Шта су помисли

Krst mali     (Стр. књиге 154)   Када Свети Оци говоре ο помислима [οι λογισμοί], не мисле једноставно на мисли [σκέψεις], него и на слике и представе иза којих се налазе и одговарајуће мисли. Слике здружене са мислима називају се помислима. „Представе [слике] се заодевају час у видљиве облике, час у мислене садржаје, а најчешће су пак и једно и друго. Пошто представе чулних предмета повлаче са собом неку мисао, све врсте представа се на подвижничком језику називају општим именом помисли" (архим. Софроније, „Старац Силуан", стр. 124). Разнолике демонске мисли користе понекад као свој покретач оно што чула уносе у ум, а понекад оне покрећу уобразиљу, рашчлањују памћење и нападају човека са прикривеним циљем да успеју да га потчине.

Према св. Исихију Презвитеру, већина људи не зна да помисли нису ништа друго до „представе вештаствених и овоземаљских ствари" („Добротољубље", 1. том, стр. 165). Како севиди из овог текста, уобразиља има најважнију улогу у нашем уобличавању представа. Тако се може рећи да су помисли сликари који на нашем разумном делу душе живопишу разнолике слике и представе, а већина њих су сећања на прошлост. Зато је један брат, којег су нападала сећања на прошлост, рекао: „Моје помисли су стари и нови живописци; узнемирују ме сећања и женски идоли" („Старечник", стр. 61).

Све ствари имају своја унутрашња начела [логосе], помоћу којих беседе и опште са људима. Према св. Григорију Синаиту, Свето Писмо те логосе ствари назива помислима [λογισμοί]. Логоси ствари називају се и појмовима [τά νοήματα] и обрнуто. Њихово дејство није вештаствено само по себи, али оне задобијају вид вештаствених ствари и њихов изглед се мења („Добротољубље", 4. том, стр. 40). Демони користе логосе ствари, због чега би се могли назвати и демонским логосима (исто).Свети Григорије Синаит описује нечисте помисли или, боље речено, њихове нападе, као „речну бујицу која се кроз пристајање на грех претвара у потоп и преплављује срце" (исто, стр. 40).

Говорећи ο помислима и покушавајући да прецизно одредим шта су помисли, сматрам да треба да наведем поделу коју је сачинио св. Максим. Према овом светитељу, неке помисли су просте, а неке сложене. Просте помисли су бестрасне, јер нису повезане са страстима, док су сложене уједно и страсне, „као из страсти и мисли сложене" („400 глава...", стр. 78). Сећање на ствар, испреплетано са страшћу, ствара острашћену или сложену помисао. Сматрам да је добро да на овом месту опишемо разлику између ствари, мисли и страсти, како их анализира св. Максим Исповедник. Ствар је злато, жена, човек и сл. Просто сећање на прошлост, односно на злато, жену или мушкарца, јесте мисао. „Страст је неразумна љубав или нерасудна мржња према некој од тих ствари. Страсна мисао је помисао сложена од страсти и мисли. Одвојимо страст од мисли и остаће проста [гола] помисао. Α одвајамо их љубављу духовном и уздржањем" (исто, стр.91).

„Све страсне помисли или надражују жељни део душе, или афективни [вољни] део узнемирују, или разумни помрачују" (исто, стр. 86).

Евагрије каже да постоје помисли које одсецају и помисли које се одсецају. Рђаве помисли одсецају добре, али зато добре помисли одсецају рђаве. Он наводи и један пример. Помисао ο гостољубљу Бога ради одсеца кушач који наводи на помисао ο гостољубљу због људске похвале. Исто тако се и помисао ο гостољубљу ради истицања пред људима одсеца „доласком боље помисли" која нас. усмерава ка гостољубивости ради Бога и врлине (в. „Добротољубље", 1. том, стр. 453. у срп. изд). Мохуће је, дакле, да се једна помисао појави као рђава, али да се нашим сопственим напором и надахнућем Светог Духа преобрази у добру и обрнуто. На то ћемо се, међутим, исцрпније осврнути на другом месту, када будемо говорили ο исцелењу од (рђавих) помисли. Овде смо видели да постоје помисли које одсецају и које се одсецају, да постоје добре и рђаве помисли.