Ум и пажња

Krst mali  (Стр. 90) Други Свети Оци употребљавају термин „ум" да би означили пажњу, која је „истанчанија од разума" [„истанчанија од интелекта"] (св. Григорије Палама, „Тријаде", 1,2,7). Теолипт Филаделфијски повезује ум са пажњом, реч са призивањем а дух са умилењем и љубављу. Када силе душе дејствују на овај начин, онда „васцели унутрашњи човек служи Богу". Могуће је, међутим, да разум изговара речи молитве, али да га ум („истанчанија пажња") не прати, да га одвуку различите помисли и да се удаљи од богопознања. Често се дешава да разум [интелект] изговара речи молитве, а да га ум не следи, да не мотри на Бога којем се та молитва изговара. Разум [у смислу интелекта] тада изговара речи по навици, али се ум удаљује од богопознања. Душа то тада не примећује и бива несређена, док је ум расејан маштањима или заокупљен оним што га прелешћује и за чим жуди" (Теолипт Филаделфијски, „Добротољубље", 4. том, стр. 8).

Сам ум, дакле, који не чине искључиво помисли него и истанчанија пажња, треба да се врати у срце, у суштину душе која је, као орган, смештена унутар телесног срца, будући да је овај телесни орган „седиште разумног дела душе и најважнији разумни телесни орган". Ми, дакле, треба да саберемо свој ум, расејан чулима, и да га вратимо „у оно исто срце које је седиште разумног дела душе" (св. Григорије Палама, „Тријаде", 1, 2, 3).

Тему ума још нисмо исцрпли. Ми једноставно желимо да у овом одељку направимо извесну разлику између појмова „ум", „срце" и „душа", и да укажемо на њихове односе и различитости. Вратићемо се овим појмовима онда када будемо опширније говорили ο уму, срцу и помислима.
У овом поглављу желимо да нагласимо да термин „ум" има много значења у библијско-светоотачкој традицији. Ум се поистовећује са душом, али је он, истовремено, и енергија душе. Као и душа, и ум је образ Божији. И као што се душа дели на суштину и енергију, исто се може рећи и за ум. Као што су и у Богу суштина и енергија нераздељиво раздељене, тако је и у погледу ума. Због тога су на неким местима

Свети Оци ум окарактерисали као суштину, а то је срце, због чега се у том случају ум поистовећује са срцем, док су на другим местима ум окарактерисали као енергију, тј. као мишљење, помисли и истанчанију пажњу која је расејана чулима и треба да се врати у срце. Уопштено говорећи, Свети Оци су ум окарактерисали као срце и душу, не искључујући ни остале називе које смо претходно споменупи.

У погледу овог питања изгубили смо везу са Предањем, тако да многи данас ум поистовећују са разумом. Ми ни најмање не сумњамо да, поред разума, постоји једна сила још веће вредности - ум, срце. Целокупна цивилизација је цивилизација губљења срца, а човек не може да схвати оно што нема у себи. Срце је мртво а ум помрачен, и ми нисмо у стању да запазимо њихово присуство. Управо је због тога било неопходно ово разјашњење. Човеку који унутар себе има Светога Духа, који живи „унутар откривења", није потребно много објашњења, јер се сопственим опитом ппзнадe присуство и постојање ума, срца.