O души

Krst mali

Уместо предговора српском издању

Свеши Грторије Чудошворац

ТАТИЈАНУ, КРАТКА ПОУКА О ДУШИ

 Замолио си ме, многопоштовани Татијане, да ти упутим расуђивање о души с уверљивим доказима изнетим по одељцима. Желео си да то учиним не позивајући се на сведочанства Писма. За оне што желе да побожно мудрују, тај начин изучавања (тј. на основу Писма) је, наравно, убедљивији од сваког људског доказивања. Ти си, међутим рекао да то не тражиш због сопственог уверавања, јер си већ научен да се чврсто придржаваш божанског Писма и Предања, и твоја мисао се не може поколебати довитљивошћу људских доказа, него ради побијања мишљења оних што другачије расуђују и не желе да буду уверени Писмом, настојећи да посредством својеврсне вештине оповргну оне ненавикнуте на таква размишљања. Ти разлози приклонили су ме да се спремно потчиним овом твом захтеву, ни најмање се не престрашивши што сам невешт устројавању те врсте расуђивања, а и охрабривши се твојом благонаклоношћу према мени јер знаш да оно, што сматраш изврсним, изнесеш на видело, а да оно што је по твом мишљењу лоше не примећујеш и прикриваш, чинећи и једно и друго због наклоности и пријатељства према мени. Знајући све то, ја сам се, са пуним поверењем, прихватио излагања. Своје излагање изнећу користећи онакав поредак и редослед какав су примењивали искуснији у томе за оне што желе да нешто научно истраже.

Превасходно ћу, дакле, показати каквом се силом познања, сагласно својој природи, може појмити душа а затим чиме се доказује њено постојање, да ли је она суштина или својство, да ли је тело или је бестелесна, да ли је проста или сложена, смртна или бесмртна и најзад, да ли је словесна или бесловесна [разумна или неразумна].

То су питања која се обично истражују када се расуђује о души, јер су најважнија и помоћу њих се могу окарактерисати њене особитости. У својству доказа којима се потврђују питања подложна истраживању, користићу оне општепознате разлоге каквима се обично доказује веродостојност ствари које су нам на дохват руке. Ради сажетости и користи, овог пута ћу употребити само оне закључке који су истински потребни за доказивање онога што је подложно истраживању, како би нам те мисли као јасне и разумљиве, послужиле као средства за изношење приговора противницима. Сада ћемо, дакле, започети наше расуђивање.

Каквом се способношћу познаје душа?

 1. Све што постоји може се познати чулима или се пак може познати мишљењем. Оно, што се опажа чулима, има веродостојан доказ у самом чулу јер оно, упоредо са додиром, у нама ствара и предСтаву о одговарајућем предмету. Оно што се познаје мишљењем не познаје се само по себи него у својој енергији [дејству]. Због тога се и душа, будући да се не може познати сама по себи, познаје се у свом дејству.

Постоји ли душа?

 2. Када се наше тело креће, оно бива покренуто или споља или изнутра. Из чињенице да се оно креће и онда када га не гурају и не повлаче, јасно је да оно не бива покренуто споља, као што се дешава са неживим стварима. Са друге стране, када бива покренуто изнутра, не креће се силом природне нужности, као ватра, која не престаје да се креће све док је ватра, слично као што тело, када је мртво, престаје да се креће, али не престаје да буде тело. Према томе, ако тело не бива покренуто споља, слично неживим предметима, и ако се не креће силом физичке нужности као, на пример, ватра, јасно је да оно бива покренуто душом која му омогућује и да живи. Ако је, дакле, доказано да душа даје живот нашем телу онда, сама по себи, мора постојати и душа, која се познаје из свог дејства.

Да ли је душа суштина?

 3.Чињеница да је душа суштина доказује се превасходно тиме што се одређење суштине, сасвим правилно, може применити и на њу. То одређење је следеће: суштина је оно што, будући истоветно и једно, може наизменично усвојити супротности. То да душа, не одступајући од сопствене природе, наизменично прихвата супротности, јасно је свакоме, јер се у њој опажају и правда и неправда, и храброст и страх, и умереност и разузданост, иако су супротни једно другом. Ако је, дакле, својство суштине да наизменично у себе прима супротности и ако је доказано да душа допушта такво одређење, онда је душа суштина. Како је тело суштина, неопходно је да и душа буде суштина, јер је немогуће да оно што се оживотворава буде суштина, а да оно што га оживотворава то не буде. Нико не може да тврди да је не-сушто узрок суштог; само безумник може да каже да се оно, чије постојање зависи од нечега и без чега не може да постоји, појављује као узрок онога, од чега зависи.

Да ли је душа бестелесна?

4.    Оним што смо рекли доказали смо да у нашем телу постоји душа; због тога морамо знати на који начин она постоји у телу. Ако се налази у непосредној близини тела, као камичак крај камичка, онда ће душа бити тело, док тело у том случају неће у целини поседовати душу, јер ће она бити у непосредној близини само једног његовог дела. Ако би била помешана или сливена, онда би била сложена, а не проста и била би лишена појма, који је иначе својствен души. Оно што је сложено може се поделити и раставити, а оно што се може раставити истовремено је и сложено; оно пак што је сложено, има три димензије, а оно што има три димензије јесте тело. Тело, опет, када се прикључи телу, увећава обим. Душа, међутим, налазећи се у телу, не увећава његов обим и, уместо тога, она га оживотворава. Душа, према томе, није тело него је бестелесна.
Уколико је душа тело, онда бива покренута или споља или изнутра. Она, међутим, нити се, као неживи предмети покреће споља, с обзиром да је нико не помера и не повлачи, нити се пак, слично живим бићима, покреће изнутра. Осим тога, бесмислено је говорити о души душе. Она, дакле, нема тело, бестелесна је.
Ако је душа тело, онда она има особине приступачне чулима и храни се, али она се не храни, а ако се и храни, не храни се телесно него речима. Она стога нема особине које би се могле опазити чулима, јер не можемо да видимо нити праведност, нити храброст нити ма шта њима слично, а управо су то особине душе. Душа, дакле, није тело, она је бестелесна.
Као што се све телесно дели на живо и неживо, онда нека они, што тврде да је душа тело кажу и то, да ли је треба сматрати живим или неживим телом. Познато је затим да свако тело има боју, величину и облик, а како у души не налазимо ништа томе слично, отуда следи да душа није тело.

Да ли је душа проста или сложена?

5.    Да је душа проста показује се из онога, на чијој је основи прет- ходно доказано да је бестелесна. Душа, дакле, није тело; свако је, пак, тело сложено, а све што је сложено састоји се из више делова. Отуда следи да се она не садржи из више делова. Будући бестелесна, она је и проста управо због тога што није сложена и не састоји се из више делова.

Да ли је наша душа бесмртна?

6.    Мислим да је логично да оно што је просто [несложено], буде и бесмртно, а на који начин - послушај. Међу постојећим нема ничега што би било рушилачко само по себи. Уосталом, такво нешто није по- стојало од самог почетка, јер оно, што може бити изложено оштећењу, бива оштећено од нечега што му је супротно. Због тога се све, што мо- же бити оштећено, може и уништити, а што се може уништити, то је сложено, док сложено има више делова. Оно, међутим, што се састоји од делова, састоји се, као што је познато, из различитих делова, а оно што је различито није истоветно. Будући да је душа проста и да није састављена из различитих делова, да је несложена и неуништива, из истог разлога мора бити и непропадљива и бесмртна.
Осим тога, све што бива покренуто од стране нечега другог и што своју животну силу не добија од себе самог него од онога што га покре- ће, остаје у таквом стању све дотле, док бива подржавано силом која у њему дејствује; када дејствујуће прекрати своје дејство, прекрати се и оно, будући да га оно покреће. Како душа покреће саму себе, она ника- да не престаје да постоји, јер оно што се само покреће мора увек бити у покрету. Оно пак што се стално креће, никада се не може прекрати- ти; што се не може прекратити, оно нема краја; оно што нема краја је неуништиво, а што је неуништиво, оно је и бесмртно. Према томе, уколико душа покреће саму себе, као што је већ доказано, онда ће, на основу управо изложеног силогизма, бити и неуништива и бесмртна.
Истовремено је и све, што не бива оштећено сопственим злом, неу- ништиво; зло је супротно природно лепом, па је због тога и погубно за њега, јер за тело не постоји друго зло осим страдања, болести и смрти, исто као што су, насупрот томе, његове врлине лепота, живот, здравље и благостање. Ако се, дакле, душа не уништава сопственим злом, онда је зло душе бојажљивост, разузданост, завист и сл, али све то није у ста- њу да јој одузме моћ живота и кретања и она је, према томе, бесмртна.

Да ли је наша душа разумна?

7. Да је наша душа разумна, могло би се доказати на основу мно- гих података, а најпре на основу тога што је она изумела многа умећа корисна за живот. Умећа се нису тек тако и случајно појавила, како би то неко могао да каже; исто тако се не може доказати ни то да су она бесплодна и бескорисна за живот. Ако, дакле, умећа доприноси ономе, што је корисно за живот - а корисно је све што је похвално - похвално се пак мора извршити разумом, и како су умећа изум душе, следи да је наша душа разумна.
Да је наша душа разумна, доказује се и тиме што наша чула нису довољна за поимање ствари, јер се за познање постојећега не задово- љавамо једино чулним додирима. Када не желимо да се зауставимо на томе, показује се да је чуло без разума немоћно да разликује оно што је једнако по облику, слично по боји, а различито по природи. Ако нам, дакле, чула, лишена садејства разума, дају лажну представу ο посто- јећем, морамо просудити, може ли се или не може уистину појмити постојеће, а уколико може, постоји ли друга сила, узвишенија од чула, којом би се то могло постићи. Ако се постојеће не може појмити, онда нећемо имати могућности да друтачије познамо оно што посматрамо осим упоређујући га са тим, како оно постоји у стварности. Ми, међу- тим, можемо појмити ствари и то нам је јасно отуда што их употребља- вамо за своју корист, сагласно особинама сваке од њих, и поново их претварамо у оно што желимо. Ако је, дакле, доказано да ми можемо појмити ствари и да нам чула лишена разума дају погрешну представу ο њима, онда ће то бити ум, који ће разумно разабрати и познати све, онако како оно постоји у стварности. Ум је разумни део душе и, према томе, душа је разумна.
Осим тога, ми ништа не чинимо а да то претходно не испланира- мо, што није ништа друто него врлина душе, јер знање ο постојећем не долази у њу споља него се чини да она сама сопственим домишља- њима украшава све што постоји. Услед тога она најпре у самој себи изображава ствар и на тај начин је показује и на делу. Врлина душе не садржи се ни у чему другом, него у томе да све чини сагласно разу- му, јер се она тиме и разликује од чула. Доказано је, дакле, да је душа разумна.