Болест и умирање душе

Krst maliУ цркви често говоримо ο човековом паду и смрти, која је дошла као последица тог пада. Најпре је дошло до духовне смрти, а за њом је уследила и телесна. Душа је изгубила нестворену благодат Божију, а ум прекинуо везу са Богом и постао помрачен. То помрачење и смрт пренео је и на тело. Према св. Григорију Синајском, човеково тело је створено као нетрулежно и као такво ће бити и васкрснуто, док је душа створена као бестрасна. Будући да између тела и душе, услед њиховог узајамног прожимања и општења, постоји најчвршћа веза, и једно и друго су постали пропадљиви. „Душа је задобила особине страсти или боље речено, демона; уподобивши се бесловесним зверима, тело се потчинило деловању и владавини пропадљивости". Када су душа и тело постали пропадљиви, постали су једна бесловесна и безумна звер, потчињена гневу и пожуди. Тако је, према Светом Писму, човек придружен животињама и постао им сличан (Григорије Синајски, „Добротољубље", 4. том, стр. 43). Човекова душа се након пада испунила страстима, а његово тело постало је слично зверињем. Човек је обукао „кожну одећу" трулежности и пропадљивости и постао сличан бесловесним животињама.

Та болест, ропство, нечистота и умирање душе изврсно су описани у светоотачким списима. Сваки грех је понављање Адамовог греха и ми смо са сваким грехом изложени помрачењу и умирању пале душе. Осврнимо се исцрпније на та пала стања душе.
Када човек ослободи своја чула и када се кроз чула његов ум излије изван срца, његова душа бива заточена. „Разулареност чула ставља окове на душу". Ово ропство је истоветно помрачењу. Након заласка сунца настаје ноћ. Када се Христос удаљи од душе и када је прекрије помрчина страсти, тада је „духовне звери кидају на комаде" (Теолипт, „Добротољубље", 4. том, стр. 6). Човекова душа пада у непрозирну таму и у њему дејствују демони. Човек се нашао у ноћи без месечине.
То такође представља и болест душе. Свети Таласије каже да је „болест душе лоша навика, док је њена смрт грех стављен у дејство" („Добротољубље", 2. том, стр. 215). Оболела душа, корак по корак, напредује ка смрти.

Болест душе је, заправо, њена нечистота. „Нечистота душе подразумева да она не дела по природи, јер се из тога у уму рађају страсне помисли" (Св. Максим Исповедник, „400 глава..." стр. 90). Према овом светитељу, нечиста душа је страсна, испуњена (нечистим) помислима, пожудом и мржњом (исто, стр. 39).

Свети Исихије Презвитер описује начин на који душа постаје болесна и најзад бива убијена. Бог је душу створио као добру и једноставну [просту], али она „налази задовољство у демонским подстицајима и када је једном преварена, тежи нечему злобном као да је добро". На тај начин, њене помисли „бивају уплетене у демонске фантазије". Тада душа „пристаје на изазов и, на своју несрећу, покушава да, уз помоћ тела, ту незакониту маштарију разума претвори у стварно дејство" („Добротољубље", 1. том, стр. 148).

Наводећи одломке из Светог Писма, као што су речи апостола Па~ вла: Нас, који смо били мртви због грехова, оживи са Христом (Еф. 2,5), речи Јована Јеванђелисте: Има грех на смрт (1. Јн. 5,16) и Христове речи упућене ученицима: Нека мртви укопавају својв мртве (Мт. 8,22), свети Григорије Палама каже да је душа, „иако бесмртна по благодати, када је разуздана и препуштена насладама и неуздржању, жива умрла". Он на тај начин тумачи и речи апостола Павла: Она (удовица) која се одала насладама, жива је умрла (1.Тим. 5,6). Иако жива, душа је заправо мртва, будући да не поседује истински живот, а то је благодат Божија („Добротољубље", 4. том, стр. 150). Када су се наши прародитељи удаљили од сећања и созерцавања Бога, када су прекршили његову заповест и приклонили се сатанином смртоносном духу, са њих је свучена „блистава и жива одежда вишњег сјаја и они су, авај, као и сатана такође постали духовно мртви" (исто, стр. 150). Тако се увек дешава. „Када се човек придружи сатани и почне да твори његову вољу, човекова душа умире, јер сатана није само смртни дух, будући да усмрћује и оне који му приступе" (исто).

Душа је мртва онда, када не дела у складу са својом природом. „... Када није здрава, она је мртва, иако задржава привид живота... Када, на пример, не мариш за врлину, него си лаком и кршиш закон, како ти онда могу рећи да имаш душу? Зато што ходаш? Ходају и бесловесна створења. Зато што једеш и пијеш? То чине и дивље звери. Можда зато што стојиш усправно на две ноге? То ће само потврдити моје уверење да си животиња у људском обличју" (св. Јован Златоусти, 6. беседа на Другу посланицу Коринћанима, Р. С. 61, 439).

У учењу апостола Павла, „мртав" човек се назива „телесним" [σαρκικός] или „душевним" [ψυχικός]. У својој Посланици Коринћанима пише:Телесни човек [у грчком тексту ψυχικός άνθρωπος - дословно: душеван човек] не прима што је од духа Божијега (ι.Κορ. 2,14). Он каже и следеће: Све док је међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владатг по човеку (Ι.Κορ. 3,3). Према проф. Ј. Романидису, изрази као „душеван", „телесни" и „владате се по човеку" имају исто значење (Ј. Романидис, „Првородни грех", стр. 131, Солун 1970, на грчком). На другом месту у овој својој књизи он пише: „Телесни и душевни човек је целокупан човек, душа и тело, али човек који не поседује ону енергију Светог Духа која га чини непропадљивим" (исто, стр. 130). „Када човек не следи Светог Духа, бива лишен живототворне енергије Божије и постаје душеван" (исто, стр. 131).