Ум и разум [διανοία]

Krst mali  (Стр. 89) Умом се назива и његова енергија, „коју чине помисли и мишљење". Апостол Павле пише Коринћанима: Ако се тимјезиком молим Бо1у, мој дух се моли, α ум је мој без плода. Шта треба дакле? Молићу се Богу духом, α молићу се и умом; хвалићу Εοϊα духом, α хвалићу и умом (1. Кор. 14,14-15). У овом одломку, дух је дар говора, а ум је разум [у смислу „интелект"]. Ум је овде, дакле, поистовећен са интелектом, са разумом. У Светом Писму постоје многи одломци у којима се налази овакво значење.

Осим тога, св. Максим Исповедник назива умом и разумну реч и срце као средиште нашег бића, кроз које задобијамо богопознање, указујући при том на различитост и дејство сваког од њих: „Чист ум правилно посматра ствари, а реч увежбана доводи виђено пред очи (других)" („400 глава..." стр. 82). Ум [срце] је оно што јасно сагледава ствари, због чега мора бити очишћен, док је реч [словесност, разум, логос] оно што уобличава и изражава виђено. На овом месту треба да утврдимо како је човеку, да би био један од Отаца Цркве, неопходно да, поред чистог ума, поседује и изражавање, тј. „реч увежбану", како би те натприродне ствари исказао у оној мери у којој је то уопште могуће.