Исцелење ума

Krst mali  (Стр. 100 надаље)   Православни начин живота превасходно подразумева исцелење умне [ноетичке] способности душе. Када је помрачен ум, помрачена је и оскрнављена васцела душа, али зато исцелење ума има као исход исцелење читавог нашег бића. Сада ћемо се окренути теми исцелења ума.
Да бисмо ову тему разјаснили, ограничићемо се на две основне тачке: као прво, како се може постићи исцелење и као друго, какав је његов исход.
Према једном од најважнијих учења наших светитеља, исцелење ума постиже се чувањем ума, тј. стражарењем над умом, које се назива трезвеноумљем или трезвеношћу [νήψις], Стражарење над умом назива се „осматрачницом са које се управља сваком врлином" (Исихије Презвитер, „Добротољубље", 1. том, стр. 153). За чување ума се каже да „рађа светлост и муњу, да даје светлост и доноси пламен" и да превазилази многе врлине. Чување ума је оно што силом Христовом може да преобрази људе и да их од грешних, подлих, овоземаљских, незналица, непромишљених и неправедних учини праведнима, кориснима, чистима, светима и мудрима. Осим тога, чување ума може омогућити људима да „тајанствено созерцавају и богословствују" (исто, стр. 168). Чувањем ума, стражарењем над умом, човек се очишћује, освештава и постаје способан за богословље. Према св. Филотеју Синајском, у стражарењу над умом треба да будемо крајње поуздани. Чим опазимо нечисту помисао, истог часа јој се морамо одупрети и призвати Христа, „а најслађи Исус ће рећи: Погледај, Ја сам уз тебе и спреман сам да ти помогнем" („Добротољубље", 3. том, стр. 282) али је исто тако неопходно, и од нас се захтева, да стражаримо над умом.

Чување ума није, међутим, искључиво чување ума од помисли, односно напор да се нечистим помислима не дозволи да продру у ум и да га поробе; оно подразумева и разнолика дејства. Будући да нечисте помисли потичу од страсти, стражарење над умом почиње уздржањем у јелу и пићу, одбијањем сваке нечисте помисли, као и смирењем срца (Исихије Презвитер, „Добротољубље", 1. том, стр. 167). Чување ума се повезује са трезвеношћу и Исусовом молитвом, јер „нема напредовања у стражарењу над умом без трезвености, смиреноумља и Исусове молитве" (исто, стр. 167). То значи да ово стражарење не може достићи свој највиши домет док човек не учини напор да се очисти од страсти и задобије врлине.

Исцелење умртвљеног ума захтева храброст. Свети Оци снажно наглашавају значај храбрости за духовни живот. Храбар борац се не предаје нити постаје малодушан чак ни у оним околностима када узмиче пред ђаволом, него се и тада узда у Бога. „Храбра душа васкрсава умрли ум" („Лествица", 13. поука, стр. 96). „Добар коњ, што дуже трчи, ТИМ више се загрева и убрзава трк. Под трком подразумевам појање светих песама, а под коњем јуначан ум" („Лествица", 28. поука, стр. 197). Једино одважност даје човеку срчаност да васкрсне свој ум, умртвљен гресима.

Ум, међутим, има мноштво задатака: ако треба да буде васкрснут, морају се одржати све Христове заповести, јер ако смрт долази у ум преступањем заповести, онда ће до васкрсења и оживотворења мртвог ума доћи њиховим очувањем. „Многе су делатности практичног ума: мисао љубави према Богу, сећање на смрт, сећање на Бога, сећање на Царство небеско, на ревности светих мученика, сећање на свудаприсутност Самога Бога, сећање на одлазак из тела, на суђење, на муке, на пресуду" („Лествица", 6. поука, стр. 69). Смирење, молитва, љубав и самоуздржање су „кочија са четворопрегом која човека узноси на небо" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 206). „Ум је просветљен онда, када човек не запоставља делатни живот" (исто, стр. 207).

Никита Ститат, ученик св. Симеона Новог Богослова, следи исто предање и тврди да је „за почетника најкраћи пут задобијања врлине ћутање усана и затварање очију и ушију". Мировање чула, које се постиже затварањем „улаза", помаже уму да очисти самога себе и да разликује кретања. Ум се на тај начин уподобљава „самовласном заповеднику који стоји независно међу појмовима и расуђивањима, разликујући добре помисли од рђавих", прихватајући оне добре и „правећи залихе духовних добара" којима се „храни, јача и испуњава светлошћу, одбацујући друге помисли у бездан заборава и збацујући са себе њихову горчину" („Добротољубље", 3. том, стр. 278).

Овај одломак заслужује нашу пуну пажњу. Одатле јасно видимо да ум, који се од робовања чулима ослобађа затварањем уста и уклањањем спољашњих подстицаја, постаје управитељ душе. Он не допушта исквареним и сатанским помислима да продру у такозвану подсвест, у дубину душе. У дубину душе ступају добре [позитивне] помисли које човека хране и оживотворују. На тај начин бивају чисте све мисли и дела човека чија је помисао самовласни заповедник.

Свети Максим Исповедник такође саветује духовног борца: „Афективни [вољни] део своје душе обуздавај љубављу, жељни део њен исушуј уздржањем, а разумни (део њен) окрили молитвом, и светлост ума твога никад неће потамнети" („400 глава..." стр. 122). Основна је порука Светих Отаца на почетку нашег духовног, унутрашњег делања, чији је циљ исцелење ума, да тај исти ум најпре морамо очувати чистим. То се, наравно, мора наставити и касније. Свети Јован Лествичник поучава: „Нека ти у непостојаном телу ум буде постојан... Ум прикуј на крст душе као што се наковањ причвршћује за пањ, да би се, тучен честим ударцем чекића поруге, грдње, исмевања и увреде, одржао нимало сломљен или клонуо него потпуно гладак и нетакнут... Љубопитљиви ум... умири бригом ο самоме себи" (4. поука, стр. 104). Ово дело мора бити здружено са човековим напором да у свом животу очува оно што му Бог налаже. Потребно је нагласити да другачије свој ум потчињава делатни, а другачије созерцатељни човек. Слично томе, постоји и разлика у погледу човековог духовног узраста и онога што чини да би стражарио над својим умом. „Делатан човек свој ум лако потчињава молитви, док је за созерцатељног (човека) лако да молитву потчини свом уму" (Илија Презвитер, „Добротољубље", 2. том, стр. 299).
Овим делом постиже се оно исцелење ума које се на светоотачком језику назива очишћење [κάθαρσις]. Ум, оскрнављен деловањем страсти, мора бити очишћен. Дело очишћења је деловање [енергија] Светог Духа. „Само Дух Свети може очистити ум". Због тога се изнад свега захтева да у нама обитава Дух Свети, „како би у нама увек био запаљен пламен духовне светиљке". „Када Свемоћни ступи у душу и свргне разбојника, ослобађа се оно што је било заробљено, другачије то није могуће" (Дијадох Фотички, „Добротољубље", 1. том, стр. 73).

Никита Ститат описује како се очишћује ум. „Као што постоји пет чула, тако, насупрот њима, постоји и пет подвига. Пет подвижничких дела су бдење, богомислије, молитва, самоуздржање и безмолвије [тиховање]. Неопходно је да се вид споји са бдењем, слух са богомислијем, мирис са молитвом, укус са самоуздржањем и додир са безмолвијем. Ум на овај начин бива очишћен и префињен, постаје бестрастан и Прозорљив" („Делатна поглавља", „Добротољубље", 3. том, стр. 295).

Исихије Презвитер поклања велику пажњу Исусовој молитви, јер она очишћује ум од нечистих помисли. Свако, ко је узео загађену храну, употребљава одговарајући лек да би се (овакве хране) ослободио. То исто чини и молитва када је у питању оскрнављен ум. „Када ум прихвати нечисте помисли, прогута их и окуси њихову горчину, лако може да их избаци и да их се ослободи помоћу молитве Исусове, изговорене из дубине срца" („Добротољубље", 1. том, стр. 171).

Очишћење ума није, дакле, искључиво ствар откривања нечистих помисли које су у њега продрле, него и њиховог уклањања, што се не може постићи рационалним размишљањем или анализом, већ само молитвом Исусовом. Када кажемо „молитва", мислимо на деловање Светог Духа које наступа када се у срцу појави сећање на Христа. Свети Григорије Палама наглашава да се дејство [„енергија"] ума, а њега чине помисли, може врло брзо очистити „посвећивањем времена молитви, посебно молитви коју чини једна једина реченица". Када се човек посвети творењу молитве, исцељује се енергија његовог ума. Нечисте помисли се не појављују, али још увек није исцељена васцела душа. Сила која изазива енергију [дејство] не може бити исцељена све док не буду исцељене и „све остале силе душе". Све те силе морају се очистити самоуздржањем, љубављу, итд, „иначе се човек заварава ако мисли да је очишћен" („Добротољубље", 4. том, стр. 133). Овом очишћењу доприноси и ограничавање сна, односно бдење: „Будно око очишћује ум" (Лествица, 20. поука, стр. 122). Ако незнање ума, а оно је је дубока тама која покрива виђење душе, тај исти ум чини замагљеним и замрачује виђење божанског и људског, покајање ће га исцелити. На овом месту ћемо запазити и велику вредност покајања. Због тога нам и св. Никита Ститат, описујући помрачење ума, указује на исцелење путем покајања: „Када се, међутим, његове очи отворе покајањем, душа јасно сагледава те ствари, слуша са знањем и схвата са разумевањем". Он у исто време задобија и богопознање, одакле следи да „речју мудрости Божије свима казује дивна чудеса Божија" („Добротољубље", 3. том, стр. 320). Покајање, које се извршава у дубоком жаљењу, сједињено са исповедањем, отвара очи душе да би виделе величину Божију.

У списима Светих Отаца се много говори ο повратку ума у срце, ο повратку енергије у суштину. Један класичан пример налази се и у посланици св. Василија Великог његовом пријатељу, св. Григорију: „Када ум није расејан спољашњим (стварима) нити је чулима развејан по свету, онда се повлачи у самога себе и кроз себе се узноси ка богопознању. Будући озарен овим величанством и изнутра и споља, он заборавља и на своју сопствену природу, и како душу не повлаче на доле ни брига за храну ни брига за одевање, наслађује се ослобађањем од овоземаљског и сву своју ревност управља према стицању вечних добара" (Е.П.Е, 1. том, стр. 64). Навео сам читав овај одломак јер је врло изражајан; зато га је користио и св. Григорије Палама у расправи са Варлаамом. Свети Василије каже да се ум, који чула нису расејала по спољашњем свету, враћа у самога себе и да се сам од себе узноси до боговиђења. Будући да је просветљен и да зрачи лепотом, он више није обузет овоземаљским стварима, тако да заборавља чак и на сопствену природу.

Повратак расејаног ума у срце, односно повратак енергије у суштину, јесте исцелење ума. Овде ум налази своје истинско место. Он на свом повратку најпре наилази на физичко, а затим и на метафизичко, духовно срце. „Кроз чисту умно-срдачну молитву подвижнику се отварају велике тајне духа. Силазећи умом у своје срце, он полако продире у оне дубине које више нису тело. Тамо он открива своје дубоко, духовно, метафизичко срце и у њему сазнаје да биће целог човечанства њему није нешто туђе, већ нераздвојни део његовог сопственог бића" (архим. Софроније, „Старац Силуан", стр. 61. у срп. издању). Повратак ума у срце је заправо сабирање ума, односно јединство ума и срца. Потврда овог јединства су сузе и умилење, као и слатко осећање љубави Божије. „Сузе умилења током молитве су сигуран знак да је ум сједињен са срцем, да је чиста молитва пронашла своје превасходно место, почетни степен у успону ка Богу. Управо због овога подвижници толико цене умилење" (исто). Ступајући у срце, ум се удаљује од сваке представе, било чулне, било менталне (исто). Врата срца су затворена за сваки сграни елемент α „душа ступа у примрак [γνόφον] сасвим посебне врсте и постепено постаје достојна да непрестано стоји пред Богом чистог ума" (исто).

Расправљајући ο повратку ума у срце, односно енергије ума у његову суштину, потребно је да се нешто каже и ο три кретања ума, како их описује св. Дионисије Ареопагит. Он каже да душа и ум поседују три кретања. Прво је кружно кретање, „улазак (душе) у себе и удаљавање од онога што је споља, тако да постоји унутрашња усроређиност на њене њене духовне силе". У овом кретању, душа се најпре враћа самој себи, сабира све своје силе и на тај начин се узноси ка Богу, беспочетном и бескрајном, Који је изнад сваког бића. Тај пут је поуздан, не дозвољава уму да се обмањује и, будући тако усредсређен, ум се узноси ка Богу. Ум се ослобађа од свега створеног, одбацује сваку мисао ο творевини и свако маштање, он је покајањем уједињен са срцем и Бог се ту открива, јер је ум сједињен са Њим. То кретање је кретање такозваног апофатичког богословља. Друто кретање је праволинијско; душа тада напредује према стварима које је окружују и уздиже се од спољашњих ствари, као од неких шароликих и многоструких символа, ка простом и сабраном созерцању. Ово се назива природним созерцањем или катафатичким богословљем које Бога види у природи; созерцавајући природу, душа се узноси ка Богу. У овом методу су могуће обмане јер многи људи, научени да на овај начин непосредно гледају Божије творевине, бивају у заблуди и клањају се творевини више него Творцу и Саздатељу. Треће кретање се назива спиралним и представља спој између претходна два кретања. Свети Оци дају предност првом кретању, названом кружним, јер обликује круг. „Њиме се ум враћа у срце, и кроз срце се узноси ка боговиђењу. На тај начин се избегавају заблуде" (Дионисије Ареопагит, Ο божанским именима, Р.С. 3, 704-705). Кружно кретање се задобија умно-срдачном молитвом, у којој (духовни) борац настоји да „ум врати у самога себе, да га покрене али не праволинијски, него у кружном кретању, које је непогрешиво^ (Григорије Палама, „Тријаде", 1, 2, 8).

Повратак ума у срце постиже се молитвом, посебнбно тзв. умно ср дачном молитвом, када се ум, очишћен од било какве помисли или идеје, нерасејано моли Богу. Стога св. Нил Подвижник благосиља ум 2. који се нерасејано и невештаствено моли Богу: „Благословен ум који је током молитве потпуно очишћен од обличја; благословен ум који, непомућен у својој молитви, задобија још већу
богочежњивост; благословен ум који током молитве постаје невештаствен и сиромашан; благословен ум који се током молитве у потпуности ослобађа чулног"  („Добротољубље", 1. гом, стр. 187).

Будући да смо видели како се очишћује ум, у ономе што следи осврнућемо се на исход исцелења, другачије речено, на основу дела Светих Отаца видећемо шта се са умом дешава непосредно након исцелења, као и током овог процеса.

 Један од првих плодова исцелења је бестрашће. Бестрастан ум је „надвладао страсти и превазишао и радост и бол". Када је у таквом стању, „он се радује доласку патњи, а када дођу радости и весеља, остаје уздржан и не прелази границу" (Никита Ститат, „Добротољубље", з. том, стр. 295). Ово бестрашће је живототворно умирање Господње (в. 2. Кор. 4,10) које наступа дејствовањем  Светог Духа (исто, стр. 303). Када је ум ослобођен спољашњих подстицаја и греховних оскрнављења, он много јасније сагледава ствари. Он види све поступке злобника [демона], па чак и тренутак када се овај припрема за битку. Он поседује јасно сазнање ο свим лукавствима злобника. „Ум по мери (ослобођења) види подмуклост непријатеља" (св. Марко Подвижник, „Добротољубље", 1. том). Бестрастан ум, „било да његово тело спава или је будно, јесно види просте појмове" (Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 208). Најчистија савест не бива  узнемирена страсним помислима ни током сна, када разум мирује.
 
Очишћење је, такође, најтешње повезано са бестрашћем. ,Нисти ум је онај који се одвојио од незнања и осветљен је божанском светлошћу" (Максим Исповедник, „400 глава ο љубави", стр. 41). Очишћење ума је важно јер човек на тај начин задобија богопознање. Чист ум некад поучава ам Бог приступајући му, понекад свете (тј. анђелске) силе које му предлажу добро, а понекад природа ствари коју ум созерцава" (исто, стр. 103). Чисти ум се, према св. Максиму Исповеднику, или налази „у простим појмовима ствари људских или у природном созерцању видљивог, или у созерцању невидљивог, или у светлости Пресвете Тројице" (исто, стр. 56). Он разуме Писмо које каже: Отвори им ум да разумеју Писма (Лк. 24,45).
Према св. Максиму Исповеднику, постоји узајамна привлачност "између чистог ума и богопознања. „Познање Бога природно привлачи κ себи кроз љубав чисти ум" (исто, стр. 41). „Свети Дух налази чист ум и по његовој мери посвећује га у тајне будућег века" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 227). На овај начин човек постаје богослов. Богосло вље се не добија људским знањем и ревношћу, јер је оно енергија [дејство] Светог Духа Који обитава у чистом срцу. Очишћен ум „постаје за душу небо пуно звезда лучезарних и сјајних помисли, са Сунцем Правде које блиста међу њима, упућујући у свет блиставе зраке богословља" (Никита Ститат, „Природна поглавља", Добротољубље, 3. том, стр. 315). Због тога је авва Сисоје, у одговору на питање авве Амона да ли је, приликом изучавања Писма, неопходно умешно се користити речима и бити спреман за одговор на питање које би могло бити постављено, рекао: „То није неопходно, боље је да чистотом духа овладаш собом и не стрепиш, па тек онда да говориш" („Старечник", стр. 112).

Истинско богословље није плод материјалне усредсређености, оно представља пројављивање Светог Духа. Када је ум очишћен, он се озарује и, уколико је човеков ум за то способан, односно, ако човек поседује и мудрост, он може да богословствује. Због тога кажемо да је читав живот, па чак и само човеково тело, богословље. Очишћен човек је у целини богословље. Свети Оци су понекад користили дела тзв. „раних Отаца", не зато што сами нису поседовали опит, него зато да би потврдили његову веродостојност, посебно у временима када је било и људи који су га порицали.

Очишћењем ума долазимо и до истинског самопознања. Философ Варлаам је тврдио да су светост и савршенство немогући без „дијерезе, силогизама и анализе" [тј. разликовања, закључака и рашчлањивања, какви су се примењивали у јелинској философији], сматрајући да „свако ко жели да буде свет и савршен мора научити методе дијерезе, силогизама и анализе". Свети Григорије Палама се, међутим, супротставља таквом гледишту као „стоичкој и питагорејској јереси". „Ми хришћани", поучава он, „не сматрамо истинитим знање које се садржи у речима и силогизмима него знање које се показује делима и животом, које није само истинито него, исто тако, поуздано и непобитно". Светитељ у наставку каже да нико не може доћи до самопознања методима дијерезе, силогизама и анализе, уколико искреним покајањем и строгим подвигом не учини свој ум „понизним и незлобивим"; другачије речено, нико, ко није очистио свој ум, „неће постати свестан свог сиромаштва (тј. незнања), јер тек тада започиње самопознање" (св. Григорије Палама, „Тријаде", 1, 3,13).  

Овај цитат има велики значај, Јер данас многи тврде да човек може доћи до самопознања путем самоанализе и психоанализе. То је, међутим, заблуда и може довести до страшних последица. Када човек започне да анализира самога себе, највероватније је да ће завршити као шизофреничар. Подвижнички метод је једноставан. Користећи метод који смо описали, односно, стражарење над умом, његово очишћење и повратак у срце путем покајања и умно-срдачне молитве, као и очувањем Христових заповести, настојимо да ум ослободимо његових сопствених представа и робовања чулним стварима како би, вративши се у срце, могао видети своју унутрашњу пустош. До самопознања долази дејствовањем [енергијом] Светог Духа. Тек када благодат Божија, заједно са нашим сопственим делањем, озари нашу душу, поуздано познајемо сваку појединост свог бића. Због тога исцелењем ума откривамо постојање страсти да бисмо

Када је ум исцељен, другачије речено, „када је очишћен и ослобођен маштања, он је изнад сваке телесне жеље" (св. Дијадох Фотички, „Гностички стослови", стр. 111).
Други плод исцелења ума је слобода. Ум, који је некада био заточеник, сада је слободан и испуњен радошћу, и „узноси се ка небесима, која су његова постојбина" (св. Илија Презвитер, „Добротољубље", 2. том, стр. 310). „Када је ум ослобођен од страсти, све, што буде чинио, сматраће се за чисту жртву Богу" (Илија Презвитер, „Добротољубље", 2. том, стр. 300).

Када је ум ослобођен страсти које га умртвљују, он је и васкрснут. Услед тога можемо говорити ο васкрсењу ума. Никита Ститат повезује ово васкрсење са чудом васкрсавања Лазара. Као што је умро Лазар тако, због страсти, умире и ум и бива сахрањен; као што је Христос дошао у Витанију да би васкрсао Лазара, тако долази и у мртав ум да би га васкрсао из трулежности изазване страстима; и као што су му Лазареве сестре, Марија и Марта, плачући и наричући, изашле у сусрет, тако му (Христу) и „разборитост и праведност, погружене у бол због смрти нашегума, у сузама излазе у сусрет". „Праведност је напор и духовно делање, док је разборитост умно [духовно, ноетичко] делање и созерцање" („Добротољубље", 3. том, „Гностичка поглавља", стр. 325).

Везу између ова два чуда, тј. чуда васкрсавања Лазара и чуда васкрсавања мртвог ума, налазимо у многим православним тропарима који се певају у цркви. Навешћу два таква тропара:

„Похитајмо да созерцање и делање, сједињене у молитви, упутимо Христу, и кроз Његову страшну власт да дарује живот, као палму понудимо му свој ум, мртав и погребен као Лазар, и ускликнимо: Благословен који долази!" (Јутрење у четвртак пред Цвети Улазак Господњи у Јерусалим). Према овом тропару, следило би да је Марта делање а Марија созерцање, којима се Христос призива да васкрсне мртав ум.

 „Подражавајмо верно Марију и Марту упутивши богонадахнута дела као посланство пред Господа, преклињући Га да дође и васкрсне наш ум што мртав лежи у гробу, отупео и одбацивши страх Божији, потпуно безосећајан и лишен животне силе, и завапимо: Као што си некада, Господе, страшном влашћу самилосно васкрсао Свог пријатеља Лазара, тако у својој великој милости подари живот свима нама" (вечерња служба у среду пред Цветну недељу). затим, озарени и укрепљени Светим Духом, могли повести битку Ум је мртав, лежи у гробу лишен животне силе и зато пред Христа пошаљимо Марију и Марту, тј, наше делање, како би га Он васкрснуо.
„Ум који влада самим собом (васкрсли ум) постаје храм Светога Духа" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 220).

Кад се нађе у овом стању, чист ум бива озарен и обузет заносом (Никита Ститат, „Добротољубље", 3. том, стр. 330). Наслађује се боговиђењем и беседи са Господом. Када Свети Оци говоре ο усхићењу и иступљењу [екстази, вансебности], то не значи да ум напушта тело, као што је био случај саПитијом [пророчицау Аполоновом светилиштуу Делфима], него да је ослобођен овоземаљских и телесних брига и да себе приноси Богу, не престајући да буде свестан света. Човек, који је задобио непрестану молитву, доживљава екстазу [вансебност], „иступљење" и „узношење" из ума. Ова екстаза се назива „отимањем ка Богу", „усхићењем" [αρπαγή] и представља један вид созерцања.

Чист ум је озарен и просветљен. Сматрамо да је на овом месту од суштинског значаја да говоримо ο светлости, посебно ο светлости ума ο којој се говори и у светоотачким текстовима.

Свети Дијадох Фотички, познавалац целокупног мистичког богословља, говори ο светлости ума: „Немојте сумњати да ум, када се нађе под снажним дејством, у потпуности постаје толико прозиран да живо види своју сопствену светлост". Он, међутим, сматра да се то дешава тек када „сила душе загосподари страстима" (нав. дело, стр. 99). Осим тога, он на другом месту каже: „Они што непрестано проводе време размишљајући у дубини свога срца ο овом светом и преславном Имену, понекад такође могу видети светлост свог сопственог ума" (исто, стр. 127).

Учење св. Дијадоха прихватају и Калист и Игњатије Ксантопули („Добротољубље", 4. том, стр. 290).

Свети Нил Подвижник поучава: „Када нам приступи анђео Господњи, он самим својим присуством прекида сва непријатељска дејства унутар ума и чини да његова светлост дејствује без заблуда" („Добротољубље", 1. том, стр. 183).

Ум је створен по образу Божијем. И како је Бог светлост, тако и ум поседује светлост. У том смислу светитељи кажу да човек може видети светлост свога ума. Те ствари се, међутим, дешавају природном човеку, док је ум палог човека затамњен, помрачен и прикривен страстима. Међутим, када се човек ослободи страсти и буде од Бога озарен, у стању је да, током молитве, види светлост свога ума.

У својој расправи „У одбрану свештених исихаста" („Тријаде") св. Григорије Палама се на многим местима бави овом темом. Наводећи различите речи светитеља („Тријаде", 1, 3, 7), завршава говорећи: „Да ли јасно схваташ да ум, ослобођен страсти, током молитве може себе видети као светлост и да зрачи божанском светаошћу~заиста ви дећи самога себе, ум себе види као светлост" (исто). Свети Григорије,1) међутим, наставља: „Таква је свака очишћена природа која није прекривена копреном зла". Када не носи копрену зла, „она себе види као духовну [умну] светлост" (исто). До виђења ове светлости долази дејствовањем Светог Духа.

„Очишћен и просветљен ум, постајући причастан благодати Божијој, добија и друга тајанствена и натприродна созерцања и, видећи самога себе, он себе види као друго чак иако не гледа нешто друго, и не само да види сопствени образ, него и блистање којеје благодат Божија утиснула у тај образ" (исто, 2,3,11).

Ово учење наговештава да ум не види сопствени образ, него славу Божију која се, по благодати Божијој, одражава у њему. Светитељ види да се тај образ преображава из славе у славу, односно, „у преобиље, у блистање које је у нама, уколико божанско зрачење постаје све јасније и јасније" (1, 3, 7). Као што чулно око не може бити активно док га споља не озари светлост, тако ни ум не може видети својим [духовним, ноетичким] чулом док га не озари божанска светлост (1, 3, 9).

Укратко, можемо рећи да је, према учењу св. Григорија Паламе, ум као образ Божији светлост, али да је помрачен страстима. Тек када заблиста светлост Божија и када је ум очишћен, он може видети не само своју сопствену светлост, него и блистање које се у његовом лику ствара благодаћу Божијом. Чуло вида само по себи не може човеку бити ни од какве помоћи, уколико нема чулне светлости. Исто се може рећи и за виђење божанске светлости у човековом уму. Свети Григорије Палама је развио сва ова учења зато што је философ Варлаам тврдио да се људским знањем, усавршавањем људске мисли, може видети Бог и задобити богопознање, а што је потпуно погрешно.

У својој књизи „Старац Силуан" архимандрит Софроније пише ο тој природној светлости ума: „Достигавши ону границу где је крај светлости и мраку (в, Јов 26,10), човек у ствари созерцава своју умну красоту коју многи поистовећују са Божанством. Иако је светлост коју они сагледавају светлост, она није Истинска Светлост, у којој нема никакве таме, већ природна светлост ума човека створеног по образу Божијем.

Ова светлост ума, која превазилази светлост сваког емпиријског знања, може се назвати мраком, јер је то мрак ослобађања или уопштавања, у коме нема Бога. Можда се овде најбоље могу применити Спаситељеве речи: Пази, дакле, да светлост којајеу теби не буде тама (Лк. 11,35). Прва космичка, преисторијска катастрофа пад Денице Луцифера, који постаде тама, настала је као последица самозаљубљеног сагледавања властите красоте, сагледавања које се завршили самообожавањем" (стр. 145-146. у срп. издању).

Када бисмо хтели да одредимо „духовно" место овога мрака, тада бисмо рекли да се налази на граници појављивања нестворене светлости. Међутим, када се умна молитва врши без потребног покајања и молитвене устремљености ка Богу, душа, ослобођена од свих представа, накратко може да обитава у том мраку занемаривања а да при том не види Бога, јер у том мраку, самом по себи, Бога још нема.

 „Налазећи се у мраку занемаривања, ум осећа својеврсну насладу и спокојство. Ако се он тада окрене самом себи, моћи ће да осети нешто слично светлости али то још није нестворена светлост Божанства већ природно својство ума створеног по Божијем образу. Ово сагледавање као искорак из временог приближава ум познању непролазног, чинећи човека поседником новог знања, иако још апстрактног. Тешко, пак, ономе ко ову мудрост прими за познање истинског Бога и ово сагледавање као приопштење Божанском бићу, тешко, зато што у таквом случају мрак занемаривања, пошто се налази на границама истинског боговиђења, постаје непрозирни застор и чврст зид који одваја Бога више него мрак буђења грубих страсти, мрак очигледних ђаволских саблазни или мрак губљења благодати и богоостављености; тешко, зато што би то значило пасти у прелест, јер у мраку занемаривања још нема Бога. Бог се јавља у светлости и као светлост" (стр. 165-167. у срп. издању).

Тешко нам је да упоредимо текстове св. Григорија Паламе и архимандрита Софронија везане за тему просветљења ума, јер нам недостаје потребно искуство. Док се, споља гледано, чини да међу њима постоје разлике, ми верујемо да су те разлике само ствар различитих стилова. Чврсто смо уверени да су оба оца доживела такво стање, али да изражавају његове различите аспекте. Иако нисмо сасвим сигурни, осећамо да старац Софроније говори ο разуму који човек обоготворава и заљубљује се у њега. Он стога сажето наглашава да је мрак занемаривања непрозирни застор и чврст зид који човека одваја од Бога више него страсти, мрак демонских наговора или богоостављеност. Та светлост ума је заправо тама и примрак, и када то каже, он је у потпуности сагласан са учењем св. Григорија Паламе, према којем је созерцање чисто дејствовање Бога у човеку. „... виђење божанске светлости није могуће све док се човек не нађе у стању озарености благодаћу", стању у којем је чин боговиђења сам по себи превасходно „заједница са живим Богом", „приопштење Божанском Животу" („Старац Силуан") и лично не можемо да откријемо неслагања (у тврдњама) ове двојице очевидаца. Они се једноставно изражавају разноликим речима, имајући у виду различита схватања која су желели да побију.

У сваком случају, неоспорна је чињеница да човеков ум, када постане „једног духа са Господом", „јасно види духовне ствари" (св. Григорије Палама, „Тријаде", 1,3,17). Бестрашће ума води га созерцању (створених) бића (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 224). Ум, ослобођен страсти и непрестано озарен созерцавањем створених бића, и сам постаје као светлост (исто, стр. 208).

Исцељен ум бива удостојен боговиђења. Он, наравно не созерцава Божију суштину, него Божију енергију. „Светитељи виде светлост а онда задобијају боготворну заједницу Духа", другачије речено, кад год су сједињени са Богом, они „виде одежду свог обожења" и „њихов ум бива прослављен и испуњен неизрециво прекрасним блистањем благодати Логоса" (св. Григорије Палама, „Тријаде", 1,3,5). Ум се, дакле прославља и испуњава неизрецивим сјајем, благодаћу Божијом. На тај начин ум бива прослављен.

Овакво духовно наслађивање појављује се у уму када је обузет виђењем духовног и тада се „тешко одваја од овог наслађивања" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 213). Сједињен са Богом, ум постаје „мудар, благ, силан, човекољубив, милостив и дуготрпељив, укратко, он у себи носи скоро сва божанска својства. Α када се удаљи од Њега и приљуби материјалним стварима, поставши сластољубив, бива поживотињен или озверен борећи се са људима због тих материјалних ствари" (св. Максим, „400 глава..." стр. 71).

Као исход исцелењаума, бива исцељено и тело. Када кажемо да 6ива исцељено и тело ми, наравно, не мислимо да се оно ослобађа болести, иако ће у извесној мери уследити и то. Кажемо „у извесној мери", јер многе болести, посебно оне нервне природе, потичу од умирања ума, док се тело утлавном ослобађа телесних страсти. Свети Максим каже: „Када видиш да се твој ум побожно и праведно бави светским помислима, знај да је и тело твоје чисто и безгрешно" (исто, стр. 93). Ум који размишља ο божанском одржава и тело чистим од такозваних телесних страсти. „Најпре ум постаје пријемчив за залог [предукус] будућих добара, затим се узноси ка Првом Уму и бива посвећен, заједно са телом са којим је сједињен да би га учинио божанственијим, другачије речено, преображава се као и тело које је са њим сједињено, наговештавајући апсорбовање тела од стране Духа, а како ће и тело окусити будућа добра, од суштинског је значаја да се припреми још у ОВОМ животу" (св. Григорије Палама, „Тријаде", 1, 3, 33).

Сви светитељи су, водећи овај живот, следили исти метод исцелења и очишћења ума, савладавајући и исто учење. Верујемо да светитељи немају неке своје, посебне погледе, да немају различита догматска становишта. Будући да поседују исти опит, прихватају и исто учење. Уколико у неким тачкама и запазимо разлике, то је стога што њихова учења тумачимо полазећи од погрешних претпоставки. Ако бисмо покушали да схватимо разлике у изражавању сваког светитеља с обзиром да, поред истог опита, они поседују различиту мудрост ако бисмо покушали да схватимо истинско значење сваке речи, не бисмо налазили различита учења. Истина је да смо ми сами непотпуни и неискусни у погледу духовних ствари, да смо одсечени од духовног предања Цркве, због чега и налазимо разлике код Светих Отаца.

Апостол Павле пише: Будите утврђени у истом разуму и истој мисли (ι.Κορ. 1,10). Светитељи размишљају на исти начин. Свети Григорије Палама наглашава да је ово „знање заједничко за све који су надпојмовно веровали у Христа" (исто, 2,3, 66).

Све што смо до сада навели показује да ум који је погођен деловањем страсти болује, слаби и умире, да бива лишен свог природног стања и да му је неопходно исцелење. Православни подвижнички метод описује начине исцелења ума. То исцелење је неопходно, јер се ум тако очишћује и познаје Бога, задобија богопознање, а у њему се и садржи човеково спасење.