Исцелеље помисли

Krst mali     (Стр. књиге 163)

Као што је то случај са свим душевнкм и телесним болестима, исто тако и у погледу помисли постоји „превентивни" поступак, као и терапијски поступак након исцелења. Осврнућемо се на оба ова поступка.
„Превентивни поступак" или предострожност се састоји у настојању да нечисте помисли не приступе и не заробе ум. То се постиже трезвеноумљем, пажњом, безмолвијем [тиховањем, исихијом] и одсецањем нечистих помисли. Апостол Павле опомиње ученика, Тимотеја, на непрестану будност: Α ти буди трезвен у свему (2.Тим. 4,5). У светоотачким делима се може наћи исцрпна анализа ове борбе.
Трезвеноумље се назива и чувањем помисли. Свети Јован Лествичник каже: „Једно је чување помисли, а друго стражарење над умом... и друго је узвишеније од првог" (26. поука, стр.162). То се каже у смислу који смо већ разјаснили, а према којем је ум око душе, срце, док је помисао оно што делује у човековом разуму. Једно значење има настојање да се разум очува чистим, а друго настојање да се очува чистим ум, односно срце (Филотеј Синајски, „Добротољубље", 2. том, стр. 207). Свети Оци су заповедили да усредсредимо свој ум (енергију душе у њену суштину), „да пазимо на своје помисли и боримо се са страсним помислима" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 207). „Од суштинског је значаја да обратимо пажњу на своје помисли, размишљања и представе" („Старечник", стр. 37). У том подвигу да се ум одржи чистим и да се сачува непрестано сећање на Бога, морамо одбацити и добре помисли, јер се чак и уз њих ум постепено навикава на одвајање од Бога. Старац Силуан је поучавао: „Светитељи су научили како се ваља борити са непријатељем. Они су знали да непријатељи дејствују обманом кроз помисли и зато читавог живота нису примали помисли. Помисао може у почетку да изгледа добра, али ипак одвлачи пажњу ума од молитве и затим наставља да изазива пометњу. Зато је неопходно одбацивати сваку помисао чак и онда кад изгледа добра, и имати чист ум у Богу" (архим. Софроније, „Старац Силуан", стр. 150. у срп. изд). „У срцу не смемо имати ниједну помисао, ни неразумну, ни разумну" (Исихије Презвитер, „Добротољубље", 1. том, стр. 149). Око душе треба да чувамо од сваке помисли, као што и телесно око чувамо од сваког штетног предмета.
Када се човек привикне на овај свештени подвиг одстрањивања сваке помисли, ум тада окуша доброту Божију и задобија чистоту, тако да може да разликује помисли и да „у ризницу свог сећања сабира оне добре и послате од Бога, али и да одсеца оне рђаве, послате од ђавола" (Дијадох Фотички, „Добротољубље", 1. том, стр. 259).
Ова трезвеност душе и чување помисли назива се унутрашњим, умним тиховањем. Због тога се у православном учењу под исихијом [тиховањем, безмолвијем] не подразумева само безмолвије [ћутање] пред спољашњим подстицајима (иако је то зачетак безмолвија, нарочито код почетника), него, превасходно, безмолвије [исихија] срца. Свети Таласије саветује: „Запечати своја чула безмолвијем и осуди помисли које нападају твоје срце" („Добротољубље", 2. том, стр. 206). Према св. Јовану Синајском, „безмолвије тела је познавање и уређење нарави и чула, а безмолвије душе - познавање помисли и неукрадљива мисао. Љубитељ безмолвија [тиховања] поседује некакву јуначку и строгу помисао, која будно стоји на вратима срца, и мисли што наваљују са стране - убија или одбија" (27. поука, стр. 181). „Када човек истрајава у тој борби а особито ако је ум обузет Царством небеским, све помисли ишчезавају као што се и звезде скривају када се појави сунце" (Илија Презвитер, „Добротољубље", 2. том, стр. .308).
Поред трезвености и унутрашњег безмолвија [тиховања], избегавање узрока који изазивају помислипредставља још једну меру предострожности којом ће се ум сачувати од пометње. Свети Максим даје један пример да би показао како треба да се подвизавамо за очување чистоте срца. Као што је познато, „страсне помисли или надражују жељни део душе, или узнемирују вољни [афективни] или разумни помрачују... Тога ради монах је дужан, а особито исихаста, да тачно пази на своје помисли, и њихове узроке да препознаје и одсеца. Тако треба знати да жељни део душе надражују страсна сећања на жене, а узроци томе (сећањима) су неумереност у јелу и пићу, као и често и неразумно општење са женама. Њих (та сећања) сасецаглад и жеђ, бдење и повученост. Осећање опет узнемирују страсна сећања на оне који су нас увредили, а узроци томе су сластољубље, сујета и љубав према материјалним стварима. Овим се острашћени жалости или као онај који је (наведених ствари) лишен, или као онај који није успео (да их стекне). Ове пак узроке одсеца презрење и омаловажавање (речених) из љубави према Богу" („400 главаο љубави", стр. 86-87).
Да би се избавио од помисли, човек, осим тога, мора да води борбу са страстима, јер управо оне дају демонима прилику да посеју одговарајуће помисли. У вези са блудном страшћу, св. Максим каже: „Пости, бди, труди се, самуј", у вези са гневом и тугом „презири (помисли) славе и бешчашћа материјалних ствари", а у погледу злопамћења „моли се за онога који те је увредио и избавићеш се" („400 глава..."стр. 85).
Постоји и борба за сузбијање сладострашћа срца, будући да помисли настоје да побуде насладу и да привуку ум. Упоредо са сладострашћем срца, потребна је и борба са сладострашћем тела. Борац, који води унутрашњу борбу, мора уклонити све што изазива телесно задовољство или телесну утеху. Ако се човек препусти телесном сладострашћу, „Асирци ће га неминовно, чак и ако то не жели, насилно одвести да служи Навуходоносору" (авва Доротеј, нав. дело, стр. 524). Уколико човек у погледу насладе не буде врло строг према себи, неће бити у стању да освоји и задобије унутрашњу слободу.
Као што смо претходно истакли, морамо избегавати ствари и људе који у нама изазивају рђаве помисли. Један подвижник је, одговарајући на питање неког брата који је водио борбу са сећањем на жене и чежњама из прошлости, одговорио: „Немој се плашити мртвих, али бежи од живих и умножи своје молитве" („Старечник", стр.61). Нама се, наравно, не саветује да се клонимо свих људи. То може да оствари само неколицина оних који трагају за савршеном чистотом, како би се у потпуности предали Богу; ми, међутим, морамо избегавати оне људе који нас доводе у искушење, не због тога што су они лоши, него зато што смо ми изнутра слаби и склони болести. Када човек усвоји начело чувања ума и пажње у односу на ствари, објекте и људе, „сазнаће према којој има страст" (св. Максим Исповедник,„400 глава..." стр. 100).
Страх Божији нам помаже да се ослободимо борбе са помислима. Страх Божији је дар који је Бог дао човеку. Онај, ко је примио тај дар, бори се током читавог дана да не би учинио нешто што не би било угодно Богу, и не само да се бори, него и пламен страха Божијег топи сваку помисао када му се приближи. Међутим, чак и када не постоји овај благодатни дар, треба да се изборимо и да изазовемо осећање присуства Божијег и будућег суда. „Као што се восак топи пред ватром, тако се и нечиста помисао топи пред страхом Божијим" (св. Таласије, „Добротољубље",2. том, стр.206). „Страх Божији је пастир који води овце, односно помисли. Када нема страха, пастира, стадо (тј. помисли) је пометено (св.Илија Презвитер, „Добротољубље",2. том, стр. 313).
Паралелно са тим, као начини исцелења постоје труд и подвижнички живот. Пост, бдење и молитва помажу уму да га не заробе помисли које му приступе. „Исцрпљуј своје тело постом и бдењем, па ћеш одбити смртоносну помисао насладе" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 206). „Пази на своје тело и непрестано се моли, па ћеш се убрзо избавити од помисли" (исто, стр. 224). Свети Марко Подвижник каже: „Ако хоћеш да те не узнемирују зле помисли, држи се душевног самоунижавања [самоумањења] и телесног напора, и то не тренутно, него у свако време, на сваком месту и у сваком делу" („Добротољубље", 1. том, стр. 403. у срп. изд).
Ово, што смо споменули, човек може користити као меру предострожности када су у питању помисли, али је исто тако потребно и ако је болестан, као метод исцелења од помисли. Међутим, погледајмо исцрпније на који се начин може исцелити душа која је под утицајем помисли.
Као прво, човек нипошто не сме бити пометен. Демони се труде да у човеку изазову пометњу, да би затим делотворније ометали душу и заробили је. Због тога св. Максим поучава: „Храбро подноси буру помисли, особито туге и унинија [чамотиње]" („400 глава...", стр. 45). Одважно суочавање са помислима представља друго мучеништво. Сви Свети Оци саветују да се не збуњујемо када нас нападну нечисте помисли. Свети Варсануфије каже: „Ако помисао дође не збуњуј се, него размисли ο томе шта жели да учини и без пометње учини супротно, призивајући Господа. Није лоше што лопов улази у кућу, него то што узима оно што у кући нађе" (св. Никодим Светогорац: „Књига ο Варсануфију и Јовану", стр. 223, грч. изд).
Неки људи допуштају помислима да ступе у њихов ум и срце како би са њима водили разговори савладали их силом Христовом. То се дешава неколицини оних који су преизобилно обдарени благодаћу Божијом и желе да лицем у лице поведу борбу са ђаволом и сасвим га савладају. Већина хришћана није у стању да то учини, јер нема моћ да води тако напорну и опасну борбу. Већина нас треба да презре помисли.
Мора се рећи да човек, уколико има мање искуства у духовним стварима, утолико спорије опажа приступање помисли. Они, који су искуснији духовни борци, опазе помисао и пре него што приступи разумном делу душе, па чак и онда, када се тек припрема да започне битку са борцем. Неки примете помисао тек када се изврши сједињење [повезивање] или када дође до саглашавања, или када се нађе на прагу дела, или пак тек онда, када је грех већ почињен. „Духовно неискусан човек обично примећује помисао тек кад неприметно прође прве ступњеве свог развитка, тј. када се оснажи или чак кад настане опасност да се грех претвори у дело" (архим. Софроније, „Старац Силуан", стр. 125 у срп. изд). У сваком случају, кад год је сретне, истог тренутка мора повести битку против ње. Уколико више напредује у овој подвижничкој борби, утолико ће пре опажати пемисао у првим ступњевима њеног развоја.

Бољи начин од разговора, јесте презирање и одсецање страсти. Архимандрит Софроније износи учење старца Силуана ο најбољем методу борбе са помислима: „Старац је говорио ο томе како светоотачко искуство познаје различите врсте и начине борбе са помислима, но да је најбољи начин од свих - не ступати у разговор са њима.

Ум који ступа у беседу са помислима непрестано ће се сусретати са њиховим усложњавањем. Заузет тим разговором, он се одваја од сећања на Бога, што и јесте циљ демона. Ум који је отргнут од сећања на Бога демони лако помуте било на овај или онај начин. Из таквог једног разговора ум никад не изађе чист...

Стефан Пустињак, који је из своје руке хранио леопарда (Лествица, 7. поука,стр. 77), пред своју кончину је по навици ступио у „препирку" са мислима, спорећи се са њима. Због тога се у тренутку смрти обрео у борби са демонима.
Преподобни Марко Тракијски је пред смрт почео да пребира у мислима своја добра дела. Због тога је по смрти на путу за небо био задржан у ваздуху један час. Α постојала је опасност да се тај један час претвори у вечност.

Други оци су били мудрији у духовној борби..." (Старац Силуан, стр. 75-76). Није, дакле, сигурно, посебно на почетку духовне борбе, допустити помислима да ступе у срце и „чим их опазимо, треба да узвратиМО ударац и одбијемо их" (Исихије Презвитер, „Добротољубље",1. том, стр. 148). Презирање помисли представља добар начин, посебно за почетника у овој борби.

Не ступајући у разговор са помишљу, треба одбити оно што предлаже и тако ослабити и саму страст, па ће човек, „борећи се на тај начин и уз помоћ Божију, победити и саму страст" (авва Доротеј, нав. дело, стр. 626). То се назива противљењем помисли.

Неко је рекао авви Пимену: „Авво, имам многе помисли и оне ме доводе у опасност". Старац га је извео напоље и одговорио: „Рашири груди али немој удисати." Када је одговорио да не може то да учини, авва Пимен мујерекао: „Ако не можеш то да учиниш, ни помисли не можеш спречити да приступе, али им се можеш успротивити" („Старечник", стр.88). Као што је тешко да зауставимо своје дисање, тешко је и да спречимо помисли да нам приступе.

Ми морамо да им се успротивимо. То противљење се, с једне стране, састоји у потпуном презирању помисли, а са друге, у нашем одбијању да учинимо оно што захтевају. „Ако тс не учинимо телесно, оне ће се временом прикрити, тј. распасти" (исто, стр.87). „Као што неко змију или шкорпију затвори у боцу па она током времена умре, тако и зле помисли, које засеју демони, ишчезавајууз помоћ стрпљења" (исто, стр.87). „Када је помисао навела авву Агатона да осуђује, он је рекао: 'Агатоне, немој то да чиниш' и помисао је заћутала (исто, стр.13). Исто тако су и авва Теодор и авва Лукије провели педесет година исмевајући своја искушења, говорећи помислима ο напуштању места свог подвизавања: 'Након зиме, одлазимо одавде'. Када би пак дошло лето, говорили би: 'Кад прође лето, отићи ћемо одавде'. Тако су све време провели у исмевању демона" (исто, стр.41). Одлагање времена удовољавања помисли такође нам помаже да се од ње избавимо.

Други начин исцелења је недопуштање да помисли буду дуготрајне. Борба се састоји у недопуштању једноставној [простој] помисли да покрене страст, као и у неприхватању страсне помисли. „Ниједан од ових начина не допушта помислима да се дуто задрже" (в.св Максим Исповедник,„400 глава..." стр.80). Дуготрајна помисао изродиће и друге помисли и изазвати бројне проблеме у унутрашњем свету, док ће ум и нехотице бити заробљен.

Исто тако, не треба да допустимо простој [једноставној] помисли да постане сложена или страсна и, уместо тога, потребно је да сложену помисао претворимо у просту. Сложена помисао састоји се од страсти и мисли. Неопходно је да се духовном љубављу и уздржањем страст раздвоји од мисли, и помисао ће тада постати проста (в. Максим Исповедник, „400 глава..." стр. 91).

Будући да помисао покушава да побуди насладу која ће затим заробити ум, ум се мора раздвојити од насладе каква му се предлаже (в. архим. Софроније, „Старац Силуан", стр.124-125. у срп.изд). Свети Максим учи да није потребно да погубимо само телесне страсти него, исто тако, и страсне помисли душе („Добротољубље",2. том, стр.89).

Осим одсецања и презирања помисли, захтева се и да их развејемо, а то се углавном постиже молитвом. Свети Григорије Синаит учи да почетник не може развејати помисли уколико то не учини Бог. Они, који су снажни, у стању су да воде рат са помислима и да их развеју, али чак и они то чине уз Божију помоћ. „Када приступе помисли, често и стрпљиво призивај Господа Исуса Христа и оне ће се повући; оне не могу да поднесу топлину срца какву ствара молитва и повлаче се као да су опечене ватром" („Добротољубље", 4. том, стр. 81).

У молитви се изговара Име Исусово а оно је бич за демоне, док присуство божанске благодати у срцу ствара топлину. Тиме се помисли сажижу и удаљују од ума. „Уколико некоме недостаје деловање [енергија] молитве, треба да поступи као Мојсеј: нека своје руке и очи подигне према небу и Сам Бог ће растерати помисли" (исто). „Као што се дим распрши у ваздуху, тако се и помисли распрше када се призива Име Исусово" (Исихије Презвитер, „Добротољубље", 1. том, стр. 155).    

Од демонских помисли не можемо се ослободити и избавити уз ј помоћ људског умовања. Морамо напустити сваку помисао, чак и ако смо мудри, и сву своју наду положити на Бога, говорећи: „Господе, све уреди онако, како Ти знаш и желиш" (авва Доротеј, нав. дело, стр. 632). Овај одломак је врло значајан, јер многи у време искушења покушавају да се с њима суоче уз помоћ људског разума. Ма колико био снажан, разум не може бити снажнији од силе демонске помисли. У борби са I помислима ми се, у суштини, боримо против ђавола, а не против προсте помисли.

Молитва изговорена са трезвеноумљем очишћује разум од сваке уобразиље [представа и слика] нечистих помисли. Наш разум на тај начин постаје свестан непријатељских замисли, али и велике користи од молитве и трезвеноумља (Исихије Презвитер, „Доброхољубље", 1. том, стр. 165). Уз помоћ молитве, подвижник духовног живота постаје потпуно свестан читаве помисли, разборито рашчлањује помисао и на тај начин, не починивши грех, познаје њене последице. Подвижници, који су искусни у тој духовној борби и не допуштају помислима да им приступе, из тог разлога су сасвим свесни живота греха и грешника, иако им нису познати из личног искуства.

„Уколико је непријатељско семе огањ, онда је уздање у Бога кроз молитву вода која га гаси" (авва Пимен, „Старечник",сгр. 98). Авва Јован каже: „Седим у својој келији и видим да ме нападају нечисте помисли, а када више немам снаге да им се супротставим, молитвом притичем Богу и спасавам се од непријатеља" (исто, стр, 45).

Успешан начин за избављење од помисли је њихово исповедање искусном духовном оцу. Свети Касијан Римљанин каже: „Као што змија, када из мрачне рупе изађе на светлост жури да се сакрије, тако и зле помисли, када се искреном и отвореном исповешћу изнесу на видело, журе да утекну од човека" („Добротољубље", 1. том, стр.89). „Ништа толико не шкоди монасима нити толико радује ђавола као скривање помисли од духовних отаца" (исто, стр. 89). То искривљује целокупан духовни живот и човек постаје играчка у рукама демона, који може да чини са њим шта год хоће. Због тога св. Касијан учи да се „не може наћи други пут спасења, осим исповедања помисли оцима који су највише обдарени расуђивањем. Они треба да нас руководе ка врлини, уместо да следимо сопствену помисао и расуђивање" (исто, стр. 92). „Онај, ко не исповеда своје помисли духовном оцу, остаје неисцељен" (Никодим Светогорац: „Књига ο Варсануфију и Јовану", стр. 178). Упорне помисли морамо, дакле, исповедити и изрећи их пред духовним оцем, одговорним за наше спасење. „Сваку помисао која се дуго задржава и бори са тобом, откриј свом авви и он ће те, уз Божију помоћ, исцелити" (исто, 97). Када говоримо ο упорним помислима, мислимо на оне које нас не напуштају упркос нашем негодовању, презиру или молитви, него настављају да воде борбу са нама, као острашћена помисао сједињена са страшћу.

Свети Јован Лествичник наводи пример монаха којег је сусрео у једном општежитељном [киновијском] манастиру. Он је за појасом носио свешчицу и рекао му је да у њу сваког дана записује своје помисли, а затим их исповеда свом старцу (4. поука, стр. 43).

Старац, који поседује дар расуђивања, може бити необразован по светским мерилима, може му бити непозната мудрост овога света, али му је зато позната премудрост Божија. „Авва Арсеније је имао навику да се ο својим помислима распитује код једног старца обдареног расуђивањем, иако је био неук, неписмен и необразован. Неки од браће га је упитао: Како то да се ти, оче Арсеније, са тако добрим грчким и латинским образовањем, за своје помисли распитујеш код сељака? Он мује на то одговорио: Истина је да сам добио грчко и латинско образовање, али ја нисам научио ниазбуку овог сељака" („Старечник", стр, 5).

Када човек научи да се отвара Богу кроз свог духовног оца и да му предочава све своје ране задобијене помислима, као и саме помисли и када је, истовремено, послушан његовом савету, ослобађа се сваке од тих помисли, задобија унутрашње смирење и сазнаје шта представља мир Божији.

Када се исповедамо свом духовном оцу ми, исто тако, тражимо и његове молитве и благослов. Позивајући се на Христове речи упућене апостолима, којима им налаже да сваку кућу где буду улазили поздраве речима: Мир дому овоме (Мт.10,12), свети Златоуст каже да често, и када нас нико не узнемирава, водимо борбу са помислима и бивамо пометени или се пак појављују нечисте жеље. Ту битку умирује светитељска реч, односно светитељски благослов, што нас испуњава великом радошћу. Тим изливањем (светитељског благослова), свако ђаволско расуђивање и свака недолична помисао бежи из наше душе (Р.С. 51, 334).

Као што смо нагласили и на другом месту, од помисли се можемо избавити и неговањем разних врлина. „Уздржање и љубав ће нас избавити од страсних помисли" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 206). „Савладавање воље и жеље брзо избавља од помисли" (исто, стр. 208). Томе у великој мери доприноси и бдење: „Будан монах је ловац помисли, јер у ноћној тишини може без по муке да их опази и ухвати" („Лествица", 20. поука, стр. 122).     

Читање закота Божијег и житија светих такође одсеца помисли. Због тога речи Апостола и Отаца, исто као и њихова житија, имају снажно дејство и смирују душу.

Постоји и могућност да стварамо добре помисли. Ми смо, истина, раније рекли да треба да одсечемо и одбацимо сваку помисао, па чак и оне добре, посебно у време молитве. У неко друго време, међутим, а нарочито ако се налазимо на почетку духовног живота, можемо подстицати добре помисли. При том је потребна и велика опрезност, како кроз њих не бисмо изазвали уобразиље [чулне представе и слике створене у машти], јер се на тај начин може развити демонски облик духовности. „Брижљиво узгајајте добре помисли да бисте их убудуће могли пронаћи" (авва Доротеј, нав. дело, стр. 502). Прихватимо сваку ствар са добром помишљу. Чак и када је све ружно, прихватимо то са спокојством, и тада ће Бог уклонити све недостатке. „Смењивање добра и зла примај спокојно. На тај начин Бог отклања недостатке ствари" (св. Марко Подвижник, „Добротољубље", 1. том, стр. 385. у срп. изд).Исто тако,
можемо и да преобразимо зле помисли у добре.

Један од најбољих начина за исцелење и избављење од помисли јесте и „држање ума у аду, где ће горети пакленим пламеновима". Старац Силуан је поучавао: „Пролазећи митарства, преподобни Макарије Велики није престајао да скромно мисли ο себи. Зли духови су му издалека довикивали да их се ослободио. Међутим, он је одговарао да још није. Тако је одговарао, јер је био научен да ум свој стално држи у аду. Тиме је стварно умакао демонима.

Поучен искуством дуге борбе са демонима и знајући да је гордост најопаснији и највећи непријатељ човеков, преподобни Пимен Велики се читавог свог живота трудио да стекне смирење. Често би говорио својим ученицима: Верујте, децо, ја ћу бити тамо где је сатана. Па ипак, у дубини своје душе знао је да је Господ благ и милостив, и чврсто се уздао у то да ће га Он спасти.

Овако скромно мислити ο себи је најбољи начин да се сачува чистота ума од свих страсних помисли" (архим. Софроније, „Старац Силуан",( стр. 76. γ срп. изд).

Речи „Држати свој ум у аду" и „спалити сваку помисао пакленим пламеновима" значе да се човек налази у стању покајања, посебно великог и усрдног покајања, које је благодатни дар Христов. Уколико оно не постоји, човек би неизоставно морао да се сећа смрти и суда у паклу. Ова мисао је довољна да човека ослободи од тираније страсти.

Када се човек потпуним подвижничким методом ослободи тираније помисли и очисти и ум и срце, испуњава се енергијом [дејством] Светог Духа и доживљава исцелење душе. Душа је ослобођена свих својих рана и постаје храм Тројединог Бога. Човек постаје истински свештеник благодати Божије и осећа предукус добара Царства небеског. То је истинити, природни човек, богочовек по благодати.