Разум [λογική]

Krst mali     (Стр. књиге 145)   1. Разум [λογική] Већ смо рекли да је човекова душа, створена по образу Божијем, разумна и умна. Свети Таласије пише да је Бог створио разумна [словесна] и умна суштаства „способна да приме Духа и да га познају; створио је чула и оно што је чулно да би служило тим суштаствима" („Добротољубље", 2. том, стр. 233). Тако анђели имају разум [словесност] и ум, а људи имају разум [словесност], ум и чула, јер је човек микрокосмос и збир васцеле творевине. Помоћу ума и разума [словесности] човек познаје Бога. Разумна енергија душе повезана је са умном, али оне нису истоветне, јер је једно деловање разума а друго деловање ума, како ћемо видети из онога што следи.

Говорећи ο души, видели смо да је саздана по образу Божијем. Будући да је Бог Тројичан, Ум [Нус], Реч [Логос] и Дух [Пневма], то исто се односи и на душу, која има ум, реч [логос, разум] и дух. Да бисмо рекли да душа има ум, реч и дух, морамо начинити извесне претпоставке. Прва претпоставка јесте да, сагласно учењу св. Григорија Паламе, „човеково изображавање Тројичне тајне не треба разумети у смислу да Тројицу треба тумачити антропоморфно, него да човека треба тумачити тројично" (јером. Амфилохије Радовић, „Тајна Пресвете Тројице према св. Григорију Палами", стр. 47, на грчком).Друтим речима, Троједини Бог се не тумачи на основу човека, него се човек тумачи на основу Тројединог Бога. То тумачење није само психолошко и људско, него есхатолошко [откривењско]. То значи да човек може да схвати ову чињеницу само када се налази унутар откривења, како су живели сви светитељи.

Друта претпоставка је да човек, имајући ум, реч и дух сагласно тројичној форми егзистенције, не поседује ум, реч и дух као ипостаси, што је случај са Три Лица Пресвете Тројице, него као енергије [дејства] душе. „Оне су, дакле, нераздељиве једна од друге, али немају личносни карактер" (исто, стр. 50.)

Ум је око душе, које неки Свети Оци називају срцем. „Реч [логос] је духовно познање усађено у ум и увек сапостоји са њим" (исто, стр. 50). Као што је Логос Христос Онај Који открива вољу Ума, односно Оца, тако се и речју [словесношћу] човековом открива оно што осећа и доживљава ум. Како је немогуће да се реч разуме без духа, тако је у човеку реч повезана са духом (св. Григорије Палама, „Добротољубље", 4. том, стр. 145): „Као што је Дух, Који је посебна Ипостас, неизрецива љубав Родитеља према неизрециво рођеном Логосу [Речи], тако је и човеков дух стремљење ума нашој речи, временски сапостојеће и потребујуће исте интервале [оно које захтева исте временске разлике] и напредујуће од несавршенства ка савршенству" (исто, стр. 145).
Те речи су исказане у намери да укажу на положај и вредност речи у човековој души. Реч [словесност] је оно што изражава искуство и живот ума, а то се дешава у духу.

Код многих Отаца, на пример код св. Максима Исповедника, реч се назива и разумним [словесним] делом душе. Реч се у човеку изговара изнутра, али се изражава и споља. Спољашње ћутање не значи да не постоји унутрашња реч. Након изучавања дела Светих Отаца може се, уз извесну опрезност, утврдити да је реч спољашња и унутрашња и да је сједињена са умом, док је разум, повезан са интелектом [διάνοια], оруђе којим се изражава реч. Може се дакле утврдити да постоји истанчана разлика између речи [логоса] и разума, као што постоји и између разума и интелекга, Свети Таласије учи да се разум [у смислу оесности] по природи потчињава Логосу („Добротољубље",2.том,Ј стр. 211).

Разуман [словесан] човек мора се потчинити Логосу. Разум [у смислу интелекта], према речима св. Григорија Паламе, није око душе. Око душе је ум, док се разум бави чулним и разумским. Карактеристично је то ono штo пише: „Када чујеш даο очима душе говори неко ко је опитно познао небеска блага, немој помишљати наразумско. Разум, сам по себи, све чулно и све духовно претвара у разумско" (Тријаде,1,3,34). Другачије речено, небеска блага не созерцаваразум [интелект], него човеков ум. Разум [интелект] једноставно чини замисливима ствари које човеков ум искуствено доживљава. Бог се открива у уму, док разум [интелект] бележи та искуства у логичким премисама.

Обично се каже да је човек разумно биће, у смислу да поседује разум и да размишља. У светоотачким списима, међутим, „разуман човек није онај ко једноставно поседује разум [словесност] или говор него онај, ко помоћу речи и разума [словесности] покушава да нађе Бога и да се сједини са Њим" (св. Теогност, „Добротољубље", 2. том, стр. 262).

Разуман је онај човек који очишћује свој ум где се открива Бог, а након тога речју и разумом [интелектом] изражава овај унутрашњи опит. Изван овог оквира, човек је неразуман [бесловесан] и не разликује се од неразумних [бесловесних] животиња. Сигурно је да он поседује и разум [словесност] и реч, али је услед своје невезаности за Бога мртав. Мртва душа показује се и умирањем речи.

Овако је реч служила човеку пре пада: ум је осећао Бога, а реч је изражавала искуства ума. Лист ум правилно посматра ствари, а реч увежбана доводи виђено пред очи (других)" (Максим Исповедник, „400 глава..." стр.82). Сагласно богословљу св. Таласија, што смо раније већ споменули, разумн [словесност] се по природи потчињава речи, уздржава и покорава тело, док за разум [словесност] представља увреду да буде потчињена нечему што је неразумно [бесловесно], односно телу, и да се „бави срамним жељама". „За разумну [словесну] душу је зло и да напусти Створитеља и да обожава тело" („Добротољубље", 2. том, стр. 211). Човеков ум је, пре пада, био везан за Бога и реч је изражавала то искуство и живот, уз помоћ разума као својеврсног телесног оруђа.

Након пада, међутим, уследило је умирање и смрт душе, а последица тога била је немогућност да читав унутрашњи свет природно функционише или да се ускладе све унутрашње функције.
Човеков ум је постао замрачен, клоњен страстимаи надвладан непрозирном тамом. Реч, која више није могла да изрази искуства ума, поистовећена је са разумом [интелектом]. Разум је уздигнут изнад ума и сада доминира над палим човеком. То је, у ствари, болест речи и разума. Разум је хипертрофиран, уздигнут је на узвишенији положај него ум и заробио је реч [логос, словесност]. Хипертрофирани разум је извор великих недостатака у духовном организму. Тамо се разбеснела гордост, са свим енергијама егоизма, и она је уједно и извор тих недостатака. Карактеристично је оношто архим. Софроније пише ο кретањима разума у човеку након пада и ο недостацима које он изазива у читавом организму. Навешћу одломак у целини, јер је врло карактеристичањ: Шостоје различити облици духовне борбе али је најТежа и најсложенија борба са гордошћу. Гордост је непријатељ божанског закона. Изопачујући божански поредак бића, она уноси распадање и смрт. Она се појављује и на телесном плану, али јој је својственије да лудује на мисленом, ду ховном плану. Постављајући себе у први план, она води борбу за превласт над свим, и у тој борби њено главно оружје јесте разум [ратио].

Износећи своје доказе, разум одбацује Христову заповест - не судите да вам се не суди (Мт.7,1) као безумље. Он тврди да се достојанство човека састоји у способности расуђивања, и та способност представља његово превасходство над светом.

Како би утврдио своје првенство у бићу, разум истиче своја достигнућа, своју културу. Он износи мноштво убедљивих доказа, који су снажни својом самоочевидношћу и које, тобоже, потврђује искуство историјског живота. Он тврди да једино њему припада право решавања и право утврђивања или констатације истине. Он себе проглашава логосом који устројава биће.

Безличан у законима свог функционисања, а у суштини само једна од пројава живота човекове личности, једна од његових енергија, разум, у случају кад му се уступи водећа улога у духовном бићу човековом, доследно долази до тога да започиње борбу и са својим извором, ј тј. личносним [ипостасним] начелом.
        
Узносећи се, како он то уображава, до највећих висина, затим, спуштајући се, како се њему чини, до последњих дубина, разум тежи да се косне граница бића како би свему дао њему својствену 'дефиницију'. Не достигне ли овај циљ, изнемогло пада, објављујући: 'Нема Бога'.
Затим, настављајући борбу за превласт, дрско, а у исто време и са тугом, говори:
„Ако Бог постоји, како онда могу да се сагласим да тај Бог нисам ја?" (Ово су речи неког ко је и сам ишао тим путем). Не нашавши границе бића и приписавши себи ту бескрајност, разум се гордо диже, кличући: Све сам проучио и нигде нисам нашао никога већег од себе. Према томе - ја сам Бог.
И заиста, ум - разум, када се у њему усредсреди духовно биће човека, царује и влада у њему својственој апстрактној сфери у толикој мери да не признаје никога вишим од себе, и завршава тиме да проглашава себе за божанско начело.

То су крајње границе интелектуалне уобразиље и у исто време последње границе пада и мрака" (архим. Софроније, Старац Силуан, стр. 147-149. у српском издању).

Ниједан мудрац не може, изван Бога, имати чисту реч и чист разум. Једино светитељи имају природни разум. Свети Григорије Синаит утврђује ту чињеницу: „Само су светитељи, кроз очишћење, задобили природни разум. Нико од оних, мудрих на речима, нема чист разум, јер су га од почетка оскрнавили нечистим помислима" („Добротољубље", 4. том, стр. 31).

Да бисмо сагледали исквареност разума палог човека и све оно што такав разум изазива у нашем духовном организму, испитаћемо три нивоа на која ступа пали разум.

Први је наш однос према Богу. С обзиром да је ум био тај, који је I стицао искуство Бога, сада то на себе преузима пали разум. Тако разум настоји да створи аргументе којима ће доказати постојање Божије, и природно да је апсолутно немогуће да то постигне. Једини аргумент за Божије постојање јесте опит чистог ума. Због тога разум не успева у свом покушају да сам ступи на стазу богопознања, тако да уопште не сусреће Бога или пак ствара погрешну представу ο њему. Тако су с времена на време стваране различите философске теорије и различите религије. Јереси које су потресале Цркву Христову појављивале су се управо због те надмене гордости разума. Зато Свети Оци наглашавају да светитељи не богословствују на аристотеловски начин, односно разумом [досл. логиком] и философијом, него на начинрибара, односно  путем опита (као апостоли, кроз Светога Духа), након унутрашњег очишћења и разоткривања ума.

За ово место карактеристичан је дијалог вођен између св. Григорија Паламе и философа Варлаама. Варлаам је тврдио да је човеков разум једини достојан да прими богопознање. Он (разум) је најплеменитији елемент човековог бића. Затим је тврдио како је оно, што су посматрали пророци Старог Завета и апостоли на гори Тавор био символ и да је услед тога философско познање Бога веродостојније од пророчког или апостолског. Он је виђење нестворене светлости сматрао „мање вредним од нашег умовања". Одговарајући му, свети Григорије учи да светитељско созерцање не долази споља него изнутра, путем унутрашњег преображаја и очишћења. Светлост, према томе, није само вештаствени и спољашњи, него природни символ, односно енергија нестворене благодати. Нестворена светлост није утвара и символ који настаје и нестаје, тако да није „мање вредна од нашег умовања", него је „неизрецива, нестворена, вечна, безвремена, неприступачна, бесконачна, безгранична, невидљива и за анђеле и за људе, лепота праобраза, непроменљива, слава Божија, слава Христова, слава Духа, зрак божанства..." (Тома Светогорац, „Добротољубље", 4. том, стр. 191). У одговору на Варлаамово гледиште, по којем је нестворена светлост „мање вредна од нашег умовања", он пише: „О, земљо и небо, и сви који на њима виде светлост Царства Божијег, лепоту будућег века, славу божанске природе, да ли је то мање вредно од умовања?" („Тријаде", 3, 1, 23). Нестворена светлост је слава божанске природе и лепота будућег века.

Варлаамово схватање, према којем је философија узвишенија од боговиђења и које је приморало св. Григорија Паламу да га назове философом уместо боговидиоцем, уједно је и схватање свих јеретика који су желели да откривење замене философијом, а боговиђење познањем које происходи из хипертрофираног разумског мишљења. И заиста, када људски разум овлада човеком, појављују се различита јеретичка учења. Сматрам да се ту испољава разлика између философа и богослова. Први, тј. философи, философирају ο Богу док друти, тј. богослови, након што очисте свој ум, созерцавају Бога. Први имају помрачен ум и све тумаче једнострано, помоћу разума, док Свети Оци, истински богослови, својим умом опитно доживљавају Бога; разум служи уму и премисама изражава то унутрашње искуство.

Начин богопознања у светоотачком богословљу разликује се од оног у философији. Истинско богопознање се заснива на смиреноумљу: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5,3), на чистом срцу: Блажени чисти срцем, јер ће Бош видети (Мт. 5,8), на чувању заповести Божијих: Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом тај Бо1а нема, α који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина (2. Јн, 9), на љубави: Ако неко љуби Бога, тогаје БОГ познао (ι.Κορ. 8,3). Људском мудрошћу, тј. богатством интелекта и разума, не може се задобити богопознање. Мудрост Божију ниједан од кнезова οβοϊα века није познао; јер да сује познали, не би Господа славе разапели (ι.Κορ. 2,8). И заиста, телесни човек не прима што је од Духа Божијега (Ι.Κορ. 2,14).

Као друго, пали разум утиче и на наш однос према самима себи, другачије речено, на наше самопознање. Многи људи, под утицајем питагорејског самопознања, покушавају да пронађу себе помоћу разума. То је, међутим, према св. Григорију Палами, питагорејскаи стоичка јерес. Човеков покушај да разумом испита самога себе може се убрзо окончати шизофренијом. Човек ће постојање својих унутрашњих проблема приписати другим узроцима и обузеће га меланхолија и потиштеност. Метод православног исцелитељског поступка и православног самопознања садржи се у томе да ум постане смирен и незлобив, али не помоћу метода силошзама, анализа и дијерезе, него дубоким покајањем и строгим подвижништвом, као што каже св. Григорије Палама (исто, 1, 3, 13) и како смо раније објаснили. На тај начин стичемо сазнање ο свом унутрашњем свету, али не помоћу разума, него помоћу трезвеноумља, очишћења ума, подвижништва и покајања. У свом напору да очува чистоту ума, човек упознаје унутрашње проблеме и разоткрива страсти које владају у њему.

Као треће, однос према другима. Узнемиреност разума показује се и у начину на који приступамо ближњима. Психијатри обично следе начин мишљења својих болесника и залазе у њега, како би били у могућности да открију њихову болест. Том приликом се углавном користе разумом који их може довести до погрешних закључака. Када се то распростире и на међусобне односе, води њиховом уништењу, води развијању страсти суђења и осуђивања, а то није угодно Богу. Наше понашање према ближњем не сме одређивати разум, него љубав. Тако ћемо избећи да судимо друтима и да их сврставамо по разним категоријама. Нарочито ћемо настојати да учинимо супротно од онога што нам разум налаже. Настојаћемо да не примећујемо грехе и рђаве поступке наших ближњих и да према њима осећамо љубав и трпељивост. Према речима св. Макарија Египатског, хришћани треба да настоје да „никоме не суде, ни блудници, ни грешнику, ни преступнику, него да на свакога гледају благонаклоно и чистим оком... Тако треба да се понашамо и према онима што страдају од телесне болести, на коју не треба да гледамо нити да ο њој судимо" (15. омилша. 8).

Као духовни очеви, ми људе посматрамо као личности. Другачије речено, ограђујемо се од сваке представе, карактеристике или идеје и молимо се да нам Бог открије човеков истински проблем и да нас просветли да применимо одговарајући исцелитељски поступак. Сваки појединац нас лично интересује. На тај начин избегавамо да судимо ко је ко, да сврставамо људе по категоријама, покушавамо да применимо истински исцелитељски поступак. То значи да лично стојимо испред свакога ко се исповеда.            

Из онога што је досада речено постаје јасно да се пали човек налази у власти и моћи разума, како у односу на Бога, тако и у односу на ближње. „Владавина разума", која је основа целокупне западне цивилизације, уједно је и темељ спољашњих и унутрашњих недостатака. Ми, који живимо унутар Православне цркве, покушавамо да васпоставимо ствари. Наш задатак је двојак. Ми, с једне стране, настојимо да ограничимо власт разума, а са друте да разоткријемо свој ум. Из чињенице да се ум палог човека налази у дубоком мраку и да је разум једини извор егзистенције јасно је да би, ради постизања стања пре пада и живљења у складу са природом, било неопходно да се преокрену термини, друтачије речено, и ум и разум морају бити постављени \ на своја природна места, ο чему смо раније писали. Другим речима, разум мора бити ограничен, док се ум мора развити, реч се мора родити од просветљеног ума, како би након тога разум [интелект] речима и премисама изразио познање ума.

Послушност вољи Божијој има важну улогу у ограничавању ра зума. Не смемо показивати поверење у своје сопствено сазнање и мишљење, који проистичу из разума. Авва Доротеј каже: „У свим стварима које ми се дешавају никада не желим да трчим унаоколо у потрази за људском мудрошћу и, било шта да је то, увек радим са незнатном снагом, препуштајући истовремено целину Богу" („Добротољубље трезвеноумних и отаца-подвижника", Солун 1981, том 12, стр. 646). Не смемо имати поверења у сопственумудрост и расуђивање. И заиста, овај светитељ је написао читаво једно поглавље под називом „Да се не треба ослањати на сопствено расуђивање" (исто,стр.ЗбО). Када ђаво у некоме открије самовољу и самооправдавање, „тиме га и погубљује" (исто, стр. 362). Паралелно се захтева да без сопственог расуђивања будемо послушни вољи Божијој израженој у Светом Писму и делима Светих Отаца Цркве. Наш разум ће се сигурно побунити и приговарати, али нужно је да се потчинимо вољи Божијој. Будући да је немогуће да знамо каква је воља Божија за појединости свакодневног живота, захтева се послушност духовном оцу, који нас руководи на духовном путу. Према авви Доротеју, „нико није несрећнији нити се лакше може савладати од човека који нема никога да га руководи на путу ка Богу" (исто, стр. 360-362). Непослушност, дакле, значи смрт, док је послушност живот. Карактеристично је оно што ο послушности пише св. Јован Лествичник: „Послушност је потпуно одрицање од своје душе које се испољава у телесним дејствима. Или обратно: послушност је умртвљење удова при живом разуму. Послушност је вршење дужности без испитивања. То је добровољна смрт, живот без радозналости, без бриге у опасности, неприпремљена одбрана пред Богом, одсуство страха од смрти, безопасна пловидба, ходање у сну. Послушност је гроб воље, а ускрснуће смерности. Послушник, као да је мртав, не одговара нити размишља, било да се ради ο добрим стварима или ο нечему што изгледа зло, јер ће за све одговарати онај који је побожно умртвио његову душу. Послушност је одустајање од расуђивања при богатству расуђивања... Послушност је неверовање себи у свакоме добру, до краја живота" („Лествица", 4. поука, стр. 32).

Послушност је умртвљавање сопствене воље, сопственог поимања, али не зато да би страсти биле умртвљене, него зато да би се преобразиле. Послушност, која се примењује на начин какав прописује Црква, не уништава разум него га исцељује и поставља на његову природни положај. Послушност, дакле, значи живот. Вековно искуство Цркве показало је да свако, ко може да буде послушан, може и да се исцели од унутрашњих психичких болести, може да преобрази читав свој унутрашњи свет. Послушност је начин за човеково напредовање.

Истовремено са ограничавањем разума, настојимо и да, кроз покајање и подвижнички живот Цркве, очистимо ум, како би се просве тлио нествореном енергијом Божијом. То се постиже трезвеноумљем, молитвом, превасходно умно-срдачном молитвом, као и читавим делатним и созерцатељним животом. Свим начинима, које прописује православно Предање, ум се облагодаћује, оживотворава и узноси ка свом истинском месту, а затим облагодаћује и разум. На тај начин, разум постаје слута „облагодаћеног" ума и човек се враћа у своје природно стање.

Уколико разум није потчињен облагодаћеном уму, болестан је и изазива безбројне недостатке у нашем животу, док је, када се потчини уму, здрав и природан. Подвижнички, исцелитељски поступак Цркве управљен је према том циљу.