру, у мирјанским околностима преовладава једна, а у монашким друга врста страсти. Свети Јован Синајски пише да је за људе који живе у свету [мирјане] корен сваког зла среброљубље, док је за монахе корен сваког зла у стомакоугађању („Лествица", 26. поука, стр. 161). Да би то објаснио, свети Јован примећује да „неке страсти из душе прелазе у тело, а друге иду обратним путем. Ово друго дешава се људима који живе у свету, а прво се збива са онима који се налазе у монаштву, пошто немају ни прилике за то" (15. поука, стр. 112). Разликују се и страсти које се код монаха и мирјана појављују током болести. „На оне који живе у свету, за време болести напада демон гнева, а понекад и демон хуле. Оне који живе ван света муче у то време демони стомакоугађања и блуда, уколико имају свега довољно. Α ако живе на местима неудобним и подвижничким, јуриша на њих тиранин унинија и незахвалности" (26. поука, стр. 155). Овде видимо да човек не прима увек иста искушења. То зависи од његовог духовног стања, његовог начина живота и друтих чинилаца. Ђаво је довитљив и зна како да се бори са сваким човеком, у зависности од његовог (духовног) стања.

Претходно смо већ нагласили да се неки страсти сматрају „мајкама", а неке „кћерима". Неке страсти рађају друге страсти, док су неке само изданци других (страсти). Свети Јован Синајски је од једног светог човека научио да је стомакоугађање мајка блуда, а славољубље унинија [чамотиње]. Другачије речено, када нас обузме униније, можемо бити сигурни да нас узнемирава страст славољубља. Дута, као и гнев, јесу пород све ове три страсти. Мајка гордости је славољубље" (исто).Он у наставку каже да „међу безумним страстима нема ни реда ни смисла; све је ту неред и збрка". „Неумесни смех рађа се понекад од демона блуда, а понекад од демона таштине... Дуто спавање произилази некад од преситости, понекад од поста..., понекад од унинија, а понекад од природе... Многоговорљивост понекад потиче од угађања стомаку, а понекад од таштине. Униније: понекад од преситости, а понекад од недостатка страха Божијег. Хула је управо плод гордости. Α често долази и као последица тога што смо ближњег осуђивали за исти грех, или услед претеране зависти демона. Окорелост срца долази од ситости, од неосетљивости, од пристрашћа. То пристрашће долази, опет, или од блуда, или од среброљубља, од угађања стомаку или од таштине, или од многих других страсти. Злоћа проистиче из уображености и гнева. Лицемерство од самозадовољства и својеглавости..." Уопштено говорећи, „родитељи сваког зла су чулно уживање и злоћа" („Лествица", 26, поука, стр. 158).

Врло је значајно да на овом месту испитамо како се грех развија у страст. Као познаваоци ове унутрашње борбе, Свети Оци се нис:у задовољили искључивим набрајањем страсти; они су, исто тако, забележили и њихове узроке и развој. Према св. Таласију, страсти покрећу три ствари: а то су „сећање, нарав и чула" („Добротољубље", 2. том, стр. 218). Ловеккоји свој ум привеже за чулне ствари, отуђи се од духовне љубави и уздржања и прихвати дејство демона, постаје предмет напада". „Када недостају духовна љубав и уздржање, кроз чула бивају покренуте страсти" („Добротољубље", 2. том, стр. 219).

Када се развеже узда најважнијих чула, долази до побуне страсти „и покреће се деловање [енергија] најропскијих чула" (Никита Ститат, „Добротољубље", 3. том, стр. 274). „Неразборитост чула, ослобођена окова уздржања, изазива узроке страсти" (исто). Када се човеков ум, као што смо раније приметили, дуго бави чулним стварима, „сигурно да има страст према њој, као страст жеље, или туге, или гнева, или злопамћеша" (св.Максим Исповедник, „400 глава." стр. 57). Због тога СВИСвети Оци истичу настојање да ум не буде заробљен неким чулним предметом или идејом, јер за тим непосредно следе страст и катастрофа. Заточењем ума, у нашу душу бива посејано семе трагедије.

Осим заточеништва ума, важну улогу у стварању страсти игра и жеља која постоји у нама. Свети Јаков, брат Господњи, описује то стање: Свакош искушава сопствена жеља која ϊα мами и вара. Тада жеља затрудневши рађа ϊρεχ, α Јрех учињен рађа смрт(Јк. 1,4-5). Када је неки од браће упитао авву Сисоја: „Шта да учиним са својим страстима", старац му је одговорио: „Свакога од нас искушава његова сопствена жеља" („Старечник", стр. 114).

У ономе што следи даје се детаљнији опис развијања страсти. Према св. Максиму Исповеднику, најпре сећање уноси просту помисао у ум. Када се та помисао дуто задржи, покреће се страст. Следећи корак је саглашавање и оно води ка томе да се грех и почини (в. „400 глава...", стр. 78-79).

Исихије Презвитер приказује пут који следи страст. Најпре постоји напад, а затим следи спајање, које се извршава онда кад се наше помисли помешају са демонским. „Тада долази до нашег саглашавања, а затим и до опипљивог дела, тј. до самог греха" („Добротољубље", 1. том, стр. 148-149). Када се грех понови више пута, настаје страст.

Заступајући православно предање исцелитељског поступка, св. Григорије Палама пише да је сластољубље почетак телесних страсти и болест душе. „Ум је први који пострада", односно, најпре је нападнут ум. Он покреће зло и путем чула уноси у душу представе чулних ствари, због чега се она приклања греховима. Утискивање тих слика извршава сеуглавном преко очију („Добротољубље", 4. том, стр. 105).

Свети Јован Синајски исцрпно описује развијање помисли из којег настаје страст. „Према објашњењу мудрих Отаца, треба разликовати приступање, спајање, пристанак, поробљење, борбу и тзв. страст. Блажени Оци одређују приступање као просту реч, или слику било чега, која се поново појављује и уноси у срце". То није грешно. „Спајање значи разговарати са тиме што се појавило, без обзира да ли са страшћу или бестрасно". Ни овакво стање још увек није грешно. „Пристанак је сагласност душе са оним што се јавило, сједињено са уживањем". Ово може бити добро или лоше, зависно од духовног стања подвижника. „Поробљење је насилно и невољно завођење срца или трајно општење са предметом..." Ο поробљењу се различито расуђује, с обзиром да ли се догодило у време молитве или у неко друго време. „Борбу одређују као равнотежу снага између онога који напада и оног који се брани", односно као борбу душе и њену битку да грех не буде почињен. Оваквом борбом може се заслужити или круна, или казна. На крају долази страст која је, могли бисмо рећи, „порок који се током дужег времена страсно угнездио у души и који је кроз навику постао као њено природно својство... Страст подлеже код свих људи или будућем покајању ИЛИбудућој муци" („Лествица", 15. поука, стр. 111).

Као додатак опису претварања помисли у страст, Свети Оци су приказали и начин на који се страст развија током времена. Свети Григорије Палама каже да се страсти развијају још од раног детињства, и то следећим редом: најпре се развијају страсти жељног дела душе, односно користољубље и среброљубље, због чега мала деца желе да присвоје ствари. У нешто старијем узрасту, деца траже и новац. Касније, када поодрасту, развија се страст славољубља. Славољубље се показује у два облика: први је светска слава која тежи „телесном украшавању и раскошним одеждама", а други је сујета [празнославље], која напада врлину и испољава се у лицемерју, уз чију се помоћ непријатељ припрема да развеје духовно богатство душе. Најзад, након користољубља и славољубља, развија се и сластољубље, односно стомакоугађање, а из њега и „свака телесна нечистота". Свети Григорије истовремено износи и једно занимљиво запажање. Иако се „сластољубље и природни нагон за рађање [тј. полни нагон] запажају још код одојчади, то нису обележја болесне душе", будући да се природне страсти не могу осудити: њих је створио добри Бог „како бисмо кроз њих живели у добрим делима". Страст је зла, „када бринемо ο телу да бисмо удовољили његовим жудњама". Укратко, наглашавамо да се, према св. Григорију Палами, код сасвим мале деце [младенаца] развијају страсти користољубља и среброљубља [похлепе], током детињства страст славољубља, док се касније појављује и страст сластољубља („Добротољубље", 4. том, стр. 100-105).

Истина је да не можемо лако разликовати телесне и душевне страсти, јер су демони који их покрећу обично прикривени и нисмо у стању да их запазимо. Због тога је потребан добар терапеут, исцелитељ, познавалац скривеног унутрашњег живота, који је због расуђивања и лечења постао сасуд Светога Духа.

Расуђивање спада у велике благодатне дарове Светог Духа. Свети Јован Синајски наводи један пример и каже да „људи, који дођу на извор по воду, пазе да са водом не захвате и по коју жабу" и повезује то са врлинама. Чак и када чинимо добра дела, „ми често вршимо и оно зло што се тајно са њима сплело". Он за то даје бројне примере. Тако се са „гостољубљем преплиће стомакоугађање, са љубављу блуд, са расуђивањем превиспреност, са мудрошћу препреденост, са кроткошћу подмуклост, млитавост, леност, одговарање, својеглавост, глухоћа за основани прекор. Са ћутањем се преплиће уображено достојанство учитељства, са радошћу понос, са надом немар, са љубављу (осим блуда) осуђивање, са безмолвијем униније и тромост, са чистотом огорченост, а са смиреноумљем дрскост" (26. поука,стр. 159). Отуда је јасно да се захтева велика пажња како би се разоткриле страсти. Може се десити да сматрамо како водимо врлински живот а да у ствари служимо делима ђаволским и одгајамо страсти. Потребно је да будемо веома опрезни у погледу „жабе", а то је најчешће страст сујете [празнославља]. Та страст скрнави извршавање заповести.

Како каже св. ]ован, „постоји демон среброљубља који често глуми смиреност. Α постоји и демон славољубља, који подстиче на давање милостиње" (исто, стр. 162). Због тога нам је изнад свега потребна велика опрезност, како бисмо чак и у извршавању врлинских дела разликовали демонску злобу. Он (св. Јован Лествичник) износи један случај и каже да га је надвладао демон тромости, због чега је пожелео да напусти келију. Када је, међутим, дошло неколико људи и почело да га хвали због његовог безмолвија, истог часа је „помисао сујете потиснула помисао лености". Тада се зачудио начину на који се „овај демон супротставља свим осталим злим духовима" (27. поука, стр. 186-187). Исто тако се и „демон среброљубља жестоко бори са онима који су се добровољно одрекли имања. Па када не успе да их савлада, указује им на тужан живот сиротиње, како би их то навело да од незаинтересованих за материјална добра поново постану материјалисти" (26. поука, стр. 171).

Свети Оци у својим делима истичу и начин на који можемо приметити постојање страсти. Истакнуто место, наравно, припада бестрасном старцу са даром расуђивања, који ће мотрити на кретања душе и исправљати нас. Постоје, међутим, и други начини да приметимо постојање и деловање страсти. Знак да делује добровољна страст јесте „човеково узнемирење када га због ње прекоревају или исправљају". Када пак смирено прихвата прекоре, онда то значи „или да је поражен, или да није ни свестан њеног деловања" (азва Доротеј, нав. дело, стр. 648). Другим речима, прекор, праћен смиреношћу или узнемирењем, указује на постојање страсти, хотимичне или нехотичне. „Најгоре страсти су скривене у нашој души и показују се само онда, када бивамо прекорени за своја дела" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 218).

Покушавајући да прецизно опише шта је страст, св. Максим каже да се ствар [πράγμα], мисао [νοήμα] и страст [πάθος] међусобно разликују. „Ствари су човек, жена, злато и сл. Мисао је голо сећање нечега од реченога, а страст је неразумна љубав или безрасудна мржња према нечему реченом" („400 глава..."стр. 91). Разликујући страст игрех, авва Доротеј каже да је грех једно, а страст Друто.Страсти су гнев, сујета, сластољубље, мржња, зле жеље и сл. Грехови су дејства страсти. „Могуће је да човек има страсти, али да их не спроводи у дело" (нав. дело, стр. 264-266). На основу овог одломка схватамо да је могуће да човек буде преиспуњен страстима, а да то и не примећује, јер се није догодило да почини грех. Због тога је и неопходно потпуно исцелење, које ће спровести искусан духовник са даром расуђивања.

Да бисмо довршили овај одломак, потребно је да укратко изложимо које су то страшне последице страсти. На неколико места смо већ писали ο томе да страсти умртвљују ум. Желели бисмо да потпуније развијемо ову тему.

„Када се страсти пробуде у остарелом телу или души пос.већеној (Богу), онда то повређује тело и скрнави душу" (св. Марко Подвижник, „Добротољубље", 1. том, сгр. 393. усрп. изд).
„Као кад птица везана за ногу, покушавши да лети, опет пада на земљу вучена узицом, тако и ум који још није стекао бестрашће, уздижући се ка познању ствари, пада опет на земљу привучен страстима" (св. Максим, „400 глава...", стр. 54). Страсти, дакле, привезују човека за земаљско.
„Осуде достојне страсти су окови ума, који га привезују за чулне ствари" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 219).
„Као што храна, шкодљива за наше тело, изазива у нама болест тек после извесног времена или дан касније, тако врло често бива и са узроцима који прљају душу" („Лествица", 15. поука,стр. 108). У сваком случају, овај одломак јасно показује да страсти чине душу болесном.
„Душа острашћеног човека је радионица злих помисли. Једна таква зла душа ствара ризницу зла" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 221).
„Страсти умртвљују ум и он не прихвата савет. Он неће прихватити ни духовну поуку" (исто, стр. 225).
„Свака страст доноси са собом семе смрти".
„Страсти су пакао. Острашћену душу увек кажњавају њене рђаве навике и стално носи са собом горко сећање и болне приговоре својих страсти које је сажижу и прождиру". Те муке су почетак, незнатан предукус оних друтих мука „на страшним местима, где ће се наћи и мучити она кажњена тела, саучествујући са душама у страшним патњама, а неће бити уништена, у оном неизрецивом огњу, у тами..." (авва Доротеј, нав.дело, стр. 498).
„Плата за трудове врлине је бестрашће и (духовно) знање, јер ово двоје бивају посредници Царства Небеског, као што су страсти и незнање посредници вечног мучења" (св. Максим Исповедник, „400 глава..." стр. 67).
Тумачећи (јеванђелски) одломак у којем се говори ο демонима који су изашли из ђавоиманога и ушли у крдо свиња које су се затим удавиле у мору, св. Григорије Палама каже да свиње због своје нечистоте означавају сваку злу страст. „Свиње су углавном они што носе одежду запрљану телом" („Омилије", Е.П.Е. 11, стр. 208).
Страсти, најзад, у потпуности умртвљују ум и стварају наш пакао. Да би се ум ослободио и наслађивао Богом, неопходно је духовно исцелење. У следећем поглављу говоримо ο исцелењу страсти.