б) Срце [ή καρδιά]

Krst mali  (Стр. 113 надаље)  Једна од основних ствари за које молимо Бога јесте наше спасење. „За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо". И већина тропара се, исто тако, завршава речима: „Помолимо се за спасење душа наших".
Спасење није свлачење нечега, него је одевање у Христа. То није негативно, него позитивно стање, оно је утлавном заједница и сједињење са Христом. Та заједница превасходно настаје у срцу. Стога задобијање спасења превасходно значи налажење срца.

Када нас Бог удостоји да нађемо своје срце, ступили смо на стазу спасења. Карактеристичне су речи авве Памве: „Ако имаш срце, можеш бити спасен" („Старечник", стр. 102). Имати срде значи заправо наћи срце, унутар којег ће Бог водити човека.

Свети Марко Подвижник, тумачећи речи Господње: Царство Божијеунутра јеу вама (Лк. 17,21), каже: „Неопходно је најпре поседовати дејство благодати Божије у срцу а онда, по мери тог деловања, ступити у Царство Божије" (в. „Добротољубље", 1. том, стр. 399. у срп. изд.). Због тога многи Свети Оци сматрају да је од суштинског значаја налажење места срца у којем дејствује нестворена благодат Божија, јер хришћанин тада има Бога за свог учитеља и поуздано је руковођен Светим Духом.

Шта је срце

Када Свето Писмо и Свети Оци говоре ο срцу, мисле на метафизичко [духовно], али и на телесно срце. Другачије речено, срце је и телесни орган и средиште нашег бића, у којем долази до заједнице и сједињења са Богом. Та два значења срца сесусрећу ν једној тачки, али сеистовременои разликују./Натоћемо сеисцрпнијеосврнутиу ономе што следи.

Размотримо најпре метафизичко [духовно] срце. Свакоме би било тешко да понуди дефиницију духовног срца, јер је „срце уистину неизмерни бездан" (св. Макарије, „Добротољубље", 3. том, стр. 205). Посебно је за телесног човека, који је у власти разума [у власти рационалног, интелектуалног мишљења] и живи у тами живота након пада, немогуће да позна ово духовно срце. Он стога није γ стању да пронађе одређење које би могло да опише стварност какву опитно доживљава духовни човек и способан је да формулише једино карактеристике и слике.

Духовни човек, који живи молитвом,"сазнаје да његово срце није само физички орган или пак орган његовог психичког живота, већ да је нешто што се не може одредити, али је способно да се сједини с Богом, извором сваког бића" (архим. Софроније, „Старац Силуан", стр. 206. у срп. изд.). Срце је место на којем се развија целокупни духовни живот, место на коме дејствује нестворена енергија Божија. Код многих људи ово „дубоко срце" није непознато само другима, него чак и самом човеку. Благодат Божија унутар срца тајанствено дела на човековом спасењу Крактеристично Је оно што каже архим. Софроније: ,Ј1оприште духовне борбе сваког човека је његово властито срце. Онај, ко воли да понире у сопствено срце, разумеће реч пророка Давида: Α штојеунутра и срце код човека - дубоко је (Пс. 64,6). Истински хришћански живот хришћанина струји у тим дубинама срца, скривеним не само од туђег погледа, већ и од њега самог. Онај, ко је силазио у ову тајанствену ложницу, несумњиво је доживео неисказано чуђење над тајном бића.

Ко је чистим умом понирао у напрегнуто зрење свога унутрашњег чо~ века, зна да је немогуће у потпуности пратити ток живота, чак ни за кратко време, зна да је немогуће уловити процесе духовног живота срца, које у својим дубинама додирује оно Биће у којем већ нема никаквих процеса" (исто, стр. 10).

Апостол Петар назива срце скривеним човеком: скривени човек срца (ΐ.Πετρ. 3,4). То је уистину место на којем се освећује Бог: Господа Бога освећујтеу срцима својим (ΐ.Πβτρ. 3,15). Благодат Божија свиће у у срцу: докле Дан не осване и Даница се не роди у срцима вашим (2 Петр. 1,19). Упркос сједињењу Бога и човека у срцу, срце остаје „мање", Бог остаје „већи", БОГ је већи од срца нашег (1. Јн. з,4). Одломци из Светог : Писма нису наведени зато да бисмо показали на који су начин Писмо ; и Оци окарактерисали срце (што ћемо учинити у следећем поглављу), Ј него да бисмо показали како многи одломци из Светог Писма и текстова Светих Отаца говоре ο срцу.

У Раније смо напоменули да је ум „око срца" и истакли да Свети Оци на многим местима срце повезују са умом. Срце се, заправо, поистовећује са умом. Карактеристичне су речи св. Максима Исповедника: „Да се очисти ум, који Господ назива срцем" („400 глава..." стр. 120). Ум је око срца, а срце средиште људског бића, средиште духовног света, али се чини да су повезани једно са другим. Врло је значајно да св. Григорије Палама, говорећи ο чистоти срца, у наставку анализира ум и његову чистоту („Добротољубље", 4. том, стр. 132-133). Такође треба да имамо на уму оно што смо испитивали у претходном одељку, односно да Свети Оци умом називају и суштину душе која је у срцу, а исто тако и делање душе које се састоји у помислима. „Делање ума, које се састоји од помисли и мисли, такође се назива ум£мЈУм је и сила коЈа приводи у дејство оно, што Свето Писмо на зива срцем" (исто, стр. 133). Никифор Исихаста, анализирајући и описујући пажњу, каже да је (пажњу) неки Оци описују као стражарење над умом, други као чување срца, неки пак као трезвеност, а неки као духовно [умно] безмолвије. „Сви ти називи, међутим, означавају једно исто. Као што хлеб неко може назвати и комадом и кришком и парчетом, тако треба схватити и ове ствари" (исто, стр. 26). Према св. Никифору Исихасти, ми, дакле, говорећи ο стражарењу над умом или чувању срца, говоримо ο истој ствари. То значи да је у светоотачком богословљу ум повезан и поистовећен са срцем. Све што смо у претходном поглављу писали ο уму односи се и на срце, иако ћемо овде ( рећи нешто више ο срцу.

О вези срца и ума говори се и у учењу св. Дијадоха Фотичког. Он  каже да се од тренутка крштавања благодат скрива у дубинама ума, прикривајући истовремено своје присуство и од опажања ума". Када човек почне да воли Бога „свом својом одлучношћу", „опажањем ума (благодат) предаје души нешто од својих добара". Када се пак ослободи сваког материјалног богатства, „открива место где се скрива благодат Божија" („Гностички стослови", стр. 169). У друтом поглављу, св. Дијадох каже да се након крштења благодат спушта да би обитавала у дубинама душе, „односно у уму", а када се ревносно сећамо Бога онда „из те дубине свог срца осећамо божанско" (исто, стр. 174) Овде, у овим одломцима, примећујемо повезивање ума, срца и душе.

Будући да је у време св. Дијадоха преовладавала јеретичка идеја месалијанаца, идеја да на истом месту у души постоје и благодат Божија и сатана, светитељ је начинио разлику између онога што је познато из Светог Писма и онога што се опажа умом. Он наглашава да „пре светог крштења, благодат споља подстиче душу на добро", док се сатана „прикрива у дубини ума, настојећи да спречи сваки његов покушај да приступи божанском. Међутим, од тренутка када бивамо препорођени светим крштењем, демон излази, а благодат улази" (исто, стр. 167). Благодат и сатана не обитаватдакле, на истом месгу. „Кроз способност ума да опажа, божанска благодат наслађује тело неизрецивом радошћу, док демони насилно поробљавају душу телесним чулима, посебно када открију да смо немарни у духовној борби" (исто, стр.174).
                
Када поступамо сагласно телесним жељама, благодат Божија, која након св. крштења обитава у дубинама нашег духовног срца, бива сакривена страстима и на човеку је да уложи напор како би подвижничким благодатним животом разоткрио ту благодат. То значи да се морамо потрудити да уклонимо облаке који прекривају наше срце. Свети Дијадох се пита како се онда, будући да је крштењем ђаво удаљен из срца, може један такав уљез, „избачен на тако сраман начин, вратити и обитавати покрај истинског Господара, Који сада слободно живи у свом сопственом дому?" (исто, стр. 189).

Учење св. Дијадоха је овде изложено да бисмо разјаснили како кроз крштење благодат Божија ступа у „дубоко срце", у дубину духовног срца. Када је то срце сакривено страстима, водимо велику борбу да бисмо га разоткрили.

Теолипт, митрополит филаделфијски, учи да се срде, односно ум, открива када човек безмолвствује. „Када, прекинувши спољашње немире, овладаш и унутрашњим помислима, и ум ће почети да се уздиже до духовних речи и дела" („Добротољубље", 4. том, стр. 6). Он саветује: „Прекини разговор са спољашњим светом и поведи борбу са својим унутрашњим помислима, док не нађеш место чисте молитве и дом у којем обитава Христос" (исто. стр 6).
             
Из овог одломка видимо да је срце место које се открива благодатним подвижништвом, као и место где се пројављује Христос. Оно је познато сваком човеку очишћеном од страсти и свих грешних дела. За палог човека, који живи далеко од Бога, срце је скривено и потпуно непознато, није му познато чак ни да оно постоји, док је човеку који води побожан живот срце познато, оно за њега представља стварност.

Ово учење води нас становишту да је разоткривање срца исто што и разоткривање личности. Када се човек благодатно подвизава, он разоткрива срце у којем се пројављује и влада Христос, он постаје личностјер „подобије" превасходно означава личност. „Разоткривање срца је, дакле, разоткривање личности".

Немамо намеру да овде развијамо онтологију личности онако како је представљају учења Отаца Цркве. Они су на ту тему написали обимне студије. Верујемо да је, сагласно светоотачким учењима, образ [ликј могућност подобија, а да је подобије деловање [енергија] образа. На сличан начин и човек, саздан од Бога а пресаздан Црквом кроз свето крштење, представља могућност, потенцију подобија. Када кроз личну борбу, а превасходно благодаћу Божијом, човек задобије подобије, он постаје истинска личност. Зато тврдимо да су онтолошки сви људи личности, то је чак и ђаво, док сотериолошки нисмо сви ми личност, јер нисмо сви задобили подобије Божије. Не желећи да омаловажимо онтологију личности, на овом месту посебно наглашавамо подвижништво (личности), које савремени богослови обично превиђају.                

Каарактеристично је оно што говори архим. Софроније: „У божанском Бићу, ипостас представља најдубље унутрашње начело Бића. Слично томе, и у човековом бићу ипостас је суштинска унутрашња основа. Личност је скривени човек срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, штоје пред Богом дра1оцено (1.Πετρ. 3,4) - најдрагоценије језгро васцелог човековог бића, које се испољава у човековој способности самопознања и самоодређења, у поседовању стваралачке енергије, у његовој могућности да спозна не само видљиви свет, него и Самог Бога. Обузет љубављу, човек осећа да је сједињен са љубљеним Богом. У том сједињењу он познаје Бога, и на тај начин се љубав и познање сливају у јединствен чин" („Његов живот је и мој", Лондон, стр. 44-на енглеском).

Личност је „скривени човек срца", и то је једина формулација која може дати личности стога што се личност, као тајанствена заједница и јединство са Христом, не може дефинисати научним терминима. Као што се Црква може дефинисати једино као Тело Христово, тако је 1 и у погледу људске личности, срца, у којем постоји тајанствено сједињење Бога и човека. „Ми можемо формулисати научно и философско знање; личност је, међутим, изнад сваке дефиниције, због чега је споља неспознатљива, уколико не разоткрије саму себе. Као што је Бог Тајанствени Бог, тако и човек поседује тајанствене дубине. Он дакле није ни зачетник постојања, нити његов крај. Само је Бог, а не човек, Алфа и Омега. Човекова боголикост крије се у начину његовог постојања. Подобије постојања је оно подобије ο којем говори Свето Писмо" (исто, стр. 43). Имајући у виду да личност није дефинисана, исто тако ни срце, које је личност, иије дефинисано.

Личност је стварност која се рађа благодаћу Божијом. „Личност се рађа одозго и због тога није потчињена природним законима. Личност превазилази земаљске границе и креће се у свим сферама. Она се не може растумачити. Она је једна и јединствена" (исто, стр. 43). Будући да је личност срце, можемо рећи да се и срце рађа одозго. То није природно стање. Човек једино помоћу благодати Божије може разазнати место срца.

Овај препород личности у ствари је откривење. Личност је „ново рођење одозго". У нама се расцветава изванредан цвет: ипостас - личност. Као ни Царство Божије, ни личност не долази на видљив начин (Лк. 17,20). Процес којим људски дух ступа у област божанске вечности разликује се за свакога од нас (исто, стр. 42). Личност се, дакле, као и срце, рађа одозго.

Срце је место где се Бог разоткрива као љубав и светлост. „Бог се углавном открива срцу, као Светлост и као Љубав. У тој светлости човек созерцава јеванђелске заповести, као земаљски одраз небеске вечности и славе Христа као Јединородног од Оца, славе коју су ученици видели на гори Тавор. Лично откривење чини целокупно откривење Новог Завета духовно блиским" (исто, стр. 44).

Испитали смо ово како бисмо учинили разумљивом околност да човек, нашавши своје срце, постаје и личност. Истовремено смо желели да разјаснимо да је срце место које се разоткрива благодатним подвижничким животом и место где се открива Бог. Човек овде опажа светлост Божију а затим бива преплављен љубављу Божијом и љубављу према Богу. Човек почиње да осећа срце, али је немогуће да разуме целокупан животни процес који се у њему одвија.

Сагласно учењу Светих Отаца, ово духовно срце се налази у телесном срцу као органу. Изучавајући место ума и душе, рекли смо оно што је било потребно, а исто ћемо учинити и у погледу духовног срца. Наводећи речи Господње: Из срца излазе зле помиспи, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле (Мт. 15,19) и речи св. Макарија да „срце управља целокупним организмом, и када благодат обузме срце, она завлада свим помислима и удовима; овде, у срцу, налази се и ум и све помисли душе", св. Григорије Палама пише: „Наше срце је келија разумне силе душе и најважнији разумни телесни орган" („Тријаде", 1, 2, з). Свети Григорије се позива на речи апостола Павла: Ви сте наша посланица написана у срцима нашим коју знају и читају сви људи, показујући седа сте посланица Христова, кроз наше служење написана, не мастилом не1о Духом Βοϊα живога, не на каменим таблицама, не1о на Шелесним таблицама срца (2.Кор. 3,3-4) и научење св. Максима Исповедника: „Када се Бог настани у таквом срцу, почаствује га тиме што на њега Светим Духом уреже Своја сопствена слова, као што је учинио и на Мојсијевим таблицама" („Тријаде", 1,3,41).

Када се ум поврати из расејаности, он најпре налази физичко срце, а затим ступа и у дубоко, духовно срце. То је заједнички опит свих који упражњавају Исусову молитву и свештено дело повратка ума у срце. „Кроз чисту умно-срдачну молитву подвижнику се отварају велике тајне духа. Силазећи умом у своје срце, које је испрва само телесно (срце), он полако продире у оне дубине које више нису тело. Тамо он открива своје дубоко духовно срце и у њему сазнаје да биће целог човечанства за њега није нешто туђе, већ нераздвојни део његовог властитог бића" (архим. Софроније, „Старац Силуан", стр. 61). Услед свега тога, подвижник овог исихастичког метода јасно може да разликује духовно од телесног срца. Он опажа постојање и дејство [енергију] оба ова срца. У почетку ум налази телесно срце, а затим открива и духовно, будући у стању да истовремено опажа кретања оба срца На тај начин,  у овим околностима не може бити никакве забуне.

Свети Никодим Светогорац, органски укорењен у православно предање, каже да је телесно срце природно, противприродно и натприродно средиште. Оно је физички центар јер је (срце) саздано пре свих осталих делова тела. Оно је противприродни центар, јер отуда долазе све страсти и хулне помисли. Сагласно ономе што је речено, то треба тумачити у смислу да се након светог крштења благодат Божија налази у средишту срца, док ђаво делује споља. Апостол Петар је рекао Ананији: Ананија, зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме (Дела ап. 5,3). Сатана је продро и у Јудино срце: И кад би вечера, пошто ђаво већ беше метнуо у срце Јуди Симону Искариотскомда га изда (Јн. 13,2). Добро је познато и Господње учење да из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле (Мт. 15,19). Срце је и натприродно средиште, јер овде дејствује благодат Христова. Апостол Павле каже: Посла БОГ Духа Сина Својега у срца ваша, који виче: Авва, Оче! (Гал. 4,6), док на друтом месту пише: Љубав Божија се излилау срца наша (Рим. 5,5). Свети Таласије каже да „добро срце ствара добре помисли, јер помисли срца одговарају свом обитавалишту" („Добротољубље", 2. том, стр. 209).

Чињеница да добре и лоше помисли излазе из срца не значи да^ /на истом месту истовремено постоје и благодат и сатана. „Срце у себи ствара и добре и лоше помисли" (св. Дијадох Фотички, „Гностички стослови", стр. 187), с тимшто серђаве помисли нерађају од његове природе, него од сећања на зло. Већина рђавих помисли зачиње се у срцу услед демонских напада. За све што нам се догађа, осећамо да долази из срца. Свети Дијадох у наставку каже да се благодат Божија након св. крштења скрива у крштеном „ишчекујући куда ће се душа приклонити". Када човек чува заповести Христове и непрестано се сећа имена Христовог, тада пламен благодати Божије захвата и спољашња чула срца и сагорева „плеву на човековом пољу". У том стању, „дах Духа Светога гаси стреле ђаволске и пре него што (споља) дотакну тело, гаси и проналази огњене стреле док су још у ваздуху" (исто, стр. 190-191).

Услед свега тога, у срцу се води највећа битка. Када Христос победи а ђаво буде поражен, долази и спољашњи и унутрашњи мир. Зато је најважнији задатак подвижника „да ступи у своје сопствено срце и тамо поведе борбу са сатаном, да га мрзи" (св. Макарије Велики, „Добротољубље", 4. том, стр. 24). Срце, као природно, противприродно и натприродно средиште, извор је и телесног и духовног живота, али исто тако може постати и извор духовне смрти.

Православно поимање срца

Иако је из онога што смо до сада написали очигледно да се не може дати прецизна дефиниција духовног срца, може се рећи да је срце I ^место које се открива благодатним подвизавањем и у којем се открива и обитава Сам Бог. То место може запазити човек који се органски и супггински налазиЈнутаР православног предања.

Свети Оци, који су доживели ову чињеницу, дали су неколидину карактеристика и описа оваквог живота. У ономе што следи покушаћемо да се осврнемо на те карактеристике дефиниције, које јасније приказују срце и његову улогу у целокупном духовном животу.

Срце је место где обитава Бог. Да се Христос вером усели у срца ваша (Еф. 3,17). Љубав Божија излила се у срца наша Духом Светим Који је дат нама (Рим. 5,5). „Као што угаљ узрокује ватру, тако и Бог након крштења обитава у срцу". Уколико открије да је ваздух наших помисли слободан од ветрова зла и заштићен чувањем ума, „распламсаће наш ум созерцањем као што пламен запали свећу" (св. Исихије Презвитер, „Доброгољубље", 1. том, стр. 157). Будући да на том месту обитава Бог, ту су сакривене све „ризнице премудрости и знања". „Откривају се пак оне срду аналогно очишћењу заповестима свакога од нас" (св. Максим Исповедник, „400 глава..." стр. 120). У огледалу душе „блиставо се одражава и изображава Исус Христос, премудрост и сила Бога Оца". Царство Божије треба да тражимо унутар свог срца и уколико очистимо око свог ума, тамо ћемо заиста и наћи Царство Божије, семе, бисер, квасац, као и многе друге ствари. У својим срцима ћемо наћи Божанство. „Христос је рекао да је Царство Божије унутра у нама, указујући тиме да Божанство обитава у нашим срцима" (Филотеј Синајски, „Добротољубље", 2. том, стр. 282).

Обитавајући у нашим срцима, Бог нас поучава и исписује своје догме и законе. Срце је, према томе, место где су записане заповести Божије. Апостол Павле говори ο онима, у чијим је срцима записано оно штоје по закону (Рим. 2,15). „Бог своје законе исписује у срцу" (св. Максим, „Добротољубље", 2. том, стр. 85). Човек у срцу „неће само познати логосе, него ће, након што прође кроз све њих, у извесној мери видети И самог Бога" (св. Максим, „Добротољубље", 2. део, стр. 85). „Када Бог дође И настани се у таквом срцу, удостоји га да на њему Духом Светим уреже Своја слова" (исто, стр. 85). На тај начин светитељи, имајући Бога у својим срцима и будући удостојени да на њиховим срцима буде записан закон Божији, задобијају и ум Христов, сагласно речима апостола Павла: Ми имамо ум Христов (ι.Κορ. 2,16). Светитељско задобијање ума Христовог не значи да они бивају лишени (сопствене) умне силе; тај ум се не појављује ни као „савршена допуна нашем уму", нити пак тај ум „суштаствено и лично прелази у наш ум". Он заправо „властигим својствима озарује силу нашег ума и његову енергију [дејство] усклађује са својом". Друтачије речено, ми тиме не губимо сопствену \ умну силу, него се наш ум озарује енергијом Христовом. „Имати ум ј Христов" значи, према св. Максиму, „разумети сагласно Христу и кроз све разумети Христа" (исто, стр. 85-86). Човек расуђује сагласно вољи Божијој и поседује непрестано сећање на Бога. Исто се дешаваи са же-у љом. Човек жели оно што жели и Бог, и незасито чезне ψ ЊимјСвети Петар Дамаскин се позива на речи св. Василија Великог који каже да Бог, „када нађе човечије срце очишћено од свих овоземаљских брига и учења, на њему, као на чистој таблици, исписује своје догме" (св. Петар Дамаскин, „Добротољубље", 3. том,стр. 68). То, дакле, у овом стању постаје узрок „догматског познања". Човек својим опитом познаје црквене догмате, јер у свом срцу поседује живот Божији. Ми морамо ревносно настојати да се Христос настани у нашим срцима, јер ће нас тада Сам Бог научити како да се чврсто придржавамо Његових закона" (авва Филимон, „Добротољубље", 2. том, стр. 10-19).

Срце је ад у који силази Христос и ослобађа човекову душу. „Као што је сишао у ад и ослободио душе праведника, Христос силази и у ад који називамо дубином срца". Свети Макарије учи да, „када чујемо да је Господ сишао у ад и ослободио душе, не треба да помислимо да је то далеко од онога што се дешава сада". „Гроб је срце. Господ долази до душа у аду које вапе κ Њему, односно, у дубину срца, а онда, након разговора са смрћу, подиже тешки камен што притиска душу, отвара гроб, васкрсава нас, јер смо уистину били мртви, и ослобађа нашу заточену душу њене мрачне тамнице" („Добротољубље", 3. том, стр. 219).

Срце је земља у којује Господ засадио зрно горушичиног семена. Према св. Максиму, „зрно горушичиног семена је Сам Господ, Којег су у своја срца духовно засадили они што су Га прихватили" („Добротољубље", 2. том, стр. 71).

Срце је храм и олтар,оно свето место на којем се прославља и освећује Господ. Апостол Петар саветује: Господа Бога освећујте у срцима својим(ι.Πετρ. 3,15). Све видљиво је, према св. Макарију, одраз невидљивог. Видљиви храм је изображење храма срца. Јереј који вр~ ши Свете Тајне јесте изображење истинског Јереја Христове благодати („Добротољубље", 3. том, стр. 217). Унутар овог духовног иистинског храма који се налази у дубини срца, у препорођеном човеку, служи се непрестана Литургија: Говорећи међу собому псалмима и химнама и песмама духовним, певајући и појући Господу у срцу своме (Еф„ 5,19). Срце у којем нема нечистих помисли и у којем делује Свети Дух „и пре будућег живота представља истинско светилиште" (св. Григорије Синаит, „Добротољубље", 4. том, стр. 31).Срце је храм и олтар. Свети Јован Лествичник каже: „Једна је ствар трајно надгледати срце, а друга бити надзорником [епископом] срца" У првом случају, ум је кнез [владар], а у друтом архијереј који приноси разумне жртве (в. Лествицу, 28. поуку, стр. 198). Срце је и светилиште на коме је запаљен огањ (исто). То су осетила двојица ученика на путу за Емаус када су говорили са Христом: Не Гораше ли срце нашеу нама док нам Јовораше путем и док нам објашњаваше Писма (Лк. 24,32). Срце је „одаја која прима Христа" (еп. Теофан Затворник, „Невидљива борба", стр. 141. у грч. изд.).

Срце је сасуд који садржи јелеј, односно божанску благодат. Према св. Макарију Египатском, „пет будних девојака које су у својим срцима носиле јелеј, несвојствен њиховој природи јер је то благодат Светог Духа, удостојиле су се да заједно са Жеником уђу у брачну ложницу" („Добротољубље", 3. том, стр. 197). Срце је, дакле, сасуд у којем разборит човек чува благодат Светог Духа и на тај начин ступа у брачну ложницу, да би се радовао Жениковом венчању.

Срце је поље у којем је скривено благо и онај ко га нађе, све продаједа би га купио (в. Мт. 13; 44, као и св. Максим, „400 глава..." стр. 120).

Срце је образ Новог Завета или, боље речено, Нови Завет изображава чистоту срца, чување ума и стражарење над њим (Исихије Презвитер, „Добротољубље",1. том, стр.158). „Стари Завет је образ спољашњег и чулног, телесног подвижништва, а свето Јеванђеље или Нови Завет образ пажње, односно чистоте срца" (исто, стр.158).

Срце је небо.„Тамо где су смиреноумље и сећање на Бога утврђени трезвеношћу и пажњом, а такође и учесталом молитвом управљеном ка непријатељу, тамо је и место Божије, тамо је небо срца" (св. Филотеј Синајски, „Добротољубље", 2. том, стр. 275).
Унутар срца је запог Духа: Βοг, Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша (2. Кор. 1,22).

Срце је таблица на којој је исписана посланица Божија: Ви сте наша посланица написана у срцима нашим..., написана не мастилом него Духом Βοία живош, не на каменим таблицама, него на телесним таблицама срца (г.Кор. з,з-4),

Срце је место на којем блиста светлост Божија јер Βοг Који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа (2. Кор. 4,6).

У срцу се човек уверава у богоусиновљење и ту се јасно чује глас Божији док говори: Пошто сте синови, посла Βοϊ Духа Сина Својеш у срца ваша, Који виче: Αββα, Оче! (Гал. 4,6). Будући да Бог обитава у срду, Он ту и беседи са човеком. Реч Божија се овде чује јасно и разговетно.

У чистом срцу налазе се и очи којима оно види тајне Божије: Да вам Бог Господа нашеш Исуса Христа, Отац славе, даде Духа мудрости... и просветљене очи срца да бисте знали у чему је нада позива Њешва. (Еф. 1,17-18).

Срцем влада мир Божији: Мир Божији нека владау срцима вашим (Кол. 3,15).

Срце је лира, а осећања њене жице. Плектрум [ттзалица на лири] је разум, а словесност непрестано покреће тај плектрум сећањем на Бога, „услед чега душу испуњава неизрецива сладост, а чист ум узноси божанско просветљење" (патријарх Калист, „Добротољубље", 4. том, стр. 296).

Срце је извор са којег, помоћу молитве и топлине, извире вода живототворног Духа (св. Григорије Синаиг, „Добротољубље", 4. том, стр. 86-87).

Срце је наш унутарњи човек (св. Григорије Палама, „Монахињи Ксенији", стр. 109).

Апостоли и Свети Оци користе ове, као и многе друте слике и карактеристике да би представили и изобразили срце. Могли бисмо сажето рећи да је срце „наш унутрашњи човек", место које се открива благодатним подвижничким животом и у којем се открива и обитава Бог. Срце је духовни храм у којем се прославља непрестана божанска Литургија и Богу приносе непрекидна славословља. Ово место, многима непознато али познато светитељима, одржава човека у животу.