Узрoк помисли

Krst mali     (Стр. књиге 155)    Оно што смо написали ο [нечистим] помислима, показује и њихове узроке. Према св. Григорију Синаиту, почетак и узрок помисли налази се у „расцепу у јединственом и једноставном сећању до којег је дошло услед човековог преступа" („Добротољубље", 4. том, стр.39). Пре пада, човеково сећање је било просто, односно није поседовало страсти и у потпуности је било окренуто према Богу. Бог је био средиште свих душевних сила. Непосредно након пада, то јединствено сећање се расцепило. Свети Таласије каже да постоје три узрока због којих се појављују (нечисте) помисли: „чула, сећање и владавина тела. Најгоре су оне што долазе из сећања" („Добротољубље", 2.том,стр. 207).

Сматрам да нам св. Исак Сиријски даје полазиште за јасније сагледавање оних узрока од којих проистичу страсти, узрока који их изазивају. Светитељ учи да до покретања помисли у човеку долази услед четири узрока: као прво, од природне воље тела, као друго од маштања ο чулним овоземаљским стварима које човек види и чује, као треће од духовне склоности и застрањивања душе и као четврто услед напада [приступања] демона, који у свим страстима ратују са нама. Из тог разлога човек, све док остаје у овом свету, не може да се ослободи помисли. „Збогтога се човек све до смрти не може ослободити помисли, као ни борбе која се води све док је тело живо („Подвижничка слова").

Најважнији узрок помисли је демонска борба. Већина помисли потиче од ђавола. Ђаволов циљ је да човека наведе да сагреши, или у мислима, или делом. Он се борио и са Самим Христом, наравно без икаквог успеха. „Демони који стално траже нашу душу, траже је посредством страсних помисли, да је баце у грех било мислима било делом" („400 глава..." стр. 62). Када човек помишља на зло, он тада чини грех у мислима, а када твори вољу ђаволску и удовољава његовој жељи човек чини грех и делом. Извршење греха назива се грехом на делу. Демони непрестано сеју помисли како би поробили ум. Светитељи препознају „демонско семе" па сагласно томе и саветују људе („Старечник", стр. 6).

Помисли су, према св. Григорију Синаиту, речи демона и претече страсти. Најпре се појави помисао, а за њом следи и извршење греха („Добротољубље", 4. том, стр. 40). Према св. Илији Презвитеру, демони са људима најпре воде битку помоћу помисли, а не помоћу ствари. „Слух и вид су узрок (битке која се води) помоћу ствари, а демони и навика узроци битке што се води помоћу помисли" („Добротољубље", 2. том, стр. 290). Демони непрестано усађују нечисте и срамне помисли. Свака страст има и одговарајућег демона, због чега св. Јован Синајски (Лествичник) наглашава да се „срамне и нечисте помисли рађају у срцу од обмањивача срца, од демона блуда" („Лествица", 15. поука, стр. 114). Велико је демонско лукавство у овој бици и могу га разликовати једино свети, који имају чист ум и дар прозорљивости. Зато св. Јован Лествичник пише како је једном запазио да демон славољубља, извршава двоструко дело: „Приметио сам да демон славољубља убацује помисли једном брату, па их друтоме потом открива, подстрекавајући овога да првоме каже шта му је на срцу, како би га онда демон прославио као прозорљивца" („Лествица", 22. поука, стр. 127). „Рат демона (против нас) жешћије кроз помисли него кроз саме ствари" (400 глава..., стр. 55).  

 Да  би започео одговарајућу борбу у помислима, ђаво најчешће ' као повод користи страсти које постоје у нашој души. Он познаје страсти које ту постоје и на том месту и подстиче душу. „Од страсти које се гнезде у души демони узимају поводе да покрећу ν нама страсне помисли" („400 глава...", стр. 55). Будући да је основна страст, од које се рађају све остале страсти, самољубље [себељубље, φιλαυτία] „од страсти самољубља потичу три основна помисли везане за жеље" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 221). Када је човеково срце сладострасно, односно наклоњено сладострашћу, то постаје повод за рђаве помисли. ' „Из сладострасног срца рађају се погубне помисли и речи" (св. Марко Подвижник, „Добротољубље", 1. том, стр. 385. у српском издању).Будући да постоје хотимичне и нехотичне помисли, односно помисли које нам приступају противно нашој вољи и оне, које потичу од наше сопствене воље - можемо рећи да се „нехотичне помисли рађају од греха који им претходи, а хотимичне од самовласне воље" и „да су друте узрок првих" (исто, стр. 402). „Узроци помисли су страсти, а узроци страсти грешна дела" (св. Григорије Синаит, „Добротољубље", 4. том, стр. 39).

Уопштено, можемо рећи да помисли, које потичу од демона, покоравају ум и воде сагрешењу у мислима или на делу, а када се грех почини више пута и организам стекне навику, настаје и страст. Услед страсти, које су нека врста душевних рана, приступају и њима одговарајуће помисли. Дешава се исто што и са телесним ранама. Тело због нечега бива позлеђено и та рана затим изазива запаљење, а проблем остаје и све више нараста.

У својим поукама, Господ на многим местима износи да помисли долазе из срца: Из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле... (Мт. 15,19). Јеванђелист Лука наводи да је међу ученике Христове „ушла помисао ко би међу њима био већи". Α Исус знајући помисао срца њихова, узв дете и постави га крај Себе (Лк. 9,46-47). Када се након васкрсења Господ појавио међу ученицима, рекаоје: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша (Лк. 24,38). Сви ови одломци показују да помисли излазе из човековог срца. И заиста, најпре ум бива нападнут помислима, а онда страсти делају у срцу и помоћу њих ђаво користи прилику да покрене своје сопствене помисли, због чега се и каже да помисли излазе из срца.

Са тим је повезано и учење св. Дијадоха Фотичког. Срце ствара добре или зле помисли; оно, међутим, не ствара зле помисли због своје природе, него због сећања на зло, на први почињени грех који је водио навици. Срце сматра да већина тих помисли потиче од демонске злобе. Ми, међутим, осећамо да оне проистичу из срца. Будући да у човековом уму дејствују најистанчанија осећања, он усваја помисли које су посејали лукави демони. Исто се дешава и са телом. Како тело воли да му се ласка преварама и како постоји веза између душе и тела, чини се да помисли које су демони посејали у душу проистичу из срца (Дијадох Фотички, „Добротољубље", 1. том, стр. 187). Ум је хранитељ срца. Ма шта да поседује, било добро или лоше, то се преноси до срца. Будући да је већина нас неискусна у овој духовној борби и да се ово преношење одиграва веома брзо, осећамо да се помисли стварају у срцу.    

Независно од ђавола и страсти, ствари по самој својој природи ч изазивају помисли. Према речима св. Григорија Синаита, природа ствари изазива само једноставне [просте, несложене] помисли, али зато се из демонских напада [приступања] рађају рђаве помисли („Добротољубље",4. том, стр. 40). Ствар (сама по себи) није лоша; лоше су срамне жеље које постоје у нама, наше страсти и демонски изазови. „Као што је немогуће да вода престане да окреће воденични точак и да меље и  жито и кукољ који тамо убацујемо, тако се дешава и са нашим умом:  он се непрестано креће. Од нас зависи да ли ћемо му понудити духовна размишљања или телесна дела. Када смо обузети овоземаљским бригама и телесним стварима, када се препуштамо лакомисленим и празним причама, у нама се умножавају рђаве помисли" (Касијан Римљанин,„Добротољубље", 1. том, стр. 84). Није,дакле, лоша употреба овоземаљског, као ни оно што постоји у свету, лоша је само наша склоност и наша слободна воља.

Поред рђавих, постоје, наравно, и добре помисли које потичу од Бога. Како ћемо разликовати прве помисли? Они, који су почетници у духовном животу, треба да потраже опитне духовне очеве, а посебно оне који поседују дар разликовања духова. У сваком случају, када нас помисао наговара да нешто учинимо и то у нама изазива радост, онда је то знак да помисао долази од Бога. Демонске помисли су испуњене немиром и болом. Свети Варсануфије учи: „Када те помисао подстиче да учиниш нешто у складу са вољом Божијом и то ти причини радост и истовремено жалост ако јој се супротстављаш, знај да је она (помисао) од Бога... Помисли које долазе од демона су испуњене немиром и болом, и они се притајено и неприметно повлаче за њима, јер се непријатељи често облаче у јагњећу кожу, односно наводе помисли које изгледају праведно, али су изнутра грабљиви вукови" (Никодим Светогорац: „Књига ο Варсануфију и Јовану", стр. 60-61. Мора се,међутим, напоменути да помисао може да изазове и радост која потиче од таштине и сластољубивог срца. Због тога помисли може разликовати само онај ко је окусио дарове Светог Духа и очистио себе од страсти које се налазе у души. Они, којима недостаје такав духовни опит, треба да се посаветују са опитним духовним очевима, јер демон наводи праведну помисао, а сам је неправедан.

С обзиром да смо показали шта су помисли и какви их узроци изазивају, морамо се укратко осврнути и на различите врсте помисли. Постоје помисли које су аналогне страстима, јер за сваку страст постоји и (одговарајућа) помисао. Свети Касијан Римљанин разликује и опширно анализира осам нечистих помисли, а то су: стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, туга, чамотиња [униније], славољубље и гордост („Добротољубље", 1. том, стр. 61).

Свети Таласије каже да постоје три основне помисли, тј. стомакоугађање, славољубље и среброљубље и да за њима следе све остале страсне помисли („Добротољубље", 2. том, стр. 221). Ове три помисли одговарају трима главним страстима, тј. сластољубљу, славољубљу и среброљубљу или користољубљу, а на њих су се односила и Христова искушења.

Морамо се сетити и једне срамне и велике помисли, а то је хула. Схватајући злобу и тежину хулне помисли као и чињеницу да она углавном напада оне који воде духовну борбу, св. Јован Синајски (Лествичник) посвећује њеном описивању читаво поглавље и показује начин на који је можемо одбити. Свети Јован пише да хулна помисао потиче од гордости: она човека напада чак и када присуствује богослужењу, чак и током припреме за св. Причешће. Она напада ум и одвлачи га од молитвених речи. Многима прекида молитву, многе одвраћа од св. Причешћа, а некима „тело изнури тутом". Свети Јован Лествичник саветује да „нико не треба себе да сматра виновником хулних помисли; то су демонске речи и намера им је да нас удаље од Бога и Његове Цркве" („Лествица", 23. поука,стр. 134).
Помисли су почетак демонске битке против нас. Помисао, коју је засејао демон, напредује док се не почини грех и не створи навика. Због тога ћемо у ономе што следи покушати да, из опита Светих Отаца, сагледамо развој нечистих помисли.

Свети Максим учи да се помисли, подстакнуте страстима положеним у душу, боре са умом и охрабрују га да пристане на грех. Када у тој бици надвладају ум, „воде га у грех мислима [да машта ο греху], а по свршетку овога, вуку га као заробљеника на само дело греха. После тога демони, опустошивши душу кроз помисли, повлаче се са овима (са помислима), а у души остаје идол греха" („400 глава..." стр. 67). Помисли, дакле, поробљују ум и тако заточеног одводе га у грех. Ако идол греха не буде уклоњен снажним и дугим покајањем, он постаје извор недостатака у духовном животу.
Овде су у општим обрисима дати развој и напредовање греха. Било би, међутим, добро да размотримо још неколико појединости тог напредовања, наравно, онако како их описују Свети Оци.

Помисли које су ступиле у разумни део душе настоје да поробе ум. Са тим циљем покушавају да, помоћу страсти које се налазе у уму, „изазову осећање насладе". Тај стадијум се назива искушење и „још увек се не уписује у грех" (архим. Софроније, „Старац Силуан", стр. 124. у срп. изд.). „Наслада коју предлаже страст привлачи пажњу ума". Уколико човек не одвоји ум од насладе, појављује се наклоност, започиње пријатан разговор са њом, следи „сједињење" и долази до „пристајања". Све јача наслада потчињава ум, а исто тако и вољу. Након тога извршава се грех. Када се потчињавање понавља, ствара се навика страсти „и тада све човекове природне силе почињу да јој служе" (исто, стр. 125). За остварење овог ропства и делотворност страсти, велики значај има постојање и дуготрајност насладе. Због тога Свети Оци саветују да се, колико год је могуће, наслада умртви након што зароби човеков ум или, што је још боље, да се преобрази. Авва Доротеј каже да се страсти појаве сваки пут када се у души појаве страсне помисли (Добротољубље трезвеноумних и отаца-подвижника, 12. том,Солун 1981, стр. 528-530).

Исихије Презвитер пише ο помешаности и јединству душевних помисли и демонских изазова путем уобразиље: „Њене (душевне) помисли бивају умешане у уобразиље [представе и слике] изазване демоном" и тако долази до „пристајања и дела" („Добротољубље", 1. том, стр. 148). Уобразиља игра важну улогу, посебно уколико је објекат или особа далеко од нас. Међутим, и уколико су особа или предмет видљиви, односно, уколико су повезани са чулима, уобразиља их преувеличава и улепшава како би покорила ум и навела га на саглашавање. Са те тачке гледишта можемо рећи да помисли замагљују и потчињавају ум, испуњавају га нечистим сликама и „противно његовој вољи и насилно, воде га ка сагрешењу" (авва Доротеј, нав. дело, стр. 524).

Чини се да човекова слобода не даје свој пристанак само у тренутку искушења, тј само на предлог демонске помисли, него и пре тога, када, уз сагласност човекове слободе, бивају помрачени око и ухо душе. Као што учи Филотеј Синајски, човек нечисто гледа на ствари  зато што је његово „унутрашње око постало нечисто и помрачено", ' док жеља за слушањем саблажњивих ствари потиче отуда што су „наше душевне уши слушале оно што су нам дошаптавали демони саблазни у нама" („Добротољубље 2. том» стр. 29, 33). Уколико је човек изнутра оскрнављен, запрљано је око његовог срца, због чега су оскрнављена и његова спољашња чула; због тога човек најпре треба да води борбу унутар себе.

Исто се дешава и када човек задржава у себи своје помисли и развија их, јер ће наслада нарасти и навести ум на саглашавање, а затим и на дело. „Као што јаја, загревана под крилима птице, оживљују, тако и неисповеђене помисли прелазе у дело" („Лествица", 26. поука, стр. 177).

Ово, што је речено, јасно указује на последице дуготрајних и неисповеђених помисли. У следећем поглављу ћемо те последице и представити.