Болест ума

Krst mali  (Стр. 96 надаље)   Ум је због грехопада затамњен, помрачен и болестан. Он је престао да буде савршен, и иста ствар се дешава сваки пут када човек сагреши.

Ђаво је прву борбу водио са умом. Демони покушавају да поробе ум и сваки следећи пут када човек да свој пристанак и сагреши. Свети Максим учи да демони, користећи као упориште страсти које постоје у човековој души, подстичу нечисте помисли помоћу којих воде битку саумбм и присиљаваЈу га да пристане на грех. Демони воде велику борбу како би поробили ум и привукли га нечистим помислима. „Када га победе у томе, воде га у грех мислима (да машта ο греху), а по свршетку овога, вуку га као заробљеника на само дело греха". Међутим, зло се ту не зауставља. Након што срце опустоши нечистим помислима, ђаво се повлачи, али идол греха, упркос томе, остаје у уму. Свети Максим наводи Господње речи: када дакле утедате шусобу опустошења... Где стоји на месту светоме (Мт. 24,15) и каже да је „место свето и храм Божији ум човечији, у којем су демони, опустошивши душу страсним помислима, поставили идола греха"  („400 глава о љубави", стр. 66).

   То је и болест ума. Он небива самопоробљен, он исто тако постаје и болестан, будући да идол греха остаје као незацељена рана и узрок новог греха. У таквим околностима кажемо да су ум заробили демон и страсти, а „ум, којим су овладале страсти, има недоличне помисли" (св. Таласије, Добротољубље, 2. том, стр. 217). То се испољава и у речима и делима. Све што човек каже или учини, указује или на болест или на здравље ума. Због тога они, који поседују дар расуђивања, по спољашњим покретима и речима могу да разаберу стање ума сваког човека. Привезаност ума за чула „чини га робом телесних наслађивања" (исто, стр. 214). Уместо да се окрене према Богу и да се сједини са Њим, ум се одвраћа [од Њега] да би се сјединио са чулима и тако постаје њихов роб. Ово ропство, ово заточеништво, јесте болест ума. Природно је да болест изазива и смрт ума.   

   У ономе што следи навешћемо светоотачке текстове, да бисмо описали извесна стања и особине болести ума.

    Свето Писмо говори ο изопаченом уму, ο телесном уму. На овом месту желимо да покажемо ко испољава болест ума: „.људи изопаченог ума и лишени истине" (1.Тим. 6,5). Сви који се противе истини су људи изопаченога ума (2.Тим. 3,8). Говорећи ο јеретикутога времена, апостол Павле каже да се надима својим телесним умом (Кол. 2,18). Овај одломак јасно наговештава да телесни [σαρκικός] човек, лишен дејства- [енергије] Светог Духа, има, како се помиње у богословљу апостола Павла, „телесни ум". На другим местима се за ум, удаљен од Бога, каже да је „покварен" (Рим. 1,28). Апостол Павле не жели да хришћани живе као пагани у празноумљу своме (Еф. 4,17). Свети Оци, као св. Таласије, говоре ο томе како се ум удаљује од сфере [„места"] духовног познања када се страствени део душе одвоји од њених врлина („Добротољубље", 2. том, стр. 214).

   Болест ума се такође описује и речју „помрачење". Ум је, као образ Божији, блистав. Када се, међутим, удаљи од Бога и изгуби своје природно стање, постаје затамњен и помрачен. Исихије Презвитер учи да осам главних нечистих помисли, које обухватају све друте (нечисте помисли), приступају дверима срца. Ако открију да је ум незаштићен, оне, једна за другом, ступају у срце, свака у своје време. Било која од њих да уђе, она са собом уводи и „мноштво других срамних помисли; када на тај начин помраче ум, оне подстичу и тело и побуђују га на срамне поступке" („Добротољубље", 1. том, стр. 169). На другом месту, Исихије Презвитер такође учи да човек, када води грешан и развратан живот, „помрачује свој ум" (исто, стр. 152). Због тога Свети Оци поучавају да стражаримо над својим помислима „како наш ум не би био помрачен него да би, супротно томе, могао да види" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 209).

   Ми, дакле, можемо говорити ο слепилу и немогућности ума да јасно сагледа ствари. Када је наш ум помрачен, немамо чист и отворен приступ ближњем. Све је оскрнављено и помрачено, са страшним и узнемирујућим последицама за наш живот. „Као што облаци сакривају сунце, тако рђаве помисли помрачују и погубљују ум" (св. Јован Синајски, „Лествица", 26. поука, стр. 177). Наш ум је помрачен и остаје бесплодан или када говоримо ο овоземаљским стварима, или када их прихватамо разумом и бивамо сагласни са њима или пак када се наше тело, заједно са умом, бави чулним стварима. Ми истог тренутка губимо своју усрдност, умилење, одважност пред Богом и духовно познање. Због тога смо „просветљени све дотле док чувамо ум; чим престанемо, бивамо помрачени" (Исихије Презвитер, „Добротољубље", 1. том, стр. 160).

   Помрачење се назива и слепилом, јер је то истинско слепило ума. Ум се ослепљује трима страстима: среброљубљем, таштином и (чулним) уживањем (св. Марко Подвижник, „Добротољубље" 1. том, стр. 382. у срп. издању). Према св. Никити Ститату, „незнање земаљског ума, замагљеног и погруженог у таму, прекрива очи душе, чини је мрачном и отежава опажање божанског и људског, тако да она није у стању да гледа зраке божанског светла или она добра која око не виде, ухо не чу и у срце људско не дођоше" („Добротољубље", 3. том, стр. 320). Такав ум, као и душа уопште, није способан да созерцава Бога или да буде просветљен. То представља његову болест и смрт. Човек у тим условима не може да нађе истину. Свети Василије Велики учи: „Као што око не може јасно да види предмет када се стално помера час у страну, час горе или доле, исто се дешава и са оком душе, односно умом". „Будући пометен хиљадама брига ο овоземаљском, човеков ум не може јасно да гледа истину" (Е.П.Е, 1. том, стр. 60-62).

   Друго болесно стање ума је равнодушност, неосетљивост и безосећајност. „Неосетљивост срца ослепљује ум", каже св. Јован Лествичник I („Лествица", 6. поука, стр. 69). „Када они (демони) победе душу и светлост ума помраче, нема више ни трезвености, ни расуђивања, ни сазнања, ни обзира, већ тупост, неосетљивост, нерасудност и заслепљеност" (исто, 26. поука, стр. 152).

   Болестан ум је свезан и заточен. „Осуде достојне страсти окивају ум и везују га са чулне ствари" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. ' 219). Свети Максим каже: „Као кад птица везана за ногу, покушавши да лети, опет пада на земљу вучена узицом, тако и ум, који још није стекао бестрашће, уздижући се ка познању ствари, пада опет на земљу вучен страстима" (св. Максим, „400 глава ο љубави", стр. 54). Ма колико покушавао да узлети ка небеском познању, он то не може да учини све док се ослободи страсти. Страсти га везују и држе прикованог за земљу. Разнолике страсти су ум учиниле грубим и он није у стању да се чисто МОЛИ Богу (Евагрије, „Добротољубље", 1. том; у грч. идању: св. Нил Подвижник, стр. 181).

   Надмен ум је облак без воде, ношен ветровима таштине и гордо сти" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 224).
   
   Ум оболео од страсти таштине прелешћује се у покушају да Бога ограничи на облике и форме" (Евагрије, „Добротољубље", 1. том).
   
   Исихије Презвитер такође описује начин на који ум бива заробљен. Ако је неискусан и живи без трезвености, он одједном почиње да прихвата све што се појави у острашћеним уобразиљама чулним представама и сликама створених у машти], друтачије речено, све што уобразиље донесу, а затим почиње да разговара са њима и да на њих одговара. На тај начин се наше сопствене
помисли придружују демонским фантазијама. Како уобразиље [замишљања] почињу да се умножавају и да нарастају, тако и ум постаје болестан" („Добротољубље", 1. део, стр. 163).

  Осим већ поменутих болесних стања ума, постоји и оскрнављење. Апостол Павле каже: Чистима је све чисто, α нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист и њихов ум и савест (Тит. 1,15). Ум не мора бити оскрнављен само великим, смртним гресима: „Ко је окусио од праве молитве, често може упрљати ум и једном једином неприкладном речју" (св. Јован Синајски, „Лествица", 28. поука, стр. 198).

Свети Јован Лествичник говори ο „препаду на ум, пошто без трајања и без речи и слике, тренутно изазива страст у подвижнику. Међу духовима који кушају тело, нема ниједнога тако брзог, тако хитрог и подмуклог као што је тај дух, који се у једној ситној представи, без задржавања, без трајања и без речи, а код нехих и мимо њихове свести, појављује у души" (15. поука, стр. 111). Показује се да ум може потчинити и поробити и један једноставан покрет, без претходне велике и сложене помисли.

Болест ума је, како је већ речено, пропадљивост, помрачење, слепило, неосетљивост, безосећајност, ропство и заточеништво, прелест, оскрнављење и препад на ум. Све што омета ум и одвраћа га од његовог природног кретања јесте болест ума, чији је исход његова смрт. У том стању је васцели човек болестан, оскрнављен и мртав.