Исцелење душе

Krst mali   Целокупно црквено предање састоји се од исцелења и оживљавања душе умртвљене грехом. Све Свете Тајне и васцели подвижнички живот Цркве доприносе овом исцелењу. Нико, ко није свестан ове чињенице, није у стању да осети атмосферу православног предања. У ономе што следи видећемо шта чини здравље и оживотворење душе, као и неколико начина да се оно постигне; поред тога, видећемо и како поступа здрава и жива душа.

„Здравље душе чине бестрашће и (духовно) знање" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 211). „Душа је савршена онда, када њом овладају врлине" (исто, стр. 214). „Она је душа савршена чија се жељна сила у потпуности устремила κ Богу" („400 глава..." стр. 104). Чиста је „душа која воли Бога" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 215) Чиста је она „душа која се ослободила од страсти и непрестано се весели божанском љубављу" (св. Максим, „400 глава...", стр. 41).

Свети Оци такође описују и неколико начина за васкрсавање, оживотворење и исцелење душе. Жалост по Богу или, другачије речено, покајање, прекида чулне насладе. „Истребљење чулних наслада је васкрсавање душе" (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 207). Свети Антоније, велики слуга Божији, каже да морамо очистити свој разум. „Верујем да разум [у смислу интелекта, διάνοια], кад је потпуно очишћен и кад је у свом природном стању, може задобити прозорљивост и видети јасније и даље него демони, јер му Господ даје откривења" (Исихије Презвитер, „Добротољубље", 1. том, стр. 169). Другачије речено, овај свети слуга Божији нам саветује да очистимо свој разум. Примећено је да свако, ко је у стању да свој ум очува чистим од рђавих помисли и разноликих представа, може и своју душу да очува чистом.    

Теолипт, митрополит филаделфијски, поучава: „Када спољашњи ρ свет престане да ти одвлачи пажњу и када загосподариш својим унутрашњим помислима, и твој ће се ум пробудити на духовна дела и речи". Као резултат напора да се ум [нус] очува чистим и да буде ослобођен расејаности, у нама се појављује ум који је до тада био мртав и неприметан. Због тога Теолипт поново саветује: „Престани, дакле, да беседиш са спољашњим (светом) и бори се са унутрашњим помислима, док не нађеш место чисте молитве и дом у којем обитава Христос" („Добротољубље", 4. том, стр, 6). Као што ћемо споменути на другом месту, срце је дом у којем обитава Бог. То ћемо открити само онда, када будемо настојали да живимо у безмолвију, када се будемо борили против помисли које владају у нама. Чистота ума има велику важност. Тај меI тод је једноставан, али разумљив, и доноси велику корист човековојЈ души, будући да је чини храмом Светог Духа.

Душа је здрава онда када се одврати од везаности за безначајне ствари и љубављу се привеже за најбоље" (св. Григорије Палама, „Добротољубље", 4. том, стр. 147).

Свети Григорије Палама, тумачећи целокупно предање Православне Цркве, каже да смо преступом и грехом изгубили подобије Божије, „али нисмо изгубили лик" и управо стога што нисмо изгубили образ [лик], у стању смо да васкрснемо душу. „Душа, ослобођена везаности за безначајне ствари и љубављу привезана за најбоље, потчињава му се [том најбољем] делима и врлинама, примајући од њега просветљење, украшавање и побољшање, послушна је његовим саветима и поукама од којих добија вечни и истински живот" („Добротољубље", 4. том, стр. 147). Када душа постане послушна законима Божијим, постепено почиње да се исцељује, просветљује и да задобија вечни живот.

Осим делатног метода за исцелење душе, св. Никита Ститат нуди још један, а то је метод созерцања. Тамо где постоји љубав према Богу, делање ума и причасност недоступној Светлости „постоји и мир у душевним силама, очишћење ума и настањивање Пресвете Тројице" („Добротољубље", з. том, стр. 298). Осим напора да се ум очува чистим неопходно је, дакле, и да се ум навикне на унутрашње делање и унутрашњу молитву, да се достигне милосрђе и љубав према Богу а где се настани ова љубав, задобија се мир у душевним силама и очишћење ума.

У другом поглављу ове књиге исцрпније говоримо ο томе како се исцељује душа и како се креће сагласно својој природи; тамо описујемо и природно кретање сваког дела душе. Будући да говоримо ο исцелењу душе, овде ћемо укратко истаћи неколико чињеница.

Свети Григорије Палама пише да се боримо како бисмо из свог тела искоренили закон греха и на његово место настанили надзирање ума, установљујући на тај начин закон какав доликује сваком делу душе и сваком телесном органу. За чула установљујемо закон самоуздржања, а за страствени део душе - закон љубави. Разумни део (душе) усавршавамо тако што одбијамо сваку препреку која омета разум да се узнесе ка Богу и то називамо трезвеношћу. Ако је човек самоуздржањем очистио тело, ако је своју вољу и жудњу силом Божије љубави учинио ослонцем врлине и ум просветљен молитвом принео Богу, онда он „задобија и у себи види благодат обећану онима што су чистог срца" („Тријаде", 1, 2, 2).

Свети Максим саветује сагласно православном предању: „Вољни део своје душе обуздавај љубављу, жељни део исушуј уздржањем, а разумни њен део окриљуј молитвом и светлост твога ума никада неће потамнети" („400 глава...", стр. 122).

Савети или лекови не лече болесну душу, не дају живот умртвљеном уму, не очишћују нечисто срце; то чини подвижнички метод Православне цркве, тј. самоуздржање, љубав, молитва и чување ума од сатанских изазова. Ми, према томе, верујемо да је православно предање веома важно за наше доба, јер је то једино што може ослободити човека и исцелити га од потиштености и несигурности какве му доноси смрт душе.