Шта је исцелење [терапија]

- Референзиране стране у кљизи "Православна психотерапија": поглавља (страна 28-33)   raspece sinaj XII vek
Будући да смо рекли да су хришћанство и богословље превасходно и изнад свега исцелитељске науке, требало би да сада укратко скицирамо шта је заправо исцелење. Шта Православље, са својим богословљем и богослужењем, исцељује у нама? Неопходно је да то објаснимо у ономе што следи.
   Исцелење [терапија] душе првенствено означава исцелење и ослобађање ума. Људска природа је оболела кроз „отпадање" од Бога. Та болест је првенствено робовање и отпадништво ума. Прародитељски грех је човеково удаљавање од Бога и губитак божанске благодати, што је за последицу имало ослепљење, помрачење и смрт ума.Могли бисмо тачније утврдити да је „човеков пад или стање наслеђеног греха: а) неспособност његове умне [ноетичке] силе да исправно дела или да уопште дела, б) неразликовање ове силе од функција мозга или телесних функција уопште и в) робовање потиштености и условима окружења које отуда следи. Сваки човек је, у различитим степенима, доживео пад своје умне [ноетичке] силе, будући да је изложен окружењу у коме та сила не дела или дела далеко испод своје могућности. Исход неодговарајућег делања умне силе су лоши односи човека са Богом и [лоши односи] међу људима. Отуда исходи и покушај појединца да и Бога и палог човека искористи како би осигурао своју личну безбедност и срећу“ (Ροманидис, Христос, живот света, стр. 23 на грчком)".
   Тај губитак Божије благодати умртвљује човеков ум; целокупна његова природа је оболела и он ту болест предаје и својим потомцима. На тај начин се у православном учењу схвата наслеђивање греха. Речи св. Павла да кроз непослушност једнога човека посташе мнош Грешни (Рим. 5,19), Свети Оци не тумаче правно, него медицински. Свети Кирил Јерусалимски то тумачи овако: „Након што је Адам услед греха пао и потонуоу пропадљивост, одједном суу телесну природу продрле насладе и нечистоте и у нашим удовима се појавио закон дивљине. Тако је кроз непослушност једног човека, Адама, људска природа оболела од греха. Тада су многи постали грешници, не као Адамови сукривци, јер тада нису ни постојали, него као они што имају исту такву природу, која је потпала под закон греха... Људска природа је у Адаму постала
болесна кроз изопаченост непослушања и зато су у њу продрле страсти" (Коментар на Посланицу Римљанима, Р.С. 74, 788-789). На друтом месту, исти светитељ сликовито спомиње корен као символ: „Смрт је након Адама ушла у целокупан људски род, исто као што, када је озлеђен корен, и млади изданци који из њега ничу морају увенути" (исто, стр. 785).
Карактеристично је оно што каже св. Григорије Палама: „Ум који се побунио против Бога постаје или зверски или демонски и, након што се побунио против природе, чезне за оним што припада другима"... (51. омилија, Е.П.Е. 11, стр. 114).
   Кроз „обред рођења у Богу", тј. кроз свето крштење, човеков ум се просветљује, ослобађа од робовања греху и ђаволу и сједињује са Богом. Због тога се крштење назива просветљењем. Након тога, међутим, а услед греха, ум се поново помрачује и умртвљује. Светоотачки списи јасно показују да сваки грех и свака страст умртвљују ум.
   Свети Јован Лествичник пише како се „демони труде да помраче наш ум". То посебно чини демон блуда, и „запленивши ум као водећу способност човекову, он нас често наводи и подговара да и у присуству друтих чинимо оно што чине само људи који нис:у при чистој свести" (Лествица, 15. поука, стр. 113).
   У једном од поглавља обратићемо пажњу на природу човековог ума. Овде се углавном бавимо темом његовог помрачења. Свети Максим поучава: „Као што тело има свет ствари, тако и ум има свет мисли; и као што тело блудничи са телом жене, тако и ум блудничи са помишљу ο жени маштаријама свог сопственог тела, јер мислено види облик свог сопственог тела где се сједињује са обликом жениног (те" ла)" („400 глава ο љубави", стр, 93-94). То је помрачење и пад ума.
   Исти свети отац учи да, „као што тело греши преко (чулних) ствари и има за своје васпитање [обуздавање] телесне врлине, тако и ум греши страсним помислима и има, исто тако, за своје васпитање, душевне врлине" (исто, стр. 74). Ова истина показује да пад ума изазива пометњу у читавом духовном организму. Он изазива тескобу и узнемиреност и уопштено чини да човек доживљава пад у свом његовом трагизму. Тако многи проблеми који нас муче потичу од ове унутрашње болести. Из тог разлога психотерапеути не могу много помоћи, будући да једино Христос може васкрснути ум умртвљен страстима.
   Покушавајући да јасније одреди шта је нечистота ума, па самим тим и шта је његов пад, свети Максим пише: „Нечистота ума јесте прво да има нечисто знање, друго да не познаје нешто од постојећег [тј. да није познао неки од општих појмова, неку од универзалија, грч. τά καθόλα] треће да има страсне помисли и четврто да пристаје на грех" („400 глава у љубави", стр. 90).

   Уму је, дакле, неопходно исцелење, што Свети Оци називају оживотворењем и очишћењем ума. У учењу Господа и светих апостола много се говори ο чистоти ума и срца. Имајући у виду фарисеје свог времена, веома брижљиве у погледу спољашње чистоте али немарне према оној унутрашњој, Господ је рекао: Фарисеју слепи, очисти најпре изнутра чашу и зделу, да буду и споља чисте (Мт. 23,26). На Апостолском сабору у Јерусалиму Петар је, суочавајући се с проблемом хришћана потеклих из незнабожачких народа ипитањем да ли најпре треба да буду обрезани и да се придржавају старозаветног закона, рекао: И БОГ, Који познаје срца, посведочи им давши имДуха Светога као и нама(Дела ап. 15,8). Апостол Павле препоручује коринтским хришћанима: Очистимо, дакле, себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божијему (2.Кор. 7, ι). Крв Христова ће очистити савест вашу од мртвих дела (Јев. 9,14); пишући свом ученику Тимотеју, овај апостол уверава да имамо тајну вере у чистој савести (2.Тим.3,9). Апостол Петар је потпуно свестан да је љубав једних према друтима плод чистог срца, тако да каже: Од чиста срца љубите једни друге искрено (ι.Πeτρ. 1,22).
   Очишћење срца и ума је, дакле, од суштинског значаја. Ми пишемо ο уму и срцу, иако знамо да је ово двоје у светоотачком богословљу једно. Томе ћемо се, међутим, вратити у следећем поглављу.
   Свети Максим Исповедник дели духовни живот на три степена. То су практична философија, природно созерцање [теорија] и мистичко богословље. Сагласно истраживању дела светог Максима, „његово учење ο личном приступу спасењу подељено је у три основна дела: 1) практична философијаили практично делање [пракса), 2) природно созерцање [теорија]или једноставно созерцањеи 3) мистичко богословљеили једноставно 6о1ословље.Прво очишћује човека од страсти и украшава га врлинама; друто просветљује његов ум истинским познањем, а треће га крунише највишим мистичким искуством, које овај свети отац назива екстазом.Ова три дела сачињавају основне степене на стази човековог личног спасења" (јеромонах Артемије Радосављевић, „Тајна спасења по св. Максиму Исповеднику", Агина 1975, стр. 122 на грчком).
   Мора се нагласити да многи Свети Оци истичу ова три степена у духовном животу: практичну философију или очишћење срца, природно созерцање или просветљење ума и мистичко богословље или заједницу са Богом путем созерцања.
   Сагласно другој подели која се појављује у светоотачким списима, духовни живот се дели на созерцање и делање [тј. на теорију и праксу]. Ова подела не представља директну супротност претходној него је, у суштини, истоветна са њом, јер је делање очишћење срца, а созерцање просветљење ума и заједница са Богом. У сваком случају, делање [пракса] претходи созерцању [теорији] или боговиђењу. „Пракса или делање је, дакле, узрочник теорије [созерцања]" (св. Григорије Богослов, Р.С. 36, стр. 412). Исцрпније речено, „делање се, када је у питању тело, састоји од поста и бдења, док га, када су у питању уста, чини псалмопојање, молитва и безмолвије [молчаније] које је корисније од говора. У погледу руку, пракса [делање] је све оно што руке чине без роптања" (св. Илија Презвитер, „Добротољубље", 3. том, стр. 289). „Созерцање је духовно виђење ума; то значи бити задивљен и схватити све што је било и што ће бити. Созерцање је умно [мислено, духовно] гледање" (св. Исак Сиријски, 4. посланица, стр. 384).
   Извесно је да према учењу св. Максима Исповедника созерцање није независно од делања. „Делање није поуздано без созерцања, нити је соерцање истинито без делања, јер делање мора бити разборито, а созерцање делотворно". Свети Максим наглашава да у случају оних учених созерцање претходи делању, док код неуких најпре долази делање" (Р.С. 90,1433-1437). У оба случаја исход је, међутим, исти, јер води ка истом резултату, човековом очишћењу и спасењу.
   И заиста, када говоримо ο очишћењу душе, ми првенствено мислимо на њено ослобађање ОД страсти (св. Таласије, „Добротољубље", 2. том, стр. 215) или, боље речено, на преображај страсти. Осим тога, очишћење је „уједначено узрастање" људског бића које води просветљењу ума. Очишћење није, дакле, само негативно, оно је у исто време и позитивно. Карактеристична особина чисте душе је „разум лишен зависти, незлобива ревност и непрестана љубав према Господу славе" (св. Дијадох Фотички, „Добротољубље", 1. том, стр. 258). Другачије речено,ако јенаш разум завидљив, ако наша ревност садржи злобу и ако љубав према Богу није непрестана, то значи да наше срце још увек није очишћено.
   Ум је образ Божији. Ми смо тај образ оскрнавили и он мора бити очишћен. Због тога авва Доротеј захтева: „Учинимо да наш образ буде чист, каквог смо га и примили..." (5С, стр. 466). Мораћемо да претрпимо патње и неподношљиву горчину док не очистимо свој пали ум, то „бесно и халапљиво псето" (Лествица, 1. поука, стр. 19). Ако се човек бори да се не препусти греху и ако води битку са страсним помислима, он бива понижен и потучен у тој борби, али га „патње које доживи у борби постепено очишћују и враћају у природно стање" (авва Доротеј, 5С, стр. 412).
   И поред човековог напора, умртвљени ум не може бити очишћен и оживотворен ако не сиђе Свети Дух, јер „само Свети Дух може очистити ум" (Дијадох Фотички, „Добротољубље", 1. том, стр. 260).
   У сваком случају, када се кроз заједничко делање божанске благодати и људске воље ум очисти, он је онда и просветљен, јер „тамо где је очишћење, тамо је и просветљење" (св. Григорије Богослов).Ако човек након очишћења чува свој ум од греховног оскрнављења, он [ум] тада просветљује и бива просветљен. Због тога се за чување ума може рећи да „рађа светлост и муњу, даје светлост и доноси огањ" (св. Исихије Презвитер, „Добротољубље", 1. том, стр. 168).

   Укратко, можемо утврдити да је човеково лечење, у ствари, очишћење ума, срца и образа, васпостављање ума у његовој првобитној и првосазданој лепоти, па чак и нешто лепше од тога: заједница са Богом. Када постане храм Светог Духа, кажемо да је лечење успело. Они, који су излечени, јесу светитељи Божији.

4. Метод исцелења - исцелитељски поступак

Након што смо видели шта је хришћанство, какав је карактер православног богословља и шта је исцелење, осврнућемо се на метод исцелитељског поступка, који је уједно и метод православне вере. Ако смо већ поставили проблем, сада морамо учинити све што можемо да пронађемо метод за задобијање чистоте срца или, другачије речено, исцелења. Нема никаквог значаја да на овом месту набрајамо више степене док их не постанемо свесни и док их не применимо.

Како се, дакле, лечи душа?

Најпре морамо да нагласимо постојање праве вере. Ми, православни, придајемо велики значај очувању вере, једноставно зато што знамо да ће, због искривљавања вере, и исцелење само по себи бити искривљено. Претходно смо већ нагласили да богословље треба тумачити као медицину. Када покушава да различитим терапијским методама излечи болесника, медицина има у виду здраву особу. Исто можемо рећи и о богословљу. Богословље је учење Цркве о духовном здрављу, али исто тако и о путу који ми, болесни, морамо следити да бисмо оздравили. Управо због тога ми, православни, и стављамо темо искривљавања учења, него и зато што бисмо изгубили могућност оздрављења, па према томе и спасења. Осим тога, „сукоб између Паламе и Варлаама није се односио толико на врсту догмата, колико на његове методолошке основе. Варлаамово учење се заснивало на метафизици и метафизичкој гносеологији и логици, док је Палама за основу узео искуствену потврду, уверење и исходе који су се могли доказати” (Ј. Романидис, РР, стр. 18 - на грчком).

Да би неко оздравио, од суштинског је значаја да осети да је болестан. Ако болестан човек није свестан своје болести, неће се ни обратити лекару. Самопознање је један од првих корака ка исцелењу. Свети Максим учи: „(Човек) који је познао немоћ људске природе стекао је опит Божије силе и помоћу ње је нешто постигао, а нешто се тек труди да постигне” („400 глава о љубави”, стр. 68). Свети Петар Дамаскин, описујући велику вредност молитве сатворене током ноћи, каже: „Упражњавање моралне врлине се остварује дубоким промишљањем о ономе што се десило током дана”, „када дубоко промишљамо о пропустима који су се десили у пометености дана”, „тако да у тишини ноћи можемо постати свесни грехова које смо починили и онда због њих плакати” („Добротољубље”, 3. том, стр. 154). Само када смо свесни свога стања можемо и да зажалимо због њега.

Неоспорна је чињеница да су данашњи хришћани несвесни свог духовног стања. Ми смо „умртвљени сагрешењима” и не само да то не запажамо, него чак и осећамо да смо, наводно, испуњени даровима Светог Духа и украшени врлинама. На жалост, то самозадовољство које нас унесрећује уништава дело спасења. Како Христос да говори човеку који оправдава самога себе? Ми смо као они фарисеји из времена нашег Господа, који нису осећали да им је потребан лекар. Како да се открије велики дар покајања и жаљења у срцу које не осећа своју празнину, када нема могућности да се развије унутрашњи живот?

Са осећањем да смо болесни треба да буде повезано и „самопрекоревање”, тј. велики дар самоосуђивања. Он показује да у души постоји смирење, јер је „самоосуђивање увек повезано са смирењем” (св. Григорије Палама, Монахињи Ксенији, Добротољубље, том 4, стр. 108). Самоосуђивање је бреме које, када се положи на душу, „цеди и подстиче и истискује спасоносно вино које весели срце човека, односно нашег унутрашњег човека. Такво вино је, на пример, умилење” (св. Григорије Палама, исто, стр. 109). „Самоосуђивање, са плачем који му је својствен, уништава страсти и испуњава срце најблаженијом радошћу” (исто, стр. 109).