ПРАВОСЛАВНА ПАТОЛОГИЈА - Шта су страсти

Krst mali     (Стр. књиге 173)   ПРАВОСЛАВНА ПАТОЛОГИЈА
Непосредно пре него што ће представити Господње чудо исцелења одузетога, св. Јован Јеванђелиста даје опис бање Витезде и атмосфере која је тамо владала током посете Господње. Витезда је имала пет тремова иуњима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса (Јн. 5,3).


Црква је такође бања, духовна Витезда. Сви ми, чланови Цркве, савладани смрћу и трулежношћу, пропадљивошћу и смртношћу са свим њиховим последицама, чекамо у тој бањи, надајући се свом духовном исцелењу.

Свети Јован Златоусти тумачи чудо које је Господ учинио у бањи Витезди и поставља питање: „Какво је то исцелење? Каква нам је тајна наговештена?" Он одговара да бања изображава и одсликава оно, што ће се десити у будућности и да је то превасходно свето Крштење. „Он се спремао да дарује Крштење, које има силну моћ и представља велики дар, Крштење које чисти сваки грех иоживљава мртве" (Р.С. 59,203).

Будући да је свето Крштење „уводна Света Тајна" којом приступамо Цркви, можемо да проширимо овај символизам и да кажемо да је Црква духовна Витезда, духовно лечилиште и болница. Сви хришћани, који су окусили Божије човекољубље и љубав, истовремено осећају и духовно сиромаштво. Благодат Божија осветљава наше унутрашње биће и ми у себи сагледавамо силу страсти и закон греха у својим удовима. Због тога се и осећамо болеснима. То осећање је почетак исцелења или, да се јасније изразимо, оно је почетак боговиђења, будући да телесни човек не може да доживи покајање и жаљење. Једино причасник благодати Божије доживљава ову унутрашњу реалност.

У болницама постоје специјализоване клинике које се називају патологијом. И у Цркви, која је духовна болница и духовно лечилиште, постоји патолошка клиника. Не бисмо желели да у погледу ових термина стварамо било какву забуну, али чврсто верујемо да је патологија наука ο страстима. Због тога ћемо се исцрпније осврнути на тему страсти. У ономе што следи дефинисаћемо страст и направити разлику међу страстима, а затим ћемо испитати, што исцрпније можемо, исцелење страсти.

Овај осврт је неопходан, будући да он сачињава православни етос. Верујемо да, када кажемо да је неко православан, то означава неколико основних елемената. Први се мора односити на човеково отпадање од божанског живота и на трагичност човековог стања после пада. Затим треба говорити ο човековом препороду кроз свето Крштење и ο непрекидности тог препорода унутар Цркве. Када учење ο препороду подразумева тренутни догађај који се збива спољашњом вером у Христа онда оно није православно, будући да препород траје током читавог живота и не постоји граница усавршавању. Познат нам је пример апостола Петра, који је на гори Тавор био удостојен созерцавања нестворене светлости, чије су се очи преобразиле тако да је видео славу Господњу, али се ипак, после неколико дана, одрекао Христа. Сигурно да га је тај велики догађај Богојављења водио ка покајању и плачу. Показало се да је његов пад у великој супротности са овим великим виђењем. У сваком случају, овде запажамо чињеницу да је закон греха толико снажан да је чак и после уверавања у божанство Христово довео до пада. Постоји олакшавајућа околност да је апостол Петар видео светлост Господњу пресвог крштења, а оно се догодило на дан св. Педесетнице. Природа апостола још није била оснажена енергијом [дејством] Светог Духа.

Исто се десило и у случају апостола Павла. Иако је осећао тесну повезаност са Христом и могао да каже Не живим више ја него живи у мени Христос (Гал. 2,20), изговорио је и речи које изражавају васцели бол човечанства: Али видимдруш закон уудима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха којијеуудима мојим. Јајадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? (Рим. 7,23-24).

У ономе што следи настојаћемо да се осврнемо на тај закон греха, на „други закон". Верујемо да је ово поглавље, које смо назвали „Патологија", основа читаве ове књиге. У жељи да разоткријемо страшну стварност која нас мучи и које најчешће нисмо свесни, покушаћемо да на неким местима будемо врло аналитични, наводећи све страсти које помињу Христос, Апостоли и Свети Оци.

1. Шта су страсти

Реч „страст" [πάθος] означава патњу [страдање, трпљење] и потиче од глагола „пасхо" [πάσχω], што указује на унутрашњу болест. Према св. Филотеју Синајском, „страшћу се обично назива оно што се током дужег периода страствено прикрива у души" („Добротољубље", 2. том,стр. 285). У наставку ћемо видети како се грех претвара у страст.

Овде желимо да нагласимо да се грех, који се учестало понавља и који се током дужег временског периода прикрива у нашој души, назива страшћу. Свети Оци јасно разликују страст од греха. Страст је „оно што се креће у души", док је грешно дело „оно што се пројављује у телу" (Никита Ститат, „Практична поглавља", „Добротољубље", 3. том, стр. 282).

Господ је на многим местима објаснио Своје учење ο страстима и оно је забележено у светим Јеванђељима. Овде истичемо само нека од њих, јер ћемо им се касније вратити. Господ је, одговарајући на питање фарисеја: Зашто ученици Твоји не живе према предању од старих него једу хлеб неумивеним рукама (Мк. 7,5), усмерио пажњу на унутрашњег човека: Изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубг, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавства, разврат, зло око, хула на Εοϊα, Гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе и погане човека (Мк. 7,21-23).

Тумачећи параболу ο сејачу и посебно указујући на семе које је „пало у трње", Господ каже да су страсти оно што гуши семе и не дозвољава му да донесе род. Α које у трње паде, то су они који чуше, и живећи у бршама и богатству и сластима οβοϊα живота, буду угушгни и не донесурода (Лк. 8,14).

Апостол Павле је такође свестан постојања страсти у човековом срцу. Говорећи ο стању које претходи св. Крштењу и које представља телесни, плотски живот, он пише: Кад бејасмо у телу, страсти греховне кроз закон дејствовахуу нашимудима да се смрти плод доноси (Рим. 7,5). Описујући живот незнабожаца-идолопоклоника, пише: Зато их предаде Богу срамне страсти (Рим. 1,26).

Страсти се, дакле, скривају у души и учитавом бићу изазивајутешке проблеме, што ћемо у наставку видети на многим местима. Према учењу св. Григорија Паламе, човек, који воли неправду, мрзи своју сопствену душу, подрива и срамоти образ Божији, односно своју душу и „доживљава готово истоветну патњу" као безумници који кидају своја тела. Као што они (безумници) „уништавају своје тело, тако и безаконик најбесрамније скрнави и најжалосније уништава лепоту која се скрива у њему" („Добротољубље", 4. том, сгр. 147-148). Страсти су помрачење, скрнављење и затамњење образа, лепоте Божије.

Када говоримо ο страстима, неопходно је да прецизније одредимо шта су заправо страсти. Јесу ли то силе које ступају у душу и које треба да искоренимо, или су то пак природне силе душе које су се исквариле грехом и нашим удаљавањем од Бога? Читаво библијско-светоотачко предање верује да су страсти ово друго. Због тога у ономе што следи морамо испитати душу и њене делове да бисмо увидели на који су се начин те силе исквариле.

Свети Григорије Палама учи: Како је Бог Ум, Логос и Дух, тако и душа има ум, логос [разум, словесност] и дух. Дух душе је „стремљење ума нашој речи, временски сапостојеће и пслребујуће исте интервале [оно које захтева исте временске разлике], и напредујуће од несавршенства ка савршенству" („Добротољубље", 4. том, стр. 145). Према овом атонском светитељу, тројичну природу душе чине ум, реч [логос, разум] и дух, тројичну природу знања чини духовно [ноетичко, умно], разумско и чулно [знање], а тројичност ума, када се окрене према себи и узнесе према Богу, чине ум, знање и љубав" („Добротољубље", 4. том, стр. 144. и јеромонах Амфилохије Радовић, „Тајна Пресвете Тројице према св. Григорију Палами", стр. 55, Солун 1973 - на грчком).

Поред ове поделе, св. Григорије Палама, архиепископ солунски, користи и ону, установљену у епохи старогрчких философа. „Људска душа, иако јединствена, поседује многе силе" („Добротољубље", 4. том, стр. 133). „Она се дели на три дела, разумни, вољни и жељни" (исто, стр. 100). Истоветну поделу користи и св. Максим Исповедник. Према овом светитељу, душа поседује три силе: разум, жељу и вољу. Вољни и жељни део сачињавају тзв. страсни део душе, а разум њен разумни део (в. „400 глава...", стр. 90-91). С обзиром да ћемо у наставку развити тему страсти и говорити ο страсном делу душе који је оскрнављен и захтева исцелење, неопходно је да схватимо вољу и жељу. Учењу двојице великих Отаца Цркве можемо прикључити и учење авве Доротеја, који, опет, користећи један одломак из учења св. Григорија Богослова, пише да се „душа састоји из три дела: жељног, вољног и разумног" („Добротољубље трезвеноумних и отаца-подвижника", Солун, 12. том, с. 592).

Те три силе треба да се окрену Богу. То је њихово природно стање. Према св. Доротеју, који је ту сагласан са Евагријем, „разумна душа поступа природно онда, када њен жељни део стреми врлини, када се вољни део подвизава за њу и када њен разумни (део) тежи созерцавању постојећег" (нав. дело, стр. 594). Свети Таласије пише да је истинско назначење разумног дела душе његова посвећеност богопознању, док је задатак страсног (вољног и жељног) дела љубав и уздржање („Доброгољубље", 2. том, стр. 213). Никола Кавасила је, у односу на ову тему, сагласан са поменутим Оцима и каже да је „човекова природа саздана за новог човека. Разум смо добили да бисмо познали Христа, жељу да бисмо Му похитали, а памћење нам је дато да бисмо Га (Христа) носили у себи, будући да је Христос. прволик [праобраз] човека"
(„Добротољубље трезвеноумних и отаца-подвижника", Ο животу у Христу, 22. том, Солун, 1979, с. 574).

Сагласно ономе што је речено, човек није створен са страстима на начин на који оне данас делују у телесном човеку, лишеном дејства [енергије] Светог Духа. Страсти немају ни суштину, ни ипостас. Као што ни тама не постоји у суштини и представља одсуство светлости, исто можемо рећи и за страсти. „Удаљивши се сластољубљем од врлина, душа је измислила страсти и утврдила их у себи" (авва Доротеј, нав. дело, стр. 510). Можда би било боље да кажемо да страсти представљају изопачење душевних сила. Бог није створио човека са недоличним страстима. Како каже св. Јован Лествичник, „у човеку нема зла или страсти по природи. Бог није творац страсти. Насупрот томе, Бог је нашој природи даровао многе врлине" (26. поука, стр. 160). Постојање врлина је човеково природно стање, док су страсти неприродне. Ми смо преиначили и изопачили енергије [дејства] душе и довели их из природног у неприродно стање. Према св. Јовану Синајском, „Бог није створио ни начинио зло". „Ми смо позитивна својства душе претворили устрасти". Светитељ даје неколико примера да би то разјаснио: „Ми по природи имамо семе за рађање деце, али смо га искористили-! за блуд. По природи је у нама и гнев, али против змије, а ми смо га употребили против ближњег. У нама је и ревност-да ревнујемо за врлине, а ми на зло ревнујемо. Природно је да душа жуди за славом, али за оном на небу. Природно је и поносити се, али у односу на демоне. Исто тако је природно и радовати се, али Господу и срећи ближњег. Добили смо по природи чак и злопамћење, али само према непријате љима душе. Добили смо и жељу за храном, али то не значи да треба бити облапоран" (26. поука, стр. 172).

Из тог разлога Свети Оци стално наглашавају истину да страсти, какве ми познајемо у палом стању, представљају неприродан живот, неприродно кретање. „Страст је порочна, јер је неприродно кретање душе" (св. Максим Исповедник,„400 глава...", стр.41). Објашњавајући шта је „неприродно кретање душе", св. Максим Исповедник каже да се оно дешава „или по неразумној љубави или по безрасудној мржњи, које могу бити или према чему, или ради чега чулног" (исто, стр. 61). Он на другом месту пише да је зло „погрешна употреба појмова, којој следује злоупотреба ствари". Узимајући брак као пример, каже да је правилна употреба полног општења рађање деце. „Ко дакле, гледа само на уживање, греши у употреби, сматрајући добрим оно што није добро. Такав, следствено, општећи са женом, злоупотребу чини" (исто, стр.61).

После човековог пада, разумним делом његове душе доминира гордост, жељним делом - изопаченост тела, а вољним - страсти мржње, гнева и злопамћења.

Свети Максим је изучавао природни и неприродни живот душе и исцрпно га анализирао. Природне силе душг, пише овај светитељ, јесу разум, жеља и воља. Природна употреба ових сила је таква да се разумни део „кроз познање креће према Богу најједноставнијим трагањем" да се жељни део „чежњом усмерава само према Богу", а да се вољни део „подвизава како би задобио једино Бога". Другачије речено, човек, када живи сагласно природи, жели да у потпуности позна Бога, жели само Бога и подвизава се како би и задобио Бога, односно заједницу са Богом. Исход тог природног кретања је љубав. Човек, сједињен са Богом, задобија блажено стање љубави, јер је Бог љубав. На ово се односе и стихови Светог Писма: Љуби Господа Бош својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свимумом својим, и свом снаГом својом (Мк.12,зо). „Када човек користи ове три силе душе противно природи, онда разумни део завршава у (духовном) незнању, жељни део у самољубљу, а вољни у тиранији. Човек се на тај начин потпуно потчињава ђаволу и скрнави лепоту своје душе" (јеромонах Артемије Радосављевић, „Тајна спасења по св. Максиму Исповеднику", Атина 1975 - на грчком).

Свети Максим на друтом месту анализира шта је злоупотреба. „Злоупотреба разумне силе је незнање и неразумност, а злоупотреба жељне и вољне силе мржња и раскалашност. Правилна употреба ових сила је знање, мудрост, љубав и целомудреност. Ако је то тако, онда ништа од Богом сазданих бића и догађаја није зло" („400 глава..." стр. 83). Ако, дакле, ништа што је природно није зло, то значи да зло постоји онда када се (природне) силе у нама изопаче. Свети Максим наводи и друге примере. „Нису јела зла, већ стомакоутађање, нити рађање деце - већ блуд, нити новац, већ среброљубље, нити слава, већ сујета [празнославље]" (исто, стр. 83).

Злоупотреба природних сила је грех, болест. Према светом Доротеју, „зло је болест душе лишене свог природног здравља, а то је врлина" (P.G. 88,1728).

Ми, дакле, можемо говорити ο човековој болести коју треба исцелити. Због тога је нечистота душе да „не делује по природи, јер из тога се у уму рађају страсне помисли. Природно стање човекове душе, која је превасходно здрава, показује се када она, приликом напада на страсне силе душе, тј. на жељу и вољу, остане бестрасна" („400 глава..." стр. 90-91). Будући да је човекова душа јединствена, али да има много сила, када оболи једна од сила душе, болесне су и све остале (св. Григорије Палама, „Добротољубље", 4. том, стр. 133).

Свети Григорије Палама учи да, „као што злоупотреба познања бића претвара мудрост у лудост, тако и злоупотреба сила душе рађа страшне страсти" („Тријаде", 2, 2,19).

Да је страст противприродно кретање душевних сила и одвраћање страсног и разумног дела душе од Бога ка творевини, показује се и чињеницом да човек, будући изнутра исцељен деловањем Божије благодати и својим сопственим подвигом, не потискује и не поништава страсне силе душе него их управља према Богу, оне му стреме и задобијају познање и заједницу са Богом. Обраћајући се Варлааму који је тврдио да бол и жалост не припадају молитви јер страсне силе, будући зле, треба да буду умртвљене молитвом, св. Григорије Палама учи да постоје „блажене страсти и заједничка дејства [енергије] душе и тела које не прикивају дух за тело него узносе тело ка оном достојанству какво поседује дух". „Та дејства [енергије] су духовна и не крећу се од тела ка уму, него од ума ка телу" („Тријаде", 2,2,12).

Када, дакле, покушавамо да се исделимо, ми не умртвљујемо страсти, него их преображавамо, што ћемо објаснити касније. Сузе, жалост, покајање и бол, који су најделотворнији по питању исцелења, очишћују страсни и разумни део душе.

Завршавајући овај параграф, углавном бих желео да нагласим да су телесне страсти изопачене енергије душе. Када је душа „ван љубави и ван уздржања", изопачују се страсти вољног и жељног дела. „И једне и друге се узбуђују [покрећу] кроз осећања" (св. Максим Исповедник, нав. дело, стр. 48). Страсти плотског, телесног живота, у смислу одсуства Светог Духа, представљају неприродно кретање душе и услед тога значе умирање, смрт и болест душе.