Болест срца

Krst mali     (Стр. 124 надаље) Из целокупног библијско - светоотачког предања је познато да срце, када престане да се приклања вољи Божијој и почне да удовољава ђаволским захтевима, бива болесно и умире. Тако се говори ο болести, неосетљивости, нечистоти и духовном умирању срца. У овом одељку осврнућемо се на извесна испољавања болести срца.

Ђаво улази у човеково срце и покорава га. И кад би вечера пошто ђаво већ беше метнуо у срце Јуди Симонову Искариотском да Га изда (Јн. 13,2). Нема сумње да се његов ум неколико година пре тога налазио у заточеништву. „Као што је немогуће да ватра и вода истовремено пролазе кроз исту цев, тако није могуће ни да грех уђе у душу, а да пре тога не закуца на његова врата у виду маштања изазваног ђаволом" (Исихије Презвитер, „Добротољубље", 1. том, стр. 148). Уобразиља је оно што у срце уводи демонске насртаје. Почетак зла налази се у уобразиљи палог човека, истанчанијој од разума [тј. од интелекта] и грубљој од ума. Због тога Свети Оци саветују да своју уобразиљу сачувамо чистом или да, што је још боље, живимо на начин који је неће подстицати него ће је, напротив, умртвити. Човек може да се бави богословљем тек када уобразиљу умртви снажким покајањем и великим унутрашњим болом.

У светоотачким делима говори се и ο пропасти срца. То значи да у срцу не дејствује благодат Христова и да се натприродно средиште претвара у противприродно. Пропаст срца је губитак спасења.
Једна од болести срца је незнање и заборавност. Срце, које је изгубило благодат Божију, постаје замагљено, затамњено, прикривено. То се испољило код Јевреја и јеретика. Они читају Свето Писмо али га не разумеју, јер им је срце покривено. До данас, кад се чита Мојсеј, стоји покривало на срцу њиховом (2. Кор.3,15). Срдем се човек уверава у (постојање) Бога и Бог се открива у срцу, у њему изговара и тумачи Своју реч. Када је покривено, човек се налази у дубокој тами. Срце испуњено незнањем је пакао. „Ад је незнање, јер су и једно и друго непрозирни. Заборавност је погибао, јер њоме губимо све што смо имали" (св.  Марко Подвижник, „Добротољубље", 1. том, стр.380. у срп. изд).

Болест срца је неосетљивост и отврдлост. Будући да срце не прихвата благодат Божију која све преображава, оно постаје безосећајно. Тврдоврати и необрезани срцем и ушима, рекао је св. Стефан Првомученик Јеврејима. Ова неосетљивост сабира гнев и због ње ће људима бити суђено: Својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведног суда Господњег (Рим. 2,5). Људима ће бити суђено због неосетљивости срца. „Гвоздена врата која воде у град представљају неосетљиво срце. Ономе пак ко се злопати и скрушава она се, као и Петру, сама отварају" (св. Марко Подвижник, исто, стр. 377). Наша је дужност да не стварамо предуслове за неосетљивост и отврдлост срца. Немојте да буду тврдокорна срца ваша као приликом огорчења у дан кушања у пустињи (Гал. 3,8). Неосетљиво срце је и окамењено срце. Господ се много пута сусретао са окамењеним срцима. Након чуда умножавања пет хлебова и стишавања буре бејаше им срце окамењено (Мк. 6,52), док у друтим приликама каже народу: Зар је још окамењено срце ваше? (Мк. 8,17). Суочавајући се са људима који су мотрили хоће ли исцељивати у суботу, Господ, погледавши на њих са гневом, жалећи што су им срца окамењена, исцељује човека са осушеном руком (Мк. 3,5).

Нечистота је још једна од болести срца. Када срце изгуби благодат Божију и на њему почну да делају зли демони, природно је да постане нечисто. Према светом Никити Ститату, нечистоту срца не чине само нечисте помисли, него и човекова разметљивост сопственим успехом, надменост због врлине, због узвишених размишљања, односно због мудрости и богопознања, као и осуђивање немарне и лењиве браће. То је описано у параболи ο царинику и фарисеју („Добротољубље", 4. том, стр. 284). Свака жеља која се појави у срцу, чак и ако се не покаже споља, јесте нечистота и прељуба. Господ је рекао: Сваки који погледа на жену са жењом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5,28). И свака друга жеља, која не мора бити телесна у ужем смислу те речи, али се супротставља вољи Божијој, јесте скрнављење срца, па самим тим и болест. Срце је тада болесно.

Неразборито срце је такође болесно. За идолопоклонике који се творевини клањају више него Творцу речено нам је да потамне неразумно [неразборито] срце њихово (Рим. 1,28).

Недостатак искрености је још једна од болести срца. Срце које твори вољу ђаволску није искрено, јер је искреност срца могућа само уколико се срце налази у природном стању, односно уколико је обитавалиште Божије. Апостол Петар је оптужио Симона Мага јер је новцем хтео да купи благодат Божију: Срце твоје није право пред Богом (Дела ап. 8,21).

Болест срца је и грубост. Страсти које су у срцу чине га грубим, и та грубост се показује и споља. Због тога се у православном предању јасно говори и ο благородности, не толико спољашњој, колико унутрашњој. Срце треба да буде једноставно и префињено. Човек једноставног срца и споља показује благородност. Постоји, међутим, и спољашња благородност, које не потиче од благородности срца и пре би се могло рећи да јој се јасно супротставља грубошћу која се крије у срцу, али, исто тако, постоји и спољашња благородност која одражава унутрашњу префињеност и из ње исходи. Архимандрит Софроније пише ο старцу Силуану: „У опхођењу са њим, у најразличитијим приликама, чак ни човек најтананије интуиције није могао да запази било какве грубе покрете срца: одбојности према некоме, неуважавања, непажљивости, извештачености и слично. Био је то заиста благородан човек, како то само хришћанин може да буде" („Старац Силуан", стр. 66). Када, дакле, постоје извештаченост, лицемерје, сарказам или антипатија, онда је срце сигурно болесно, јер је његово опхођење грубо.

Још једна од болести срца је и унутрашње сластољубље. Уместо да се управља ка љубави Божијој и да се њом наслађује, срце налази задовољство и наслађује се телесним, не-богоугодним стварима. Сластољубиво срце је тамница душе, посебно у часу њеног исхођења (из тела). Према св. Марку Подвижнику, „сластољубиво срце у часу исхода постаје тамница и оклоп душе, а трудољубиво - отворена врата" („Добротољубље", 1. том, стр. 377. у срп. изд.). Страсти душе бивају задовољене дотле, докле постоји тело. Међутим, када се душа ослободи тела, она више неће моћи да буде задовољена јер ће јој недостајати вештаствене ствари. Због тога ће те страсти, а превасходно сластољубље, почети да муче душу, јер не могу бити задовољене. То су демони ο којима се говори у светоотачким делима. Због тога је сластољубиво срце тамница и оков душе у часу њеног исхођења из тела.

Болесна и умртвљена душа преноси болест и помрачење на читаво човеково психосоматско биће. Све што такав човек мисли или жели је мртво. Зато је авва Доротеј рекао да свом срцу не смемо веровати све док смо потчињени страстима, јер „искривљено равнало чини чак и праве ствари искривљенима" („Добротољубље трезвеноумних и отаца-подвижника", 12. том, Солун 1981, стр. 644). Свети Марко Подвижник такође саветује: „Пре него што одбациш зло, немој слушати своје срце" („Добротољубље", 1. том, стр. 106).

Болесно срце мора бити исцељено; уколико се не исцели, оболеће читав човеков организам.