Исцелење срца

Krst mali     (Стр. књиге 127 -145) Човеков најузвишенији циљ је задобијање богопознања, јер се у томе садржи његово спасење. Када кажемо богопознање ми, наравно, не мислимо на интелектуално знање него на „заједницу бића", другачије речено, богопознање је заједница човека са Богом. Када се успостави ова заједница, тада постоји и спасење. Ова заједница се, међутим, остварује у дубини срца. Овде се Бог сусреће са човеком, овде му предаје Своје знање, овде човек осећа Његово постојање. Да би се задобила ова заједница и боговиђење, од човека се захтева да очисти своје срце. То потврђује и Господ: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5,8). Срцу које је оболело и умртвљено потребно је исцелење како би човека довело до богопознања. Очишћено срце је орган познања, орган православне гносеологије.

У следећем одељку говорићемо ο начину очишћења срца.

Као први лек за исделење срца треба да наведемо покајање [με¬τάνοια, преумљење]. Срце треба да се покаје и доспе у своје природно стање. Уколикога живот у греху води у противприродно стање, онда ће га живот у покајању довести у његово право стање, оно ће га оживотворити. Свети Јован Лествичник даје прецизно одређење покајања: „Покајање је обнова крштења. Покајање је завет са Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је извор смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је самосудна мисао и брига ο себи без бриге ο спољним стварима... Покајање је помирење са Господом... Покајање је очишћење савести" („Лествица",5. поука,стр. 58). Исти светитељ на другом месту каже да сви „који су се после умивања, да тако кажем, поново испрљали, заиста треба да очисте своје руке јаким пламеном срца и уљем жалости по Богу. Жалост по Богу и пламен срца исцељују човека од болести" (7. поука, стр. 79).

Уколико је дубље покајање, утолико нараста човекова скрушеност. Скрушено је оно срце које живи у покајању. Пророк и цар Давид каже: Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и унижено [тј. смирено] Бог неће одбацити (Пс. 50,19). Бог обитава у скрушеном срцу. „Сви, а нарочито они који долазе да приме од Цара опроштај дуга, треба да имају у себи неисказано велику скрушеност" („Лествица", 28. поука, стр. 195). Према св. Никити Ститату, истина се не може окарактерисати „лицима, облицима или речима, нити Бог обитава у тим стварима, него, напротив, и истина и Бог обитавају у скрушеним срцима, у духовима смиреним и душама просветљеним богопознањем" („Природна поглавља", гл. 32, „Добротољубље", 3. том, стр. 305).

Говорећи ο скрушености срца, морамо описати начин на који срце постаје скрушено и шта је скрушеност срца. Свети Марко Подвижник започиње говорећи да без скрушености срца човек не може да се избави од зла, а затим је прецизно одређује: „Срце се скрушава овима трима уздржањима: од хране, од спавања и од телесног покоја" („Добротољубље", 1. том, стр. 403. у срп. изд.).Телесни покој узрокује сладострашће, а оно прихвата нечисте помисли. До скрушености доводи и „мудро усамљеништво и потпуно безмолвије [тиховање]" (св. Григорије Синаит, „Добротољубље", 4. том, стр. 49). Свети Марко Подвижник, вративши се на ову тему, наглашава да „бдење, молитва и трпљење невоља образују нешкодљиву и корисну скрушеност" („Добротољубље", 1. том, стр. 377. у срп. изд.). Телесни напор и лишавања изазивају бол у срцу, користан и спасоносан за човека. Наглашавајући чињеницу да све морамо учинити како бисмо умирили надменост срца, Филотеј Синајски истиче и начине помоћу којих ћемо извршити ово дело. Скрушено и смирено срце ћемо задобити уколико се сећамо претходног живота, односно Адамовог живота пре пада, као и свих грехова које смо починили још од времена свог детињства изузимајући, наравно, телесне грехе, „јер је сећање на њих штетно". „Сећање на грехе изазива сузе и покреће нас да од свег срца будемо благодарни Богу, као што и сећање на смрт подстиче жалост по Богу. Душа се смирује и сећањем на страдања нашег Господа, као и на многа Божија доброчинства према нама" („Добротољубље", 2. том, стр. 277). Телесног човека, односно човека удаљеног од Бога, одликују неосетљивост и окамењеност срца, док се човек Божији, који прима Духа Светога, одликује истанчаним срцем. Срце постаје осетљивије и мекше када се очисти од страсти и скруши.

Свети Оци описују и погубну скрушеност (срца). „Постоји", према св. Марку Подвижнику, „мирна и корисна скрушеност срца која га доводи до умилења, а постоји и друга - ненормална и погубна, која га рањава" („Добротољубље",1. том, стр. 377, у срп.изд.). Корисна скрушеност се дешава у духу умилења и атмосфери молитве. Друтачије речено, скрушено срце се непрестано моли Богу, не очајава, него се нада у преобилну љубав и човекољубље Божије. Такво срце се, дакле, одликује надом. Свети Симеон Нови Богослов је, као искусни духовни исцелитељ, свестан да дуга и непримерена жалост „помрачује и помућује разум", да од душе удаљује чисту молитву и умилење и изазива бол у срцу, као и да је њен исход безосећајност и бескрајна отврдлост (срца). „Тако нас демон доводи до очајања" („Добротољубље", 3. том, стр. 244). Скрушеност, која није обухваћена умилењем и молитвом, још више помрачује човека и ствара погодну климу да ђаво убризга очајање и безнађе. Истинску скрушеност, каква није погубна за срце, одликују молитва, умилење и уздање у Бога.

Скрушеност срца долази са молитвом и доводи до мноштва позитивних резултата. Један анонимни исихаста указује на предности овог спасоносног метода:
1. Молитвом скруши своје срце, иноче, како би у твом срцу потпуно била уништена сила сатанска.
2. Као што се човек плаши да узме усијано и врело гвожђе, тако се и ђаво плаши скрушеног срца. Скрушеност срца у потпуности поништава његово лукавство.
3.   Чим се у спокојном и нескрушеном срцу појави ђаволска маштарија, оно је прихвата и у њега се дубоко утискује идеја те маштарије, док у скрушеном срцу нема места никаквим маштаријама.
4.   Када постоји скрушеност срца, она истог часа одгони свако сатанско лукавство и спаљује свако ђаволско деловање.
5. Скруши своје срце молитвом, како би грех могао бити истргнут из твог срца.
6.  Да ли је ђаво видео срце рањено скрушеном молитвом? Он се одмах сети удараца које је Христос претрпео од људи, због чега се преплаши и обесхрабри.
7.  Љубљени, уништи ђавола скрушеношћу свога срца, како би тријумфујући ушао у радост Господа свога.
8.    Скруши своје срце молитвом да би сатана, који те прелешћује, био разбијен на безбројне делиће (Анонимни исихаста: „Трезвеноумно созерцање", стр. 171-174, Солун 1977, на грчком).
Да бисмо на неки начин протумачили скрушеност срца, требало би да говоримо и ο болу срца. Морамо, међутим, на самом почетку рећи да, говорећи ο болу срца, превасходно мислимо на духовно срце. Духовно срце пати, обузето је болом. Када оно узраста благодаћу Божијом, нема никаквих трагичних последица за телесно срце. Другачије речено, када духовно срце бива скрушено и понижено, када пати због радосне жалости живота у покајању, телесно срце наставља свој природни ток, без икаквих рђавих последица. У већини случајева кардиолог не може да открије болест, из једноставног разлога што телесно срце човека са болом у срцу није болесно.

„Колико год ми велике подвиге чинили у животу свом, ако немамо и болећиво срце, сви су ти подвизи лажни и бљутави" („Лествица", 7. поука, стр. 79). Да би постојао бол у срцу, суштински значајан за духовни живот, човек не сме удовољавати телесној глади. „Као што се овца не спарује са вуком ради порода, тако се ни ситост не спаја са болом срца да би се породила врлина", каже св. Марко Подвижник („Добротољубље", 1. том, стр. 404. у срп.издању). Болом усрцу обухваћене су све врлине. Хришћански живот изван овог бола је привидан.

Бол срца има суштински значај за спасење. „Морамо бити свесни да су поуздан знак подвижништва и услов напретка бол и патња, односно осећање наше срамне грешности, када са тутом и јецајима паднемо пред ноге Исусове, као грешница у кући Симона губавога у Витанији. Она Га је чула да каже: Опраштају ти се Греси твоји".Ко не осећа бол не доноси плода јер је, по речима св. Исака Сиријског, „молитва без бола недоношче пред Богом". Патња срца и телесна страдања показују дарове Светог Духа, присаједињене сваком верујућем кроз свето крштење, погребене у страсти нашим немаром за испуњавање заповести, али неизрецивом милошћу Божијом поново оживљене када се покајемо.

„Не престајте да чините трудољубиве напоре због патњи које их прате, иначе ћете бити осуђени због бесплодности и зачути речи: узмите од њега талант(Мт. 25,28). Свака борба ће, било да је телесна или духовна, уколико није здружена са патњом и уколико не захтева највећи напор, остати бесплодна. Царство небеско с напором се осваја и подвижници ϊα задобијају(Мт. 11,12). Многи људи су делали и још увек делају без бола, али су управо због ове неосетљивости далеко од чистоте и остају непричасни Светом Духу, будући да се одричу неопходне патње подвизавања".

„Они што делају безбрижно и немарно могу се, по свом сопственом мишљењу, исцрпети у великом труду и опет ће, ако нема бола, њихова жетва бити бесплодна. Према речима пророка, све док не измучимо своја бедра и док не изнемогнемо од поста, док у срцима не будемо осећали бол и док не искоренимо све своје срамне и злосмрадне грехове, своја нечиста осећања и помисли, све док не искусимо муке какве осећа породиља, није нам могуће да на тлу свог срца породимо дух спасења, јер је писано да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије (Дела ап. 14,22) („Невидљива борба", стр. 83-84, на грчком).

Тај бол у духовном срцу, који се осећа и у телесном а да му при том не шкоди, уколико је сагласан са оним што истиче православно предање, има суштински значај за наше спасење, јер помаже да се ту усредсреде све силе наше душе. Ум се тада лакше привезује за срце и лакше се враћа у њега. Тај бол, који на неки начин изазива рану, често је повезан и са плачем. Човек гласно јеца и гуши се у сузама. То се назива плачем. Из светоотачких дела нам је добро познато да ту рану, која доприноси нашем спасењу, осећамо снажније него телесну. Човек који живи у скрушености срца пати и страда много више него онај, којем је повређено тело. Тај бол, међутим, како ћемо видети из онога што следи, причињава и неизрециву насладу.

Карактеристичне су речи св. Теофана Затворника ο тој рани која изазива метафизички бол: „Побрините се да ваш ум не буде усредсређен у глави, него у срцу и придржавајте се тога у свако доба, а не само када стојите на молитви. Потрудите се да у срцу изазовете једну врсту тегобе. Уз стални напор то ћете убрзо и постићи. У томе нема ништа необично: појава овог бола не значи озледу, иако је то у суштини бол. Та озледа није физичка рана или бол који би обесхрабрио и био опасан по живот. То је бол који потиче од опојне љубави, какав кроз божански загрљај осећа покајана душа, као (бол) блудног сина. То је очишћујућа патња и незасито наслађивање, неизрецивс тајанствено созерцање, нераскидива веза са Богом, чежња да се напусти овај живот и беседа љубави са Богом. Овај бол ће вам помоћи да саберете све силе своје душе у овом љубљеном труду а Бог ће вам, видевши ваше напоре, подарити оно што тражите. У вашем срцу ће се појавити извесне промене и божанска стања" („Невидљива борба" стр. 87-88).

Свети Јован Лествичник сведочи ο чињеници - а то је вероватно његов властити опит - да је у неким људима овај метафизички бол био толико снажан да се крв из рањених срца дословно изливала на уста: „Видео сам код неких људи крајњу границу плача, јер су на уста избацивали крв из болног и рањеног срца. Видећи то, подсетих се на онога који рече: Покошен бих као трава, и исахну срце моје (Пс. 101,5)" (Поука 7, стр. 79).

Изливање суза је још једна последица ове патње. Господ је блаженима назвао оне који плачу: Блажени који плачујер ће се утешити (Мт. 5,4). Плач по Богу и сузе које отуда происходе су заповест Христова. Сузе су, дакле, начин живота. Као што су покајање и плач начин живота, то су и сузе које излива покајано и скрушено срце. Говорећи ο сузама, морамо нагласити да постоје унутрашње сузе срца и спољашње, телесне сузе. Срце често јеца и бива окупано реком суза. Подвижник духовног живота, живећи у духу православног предања, често „затиче" своје срце док плаче. Често се те сузе срца показују и споља, а понекад су скривене. Осврнимо се, међутим, на вредност суза.

Светитељи подстичу хришћане на плач, јер је у том случају срце очишћено и задобија духовну осетљивост, превазилазећи тиме своју неосетљивост и отврдлост. Свети Исак Сиријски саветује: „Покваси образе плачем очију" („Подвижничка слова").Посебно нас опомиње да призовемо Марију и Марту да би нас научиле „жалосним јецајима" (исто). Свети Нил Подвижник каже да се најпре молимо за дар суза и додаје да ће (Бог) „услишити све, што будемо тражили са сузама" („Добротољубље", 1. том, стр. 177, грчко изд.).„За све што захтевамо треба да користимо сузе" (исто).

Вредност суза је велика. Карактеристичне су речи Светих Отаца, који су опитно доживели ову чињеницу. Сузе представљају крштење. „Извор суза после крштења већи је и од крштења, ма колико, можда, ове речи изгледале и дрске" („Лествица", 7. поука, стр. 72). Сузе су знамење препорођеног човека. Према авви Пимену, „сузе су пут који су нам предали Писмо и наши Свети Оци говорећи: Плачите, јер уистину нема другог пута осим овог" („Старечник", стр. 96). Немогуће је да без суза упознамо саме себе. Другачије речено, уколико постанемо свесни своје грешности, што је знак божанске благодати у нама, задобили смо дар самопознања и самоосуђивања, а самим тим ћемо почети и да плачемо. Због тога нико не би требало „да напушта сопственог мртваца и да иде да плаче за другим" (св. Никодим Светогорац: „Књига ο Варсануфију и Јовану", Солун 1974, стр. 185, на грчком). Сузе у човеку знак су да се „Христос дотакао његових очију и да је духовно прогледао" (св. Марко Подвижник, „Добротољубље", 1. том, стр. 377. у срп. изд.). Сузе отварају душевне очи. То је такође неопходно, јер ће, како каже авва Арсеније, човек понекад плакати у свакој прилици. „Онај, ко буде својевољно плакао овде на земљи, неће плакати у будућем животу. Напротив, ко не буде овде плакао, тамо ће заувек плакати" („Старечник", стр. 11).

Свети Симеон Нови Богослов, кога бисмо, заједно са друтима, могли окарактерисати као богослова суза, каже да су сузе знак живота. Као што новорођенчад плачу изашавши из мајчине утробе и то представља знак живота, тако се дешава и са духовним рођењем. Сузе су део човековог препорођења. Ако новорођенче не плаче, сматра се да није ни живо. Људска природа, дакле, према св. Симеону Новом Богослову, од свог рођења поседује сузе и плач као своје следбенике (SС113, 184). Он то каже стога што су у његово време многи веровали да немају сви људи исту природу и да не могу сви плакати. Није, међутим, тако. Светитељ додаје да су сузе потребне души онолико колико је телу потребно јело и пиће. „Онај, ко не плаче свакога дана или свакога сата уништиће своју душу и учинити да умре од глади" (исто, стр. 184). „Када човек задобије склоност према добру, ревности, трпељивости, смиреноумљу и љубави према Богу, тада ће и душа, која сада личи на стену, постати извор суза" (исто, стр. 180). Светитељ је сачувао један податак, који се иначе може наћи и у Светом Писму, а то је да су неки људи, крштени као одрасли, обузети умилењем због силаска Светог Духа проливали сузе, „али то нису биле сузе патње, него дејство Светог Духа и дар слађи од меда, и оне су лагано и тихо текле из очију" (исто, стр 182).

Све ово показује, с једне стране, да су сузе нужне за наш духовни живот, а са друге да су оне начин живота и да хране душе. Исто тако, сузе имају више видова. На то бих желео да обратим пажњу у ономе што следи.

Никита Ститат, ученик св. Симеона Новог Богослова, учи да су једно сузе које долазе услед покајања, а нешто друго оне сузе које се јављају због божанског умилења. Прве личе на реку која преплавља и руши све тврђаве греха, док су друге у односу на душу исто што и киша кад пада на поља или снег на траву: „Оне хране класје знања и чине да буде обилно и плодно" („Добротољубље", 3. том, стр. 289). Он наглашава да од укуса суза срце понекад осећа горчину и бол, а понекад радост и усхићење. Сузе покајања изазивају горчину и бол, а сузе чистог срца, ослобођеног страсти, јесу сузе задовољства и неизрециве сладости (исто, стр. 289). Слично је и у погледу суза које потичу од страха Божијег И суза (које потичу) од љубави Божије (Калист и Игњатије Ксантопули, „Добротољубље", 4. том, стр. 255).

Сузе изазивају бројне последице. Оне човеково срце очишћују од греховне нечистоте, а затим просветљују срце. Свети Оци уче да ђаво, када уђе у човеково срце, убацује различите слике и да се затим повлачи, остављајући у срцу идола греха. Сузе, међутим, уклањају тог идола: место срца је опрано, а облак, који је заклањао човеково срце, ишчезава. Сузе дакле, очишћују од грехова. Авва Пимен поучава: „Онај, ко жели да се опере од својих преступа, опраће се сузама" („Старечник", стр. 96). Овај исти светитељ на другом месту опомиње: „Са највећом жалошћу зајецајмо пред добротом Божијом, док се не смилује на нас" (исто, стр. 96). Где постоји плач, „нема ни трага од оговарања или осуђивања" („Лествица", 10. поука, стр. 89). Уистину, нашим искуством у цркви је потврђено да „као што вода може избрисати слова, тако и сузе могу избрисати грехе" („Лествица", 26. поука, стр. 178). „На наше сузе силази Свети Дух и почива у нашем срцу, очишћује нас и пере од греховне нечистоте" (авва Исак Сиријски, „Подвижничка слова").

Осим што очишћују, сузе и просветљују душу. Благодат Божија, која долази са покајањем, просветљује и озарује човеково срце. „Дубина плача", односно велика жалост, тражи утеху. Сузама задобијамо очишћење срца. Листо срце прима озарење. Α озарење је неисказано дејство Божије, које се сазнаје несазнајно и види невидљиво". Са озарењем долази и утеха, сагласно Христовом блаженству. Та утеха је освежење болне душе. „Подршка је обновљење душе која је утонула у тугу, које на чудесан начин претвара сузе бола у сузе радости" („Лествица", 7. поука, сгр. 78). Никита Ститат учи да нико не може достићи потенцијално подобије Божије уколико претходно врелим сузама не уклони нечистоту која постоји у нама и не испуни заповести Христове. На тај начин „одбацујемо своју наказност" („Добротољубље", 3. том, „Гностичка поглавља", стр. 334) и постајемо способни да се наслађујемо славом Божијом.

Свети Оци указују и на сузе прелести. Могуће је да неке сузе подстакну и демони. Човек је прелешћен када плаче а затим се тиме хвали. Из тог разлога Свети Оци саветују: „Не узноси се зато што си током молитве пролио сузе" (св. Марко Подвижник, „Добротољубље",1. том, стр. 377. у срп. изд.).Нико не треба да се узноси и да мисли како је бољи од осталих. Циљ наших суза је да очисте прљавштину страсти. Када заборавимо сврху суза и погордимо се, можемо бити обезглављени: „Многи људи, проливајући сузе због својих грехова, забораве чему сузе служе и залутају у свом безумљу" (св.Нил Подвижник, „Добротољубље",
1. том  стр. 177).

Постоји више видова плача. Постоје сентименталне и егоистичне^1 сузе, постоје сузе сатанине и сузе Божије, итд. Ми, међутим, треба да се боримо да преобразимо те сентименталне сузе. Оци Цркве подстичу нас на плач чак и онда, када се у тим сузама налазе елементи егоизма. Самоосуђивањем и окретањем себи и сопственим гресима, прекидањем разговора са другима и беседовањем са Богом као и по\ сматрањем своје сопствене недоличности, ми ћемо се преобразити и наћи спасење.

Верујем да ужасавајуће стање у којем се налазе многи људи дугују управо чињеници да смо се отуђили од плача: ми не плачемо. Када смо обремењени различитим тешкоћама, када су нам нерви пренапрегнути а целокупна наша унутрашња атмосфера у жалосном стању, потребно је да, уз помисао ο самоосуђивању, покушамо да плачемо. Уколико учинимо такав покушај, Бог ће нам послати Своју благодат, сузе ће постати наш начин живота и очистићемо своје срце од страсти.

Покајање, жалост, скрушеност и сузе су тесно повезани са огњем (који се појављује у срцу. Покајање је потпомогнуто огњем који Свети Дух распламсава у човековом срцу. Господ је, говорећи ο ватри која се распламсава у срцу, рекао: Дођох да бацим огањ на земљу и како бих волео да се већ запалио! (Лк. 12,49). Када се Христос приближи срцу, срце се разгорева због постојања страсти и то ћемо анализирати у ономе што следи. То је пламен који су ученици осећали на путу за Емауе Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма? (Лк. 25,32).

Када тај огањ спали страсти душе, он се појављује као светлост. Након што је то опитно доживео, апостол Павле пише: Господ ће осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца(ι.Κορ. 4,5).

Апостол Петар описује исто искуство када пише: ДоклеДан не осване и Даница се нероди у срцима вашим (2. Петр. 1,19). Благодат Божију срце најпре доживљава као ватру, као огањ који сажиже грехове и страсти а затим, када су страсти сажежене, доживљава ту благодат као светлост која озарује васцелог нашег унутрашњег човека.

То учење, према којем се благодат Божија најпре доживљава као огањ, а затим као светлост, анализирао је св. Јован Синајски, писац Лествице. Светитељ каже да наднебесни огањ, када уђе у срце, неке спаљује јер нису очишћени, а „друге опет просвећује сразмерно постигнутом савршенству". „Исти огањ назива се и огњем који спаљује (5.Мојс. 4,24) и светлошћу која обасјава (Јн. 1,9). Стога неки излазе са молитве као да излазе из ужарене пећи, осећајући олакшање од неке прљавштине и вештаства, а други као обасјани и одевени у двоструку одећу смирења и радости" („Лествица", 28. поука, стр. 198). Ватру, коју прима човеково срце, често прима и само тело. Тада човек мисли да је у паклу и да гори пакленим огњем. Врло добро знамо да ће исцелење утолико бити дубље, уколико је дубље покајање. Што се снажније доживи ова ватра покајања, утолико се постављају снажније претпоставке за виђење нестворене светлости.

Бог је, према апостолу Павлу, огањ који спаљује. Εοϊ нашје о1ањ који спаљује (Јев. 12,29). „То је труд у нама док не уђе у светилиште наше (тј. у наше срце) огањ Божији", каже св. Јован Лествичник, „јер је БОГ наш огањ који спаљује (5. Мојс, 4,29 и Јев. 12,29) сваку распаљеност и похоту, сваку лошу навику и окорелост, без обзира да ли се ради ο нечем унутрашњем или спољашњем, видљивом или невидљивом" (26. поука, стр 152).

Покајање је дело и тренутак благодати, али и ми морамо помоћи да дође до истинског покајања, односно да огањ Божији уђе у наше срце. Осим тога, целокупан подвижнички живот је садејство [синергија] божанске и људске воље. Свети Оци уче да се од страсти очишћујемо или „добровољним страдањима или невољним недаћама". Добровољна страдања су жалост по Богу односно покајање, осећање ватре покајања. Невољне недаће су различита искушења са којима се срећемо у животу. „Када најпре постоје добровољна (страдања), невољна неће уследити за њима" (Никита Ститат, „Добротољубље", 3. том, стр. 300). Стога морамо настојати да у себи изазовемо покајање, огањ Божији, и да се на тај начин ослободимо невољних недаћа. У својим срдима увек морамо чувати тај пламен покајања и топлину која из њега происходи. Демон се плаши монаха који живи у жалости и не усуђује се да му приступи. Зато је „веран и паметан онај монах који је сачувао своју ватреност, и који сваког дана, до краја свог живота, није пропуштао да дода пламен на пламен, жар на жар, ревност на ревност и чежњи за Богом богочежњивост" („Лествица", 1. поука, стр. 23).

Чиста молитва се рађа у срцу онога који поседује тај огањ. Стога у својој молитви, с једне стране захтевамо да дође тај огањ и спали наше грехе, а са друге да нам подари чисту молитву. „Огањ љубави васкрсава молитву, а кад ова васкрсне и узноси се на небо, долази до силаска Огња (Светог Духа) у одају душе" („Лествица",28. поука,стр. 197). Стога је јасна заповест: „Не прекидај молитву све док не видиш да су те огањ и вода (тј. сузе) по промислу Божијем напустили" (28. поука, стр. 197).

Овај благословени огањ, који се у нашим срцима распламсава са доласком благодати и повезан је са покајањем и сузама, узрокује наше духовно препорођење. Помоћу тог огња преображава се целокупно унутрашње стање, као и спољашња обележја нашег тела. Свети Теофан Затворник пише: „Од тренутка када твоје срце почне да се загрева божанском топлином, тада, у суштини, започиње његов унутрашњи преображај, његово препорођење. Тај пламичак ће сагорети сваку страст која је у теби, другим речима, почеће да те одухотворава. Све док се не покаже тај благословени огањ који просветљује и освећује, неће ни доћи до одухотворења, ма колико се трудио да га достигнеш. Циљ је задобијање тог огња. Дужни смо, међутим, да знамо да се тај благословени огањ неће показати све док у нама постоје душевне страсти, чак и ако не дејствују у човеку. Страсти су влага у огреву нашег бића, а влажан огрев не може се распламсати. Ту се не може учинити ништа друго осим да се споља унесу сува дрва и запале, допуштајући да њихови пламенови исуше влагу у огреву, све док овај не буде довољно сув да се и сам разгори. Тако ће пламен сувих дрва растерати влагу и раширити се, све док сав огрев не буде захваћен огњем".

„Све силе душе и сва кретања нашег тела су огрев нашег бића. Уколико, међутим, човек не обраћа пажњу на себе и не труди се колико је потребно, читаво његово унутрашње биће натопљено је влагом, односно страстима. Све док страсти не буду протеране, упорно ће се одупирати духовном огњу. Страсти продиру и у душу и у тело, обузимајући чак и човеков дух, његову савест и слободу и загосподаривши на тај начин целокупним човеком. Како су оне у савезу са демонима, кроз страсти и демони господаре човеком, иако се он самозаварава да је свој сопствени господар. Уз помоћ благодати Божије, човекова душа се најпре ослобађа ових окова. Наша душа, испуњена страхом Божијим и под дејством благодати, прекида сваку везу са страстима и демонима и, кајући се због прошлости, чврсто одлучује да ће убудуће у свему удовољавати једино Богу, да ће живети само за Њега и корачати по Његовим заповестима" („Невидљива борба", стр. 97-98 у грч. издању).

Свети Теофан пише ο том благословеном огњу: „Према авви Варсануфију, када примиш онај огањ, ο коме је Господ рекао да је дошао да га баци на земљу,он почиње да сажиже све твоје противприродне страсти. Када се услед дуготрајног трења запали ватра и разгоре дебла, она ће горети уз пуцкетање и дим све док се не распламсају колико треба. Када се пак разгоре, изгледаће да су сасвим обузета огњем, и ствараће сасвим угодну светлост и топлину, без дима и пуцкетања. Тако се дешава и са човеком.

Када се ватра разгори, почиње да спаљује страсти. Колико је ту дима и пуцкетања знају само они, који су то доживели! Када се, међутим, разгори колико треба, нестају и дим и пуцкетање, и унутра завлада светлост. То стање је стање чистоте. Пут до њега не само да је дуг, него је исто тако јасно да оне, који су ступили у заједницу са Богом, не чека починак него велики труд и напор. Тај труд је сладак и плодоносан и, како је Господ милосрдан и свемогућ, пут више неће изгледати горак, нити ће давати мало плодова, нити ће пак, као некад, бити сасвим бесплодан" (исто, стр. 78-79 у грч. изд.).

Уколико тај благословени огањ спаљује све више страсти, утолико се све више и доживљава као светлост која обасјава срце. Свети Исихије Презвитер каже да се очи човека који гледа сунце морају испунити светлошћу и да се то исто дешава и са срцем. „Не може а да се не просветли срце ономе, ко је непрестано загледан у њега" („Добротољубље", 1. том, стр. 157). „Срце које не прихвата демонске слике, представе и замишљања природно ће у себи породити помисли озарене светлошћу". Из утља се рађа огањ, а утолико ће више Бог, који од светог крштења обитава у нашим срцима, распламсати наш дух созерцањем ако открије да је ваздух нашег духа чист од демонских ветрова и заштићен чувањем ума" (исто,стр. 165). „Срце ослобођено уобразиља рађа божанске и тајанствене мисли које искрсавају у њему". Срце постаје оруђе Светог Духа и задобија духовно познање. Све мисли и делања човека чије је срце ослобођено од страсти су богословски. Васцели човек постаје богословље. Богословље извире из речи, тиховања, делања и мировања. Унутар чистог срца, које је „небо срца" и „место Божије" (Филотеј Синајски, „Добротољубље", 1. том, стр. 275), блиста Сунце Правде.        

Претходно смо говорили ο огњу који улази у срце, у „светилиште Божије".Постојање тог огња изазива топлину у срцу и телу. Свети Дијадох Фотички врло изражајно говори ο топлини која се ствара у срцу. „Када душа позна саму себе", каже он, „из ње извире топлина богољубља. Та топлина се врло лако исцрпи. Међутим, топлина која происходи од Духа Светога је мирна и постојана. Она се не расипа изван срца, него кроз њега (срце) чини да читав човек осећа бесконачну љубав и радост. Прва топлина је природна, а друга духовна" („Добротољубље", 1 том, стр. 278). Топлина која избија као извор усредсређује човеков ум и тако настаје чиста молитва. Подвижник који води ову духовну борбу треба да зна да ова духовна топлина не долази ни са лева, ни са десна, а нити одозго, него да „избија у срцу као извор живе воде од живототворног Духа". Он постоји у срцу. „Нека се једино ова жеља нађе и створи у твом срцу, чувајући увек твој ум од уобразиља [чулних представа и слика створених у машти], мисли и помисли" (Григорије Синаит, „Добротољубље",4. том, стр. 86-87). Појава ове топлине је од велике важности, јер ће се тако сабрати све душевне силе што ће, опет, изазвати непомућену молитву. Свети Теофан Затворник поучава: „Ова топлина је дело благодати Божије, не неке посебне, него оне која је заједничка за све. Она се појављује када човек достигне извесни степен очишћења у свом личном моралу. Када се у срцу појави тај пламичак или постојана топлина, тада ће се прекратити навирање уобразиља и помисли. Са душом се дешава исто што и са крвоточивом женом: Одмах стаде течење крви њене(Лк. 8,44). У том стању и молитва постаје готово непрестана, чему Исусова молитва служи као посредник. То је највиши степен до којег се може узнети молитва када је човек твори сам од себе. Мислим да ти је ово сасвим јасно.

Док се човек налази у овом стању, може му се дати и други вид молитве, и човек је задобија благодаћу, уместо да је сам од себе твори. На човека се спушта дух молитве и повлачи га у дубину срца, као да га је неко силом узео за руку и извео из једне просторије у друту. Душа овде бива заробљена божанском и надмоћнијом силом, и она добровољно остаје унутар ње, све док је преплављена том молитвеном силом што се надвила над њом. Позната су ми два степена овог Божијег дејства. На првом, душа све зна, свесна је себе и свега око себе, присебна је, може да говори и да влада собом, па чак може и да, уколико пожели, прекине то стање. То би такође требало да ти буде јасно.

Свети Оци, међутим, а посебно авва Исак Сиријски, помињу и други степен молитве, који се човеку даје или се пак спушта на њега.

Свети Исак сматра да је та молитва, коју називамо екстазом или иступљењем, узвишенија од оне раније описане" („Невидљива борба", стр. 48. у грч. изд.).

Као што смо видели из наведених речи св. Дијадоха, могуће је да се распламса и природна топлина. Другачије речено, постоје два вида топлине, природна и натприродна. Ο тој теми и последицама натприродне топлине поново пише св. Теофан Затворник: „Истинска топлина је дар Божији. Постоји такође и природна топлина, која је плод наших сопствених напора и пролазног расположења. Између ове две топлине постоји разлика као између неба и земље. Почетницима није увек јасно коју од ове две топлине осећају. Кажеш да ти досађују помисли, због чега ти је немогуће да се сабереш пред Богом? То значи да та топлина није од Бога, него да је природна.
                    
Први плод топлине Божије је смиреност и сабирање свих помисли у једну, као и њена непоколебива управљеност ка Богу. Сети се крвоточиве жене којој је одмах престала да истиче крв. Када примимо топлину, и ток помисли се на неки начин зауставља. Шта треба чинити? Задржи своју природну топлину, али немој јој придавати велику важност и сматрај је само као припрему за топлину Божију. Онда зајецај што Бог не дејствује у твом срцу и непрестано се са болом моли Богу: Буди милостив! Не окрећи Своје лице од мене! Нека ме обасја Твоје лице! Упоредо са тим, умножи телесна лишавања у погледу хране, сна и сл, и све предај у руке Божије" ("Невидљива борба", стр. 89-90).

Мора се, осим тога, нагласити да је и овде, као и у многим другим стварима, ђаво у стању да изазове топлину, не би ли нашу пажњу одвратио од Бога. Када распламсала топлина одвлачи пажњу од Бога а молитва престане да буде чиста и постане расејана, човек не сме да се{ погорди, јер је то знак да ова топлина потиче од ђавола. Мудар и добар! духовни борац неће почети да се диви самоме себи и неће допустити свом уму да се удаљи од осећања греха, од покајања, од незаситог сећања на Бога у најдубљем смиреноумљу.
                
Сва топлина, која се осети у срцу, преноси се и на тело. Сучељавајући се са Варлаамовом тврдњом да тело не учествује у молитви и да је потребно да се умртви страствени део душе, св. Григорије Палама каже да то није сагласно православном учењу. Не прима само душа залог будућих добара, тај залог прима и тело („Тријаде"1,3,33). Препорођење душе укључује и препород тела. Жалост се не зауставља у души, него прелази и у тело и телесна чула (исто).Тако се и благодат Божија, која је у души, преноси и на тело. Свети Григорије Палама ово доказује наводећи примере из Светог Писма, односно помиње Мојсеја, чије је лице заблистало, као и пример архиђакона Стефана, чије се лице преобразило у лице анђела (исто, 1, 3, 31). То се дешава и са топлином. Топлина душе се преноси и на тело. „Током непрестане молитве, када се запали духовна светиљка и ум путем духовног созерцања у високом пламену разгори љубав, на неки чудан начин се и тело узноси и загрева. Онима који га виде, чини се као да је изашло из ватре вештаствене пећи" („Тријаде", ι, з, 32). „Христов зној (в. Лк. 22,44) је такође знак да се услед усрдне молитве Богу у телу распламсава чувствена [чулна] топлина" (исто, 1, 3, 32).

Ова топлина има тако велики значај за духовни живот да св. Јован Лествичник каже: „Када душа, издајући саму себе, изгуби блажену и милу топлину, нека брижљиво испита, из каквог се је узрока лишила, па нека свом снагом и ревношћу настоји да га отклони" (1. поука, стр. 20).
            
Постојање~благодатиу срцу пројављује се и поигравањем срца. То је доказ чистоте срца. Свети Григорије Палама заузима исто становиште као и свети Василије Велики и свети Атанасије и каже да је по игравање срца знак благодати: срце поиграва у заносу љубави према^ добру („Тријаде",1, 3,2). На другом месту исти светитељ каже: „Када душа поиграва од љубави према Најжељенијем, придружује јој се и срце, указујући тим духовним поигравањем да је у заједници са благодаћу, као да је одоздо потиснута да би сусрела Господа када дођеу облацима као што је и обећано" („Тријаде".1, 3, 32). Срце се већ сада припрема да прими небеског Цара.

Тиме се срце очишћује и исцељује од постојећег греховног блата. I 'Страсти се преображавају и, уместо да служе ђаволу и грешним делима, оне служе Господу. Тако се човеково срце очишћује и припрема да види Господа. У наставку ћемо се осврнути на то очишћење и видети шта оно нуди човеку.

Господ је рекао: Блажени чисти срцем, јер ће Εοϊα видети (Мт. 5,8). Јаков, брат Господњи, подстиче: Поправите срца ваша, дводушни (Јак. 4,8), док апостол Петар заповеда: Од чиста срца љубите једни друге искрено (ΐ.Πβτρ. 1,22).

Чисто срце види Бога, па самим тим и блага која су у Њему (св. Максим Исповедник, „400 глава..." стр. 120). Он види Бога, Који је „највише испуњење свих добара" („Добротољубље", 2. том, стр. 85). Спољашње подвизавање, подвизавање тела је „образ" Старог Завета, док је очишћење срца образ Јеванђеља Новог Завета. Пост, уздржање, спавање на земљи, стајање, бдење и сви телесни подвизи добри су, јер спречавају страствени део тела да сагреши. То је поучавање нашег спољашњег човека и стражар над сагрешењима. То је истовремено и стражарење над сагрешењем у помислима. Међутим, чување и стражарење над умом, чије је изображење Нови Завет..., искорењује и одсеца сваку страст и свако зло из нашег срца и уноси радост, добру наду, умилење, жалост, сузе, самопознање и познање сопствених грехова, сећање на смрт, истинско смиреноумље, безграничну љубав према Богу и људима и снажну и искрену чежњу за божанским" (Исихије Презвитер, „Добротољубље", 1. том, стр. 158).

Не превиђајући спољашње телесне подвиге који су у сваком случају поучни, Свети Оци су већу пажњу поклањали унутрашњем очишћењу, очишћењу срца. Спољашњи подвизи припремају тло за развијање унутрашње борбе. Ако се човек зауставља на спољашњим подвизима и не прихвата унутрашње, он још увек живи у времену Старог Завета. „Напор да се очисти срце укључује развејавање облака зла из ваздуха срца, тако да можемо да видимо Сунце Правде, Христа, и да у уму, у извесној мери, заблистају логоси Његове величанствености" (Филотеј Синајски, „Добротољубље", 2. том, стр. 276).

Шта је, међутим чисто срце? Које је срце чисто? Свети Симеон Нови Богослов описује чисто срце. Каже да је чисто срце „оно, које не узнемирују страсти, које избегава свако приклањање злом или овоземаљском и у себи носи само једно, а то је сећање на Бога у необузданој љубави" (СС 51, стр. 89). Листо срце је оно које у иступљењу созерцава залоге будућих добара обећаних светима и она вечна блага, онолико колико је то могуће људској природи" (исто, стр. 90). И остали Оци говоре ο чистом срцу. Чисто је оно срце које нема подстицаје за природно кретање и на које је Бог, као на таблицу, урезао свој закон" (св. Максим Исповедник, „Добротољу6л,е", 2. том, стр. 85). Листо је оно срце које не допушта да у душу продре било каква нечиста помисао" (Исихије Презвитер, „Добротољубље", 1. Том стр. 171) У срцу јечист онај, кога срце непре прекорева због запостављања Божијих заповести, због немара, или због прихватања непријатељске помисли" (св. Теодор, „Добротољубље", 1. том, стр. 320). Листота срца постоји онда, када се човек бори да не осуди ни блудницу, ни грешника, ни безаконика, и на свакога од њих гледа чистим оком" (св. Макарије Египатски, „Беседе", 15, 8), „Иникада никога не презире, не осуђује и не мрзи, нити на било који начин дели људе" (исто).Свети Макарије утврђује које особине указују на чисто срце: „Ако човека посматраш једним оком, немој износити никакав суд у свом срцу него га сматрај за здравог: Ако неко има одузету руку, немој га сматрати одузетим. Оно што је искривљено гледај као да је право, парализованог посматрај као да је здрав" („Добротољубље", 4. том, стр. 133).

Како се задобија чистота срца, што у суштини значи исцелење ίзд страсти? Анализирајући учење према којем су помисли енергија 1 [дејство] душе а срце њена суштина, св. Григорије Палама каже да се енергија ума у помислима лако може очистити „мсшитвом од једне реченице" [тј. Исусовом молитвом]. Нека, међутим, у том случају нико не мисли да је у потпуности очишћен све док и остале силе душе не буду очишћене, док не буде очишћена и суштина ума, која се налази у срцу. Ако пак другачије мисли, онда се прелешћује. Када човек сагледа нечистоту свог срца, тада молитву мора применити и на све остале силе. Делањем ће очистити делатни део, познањем познајни део, а молитвом созерцатељни, и тако ће кроз њих достићи „савршену, истиниту и постојану чистоту". Због тога се захтева „делање,  непрестни плач, созерцање и молитва у созерцању („Добротољубље",4. том,стр. 133). Према св. Симеону Новом Богослову, очишћење срца се не може задобити извршавањем само једне заповести, него извршавањем свих заповести. Срце не може бити очишћено без дејства [енергије] Светог Духа. „Као што ковач користи своје оруђе, али и ватру, јер без ње не може ништа да учини, на исти начин и човек све може да учини и да употреби оруђе врлина, али оне остају неделотворне и бескорисне без огња Светог Духа без Којег не чисте прљавштину и исквареност његове душе" (SС 51, стр. 88-89).
                    
Авва Пимен посебно наглашава дејство речи Божије. „Као што капи воде мало по мало падају на камен, тако је и реч Божија блага, а срце отврдло. Међутим, када човек учестало слуша реч Божију, његово срце се отвара за страх Божији" („Старечник",стр. 101).

Свети Оци у великој мери наглашавају силу молитве, а посебно „молитве од једне реченице". Човек се очишћује молитвом, уз садејство [синергију] Светог Духа. Исихије Презвитер каже да је човеку „немогуће да очисти срце, да протера страсне помисли и духовне непријатеље без честог призивања Исуса Христа" („Добротољубље", 1. том, стр. 155). Призивање Имена Исусовог у срцу ствара радост и спокојство, а савршено очишћење извршава се силом Христовом: превасходни узрок очишћења срца је „Исус Христос, Син Божији и Бог, узрочник и створитељ свих добара" (исто, стр. 167). Многи Свети Оци наглашавају вредност молитве у циљу преображаја страсти и очишћење срца. I Свети Григорије каже да постоје два начина сједињења, „или, боље речено, два улаза, по један са сваке стране умно-срдачне молитве, за духа који делује у молитви". Постоје, дакле, два начина умно-срдачне молитве и сједињења ума и срца. „Један је непрестано призивање Имена Исусовог, и услед топлине која се тада јавља, појављује се енергија [дејство] срца, док страсти ишчезавају. Други начин је да дух привуче ум κ себи и привеже га за дубину срца, спутавајући његово уобичајено кружење" („Добротољубље",4. том, стр. 71). У сваком случају, када је срце очишћено, у њему се врши непрестана божанска Литургија и певају се химне Богу. Овде се може применити оно што је истицао апостол Павле: Говорећи међу собом у псалмима и химнама и песмама духовнии, певајући и појући Господуу срцу своме (Еф. 5, Бог најадије прихвата овакву молитву.

Када очисти своје срце, човек, наравно, не треба да се погорди: међу створеним бићима, нико није чистији од бестелесних, тј. анђела, па опет је Деница [Луцифер] постао ђаво и нечист, „јер се његово високоумље пред Богом сматра нечистим" (Филотеј Синајски, „Добротољубље", 2. том, стр. 277).

Очишћење срце изазива многе последице, а ми ћемо истаћи само неке од њих.

„Онај, ко се бори да очисти и сачува срце, има за учитеља Оног Истог Христа, Законодавца срца, и Он га тајанствено поучава Својој вољи" (Исихије Презвитер, „Добротољубље", 1. том, стр. 170).

Очишћено срце доживљава такозвано безмолвије [тиховање, ήσυχία] срца. (исто, стр. 156). Оно живи у миру Божијем. Мир Божији нека влада у срцима вашим (Кол. 3,15). Човек побеђује бојажљивост. „Ако човек задобије чисто срце, победиће бојажљивост" (св. Симеон Нови Богослов, „Доброгољубље",з. том, стр. 245). Он се више ничега не плаши, чак ни смрти, јер је страх од смрти последица нечистоте срца. „Ослобођен је од демонских помисли, речи и дела" (Исихије Презвитер, „Добротољубље", 1. том, стр. 159). „Поседује унутрашње тиховање срца и безмолвије ослобођено сваке помисли" (исто, стр. 143). Овакво срце у потпуности постаје „пријемчиво за Светог Духа и јасно одражава Бога" (авва Филимон, „Добротољубље" 2. том, стр. 249). Ослобађа се ускогрудости коју телесне бриге стварају саме по себи и узда се у Бога. „Ширина срца јесте нада у Бога, а његова тескоба телесна брига" (св. Марко Подвижник, „Добротољубље", 1. том, стр. 396. у српском издању).„Онај, ко је у свом срцу одгајио добро и бесмртно растиње, има радосно и блиставо лице. Његов језик узноси химне и молитве, и угодна је његова беседа" (Никита Ститат, „Добротољубље", 3. том, стр. 281). Чисто Срце, ослобођено уобразиља [чулних представа и слика створених у машти], више не греши. „Немогуће је да грех уђе у срце, а да претходно не закуца на његова врата у облику уобразиље коју је подстакао ђаво" (Исихије Презвитер, „Добротољубље" 1. том, стр. 148).

Чини се да је, са тачке гледишта резултата ο којима смо говорили, очишћење срца уједно и његово исцелење. Одбачена је болест, а то су страсти. Срце је здраво. Свети Оци, међутим, саветује да је пре, током и након очишћења, с наше стране неопходна пажња и стражарење. „Потребна је непрестана трезвеност и стражарење над срцем. Захтева се да будемо пажљиви према срцу јер је рањено и читаво тело вене, као што вене и биљка ако оштетимо њену срж" (исто, стр. 153). Исаија Отшелник нас подстиче да свакодневно испитујемо себе, да разумемо своје срце и да одстранимо све што је зло: „Сваки дан испитуј себе, брате, и пред лицем Божијим, истражуј срце своје, да би утврдио која се од страсти налази у њему. Затим је избаци из њега, да те не сустигне рђава пресуда! Пази, дакле, на срце своје, брате, и буди будан пред непријатељима твојим, јер су препредени у злу своме" („Добротољубље", 1. том, стр. 335. у срп.изд.). Ова пажња је потребна чак и у случају да је човек веома грешан, јер када напусти грех и окрене се Богу, „покајање ће га препородити и свецело обновити" (исто). „Посвуда се у Светом Писму, и Старог и Новог Завета, говори ο стражарењу над срцем", каже Дијадох Фотички и наводи следеће изреке: Онај ко непрестано обитава у свом срцу, одвојио се од свих житејских [световних, овосветских] красота, јер живи у Духу и не може знати за жеље тела" („Добротољубље", 1. том, стр. 270). Након што сепотрудимо да очувамо чистим свој ум и уклонимо нечисте помисли и представе [слике] како бисмо и своје срце очували чистим, од нас се захтева самоуздржање у погледу језика и утробе. Многоговорљивост и стомакоугађање су ствари које својим смрадом скрнаве ум, а затим скрнаве и срце, јер ум даје храну срцу. „Један од браће упитао је авву Титоса како да сачува ум, а старац му је одговорио: Како да сачувамо своје срце када су нам уста и стомаци стално отворени?" („Старечник", стр. 122).            

Верујем да је све ово јасно показало како је, да би се водио саве'стан хришћански живот и задобило спасење, неопходно да нађемо место срца. Један подвижник је имао обичај да на многа питања одговори истим речима: „Упитајте своје срце. Шта вам каже ваше срце?" Као што смо већ објаснили, срце не чине само осећања, срце је и место које се благодатно открива путем подвижништва и у којем се открива Бог.

Ми морамо почети да га осећамо. Целокупан подвижнички живот у Христу има срце за свој циљ. Када нађемо срце, морамо уложити сваки напор да га исцелимо од његових духовних болести. Сви ми имамо болесно срце, и свима нам је потребно исцелење. Проналажење и исцелење срца у суштини је проналажење спасења.